Тетовирање

Тетовирање је трајно уношење тинте различитих боја у кожу уз помоћ посебно израђених игли. Тетовирају се углавном људи и то из естетских, ритуалних, обичајних, здравствених те друштвених разлога. Животиње се тетовирају у сврху означавања врсте за узгој, власништво, селекцију и здравствене сврхе. У симболичком смислу, тетовирање је нешто попут одијевања без одјеће - ипак, прије свега у комбинацији с одјећом (на дијеловима тијела видљивим након одијевања).

Повијест тетовирања

Тетовирање не потјече само с једног одређеног подручја, већ је у повијести било познато код различитих цивилизација. Као први примјер наводе се тетоваже Маорских племена с оточја Новог Зеланда. Маори имају фацијалне тетоваже, а сматра се да ријеч тетоважа (енг. Таттоо) долази од њихове ријечи татау. Јапанци се тетовирају такозваним "ирезуми" тетоважама, које су такођер фацијалне, што је јапанска традиција.

Познато је да је тетовирање различитих дијелова тијела распрострањено диљем свијета, почевши од Африке (Берберска племена, Јужне Америке (индијанска племена), Кине итд. У сувремено вријеме тетовирање не познаје границе и људи се тетовирају у свим дијеловим свијета. Понекад је тетовирање и симбол репресије као код Жидова за вријеме Другог свјетског рата, када су нацисти људе у концентрацијским логорима обиљежавали тетовирањем бројева на подлактице.

Тетовирање Хрвата Католика у Босни и Херцеговини потјече још из времена турског освајања Босне и Херцеговине, када су Турци отимали дјецу и водили их у јањичаре, а дјевојке присилно узимали и приводили на ислам. Хрвати католици су почели тетовирати кршћанске симболе како би били одбојни Турцима и како би нагласили припадност католичкој вјери.

Нуспојаве тетовирања

Тетовирање као процес забадања игле у кожу с уносом пигмента само по себи већ је врста напада на организам, те при тетовирањима у којима нису задовољени сви санитетски увјети може доћи до појаве различитих болести:

Тетоваже се не могу или се тешко уклањају, а уколико се тетоважа особи која се тетовирала након одређеног времена не свиђа, није је могуће одстранити уопће или је само дјеломично одстрањива. При одстрањивању остају видљиви ожиљци на кожи па се чешће прибјегава прикривању тетоважа неком новом тетоважом. Премда модерна медицина све више омогућује непримјетније одстрањивање тетоважа, оне због свог кемијског састава и начина израде увијек једним дијелом остану видљиве.

Људи који се подвргну тетовирању на видљивим мјестима, нарочито лицу, знају бити предмет поруге и отежане интеграције у друштво и његове норме.

Разлози тетовирања

Људи се тетовирају из различитих разлога, најчешће особних, али и због друштвених норми: поједине банде имају своје тетоваже (америчке банде, јапанска мафија - Јакуза), поједине религије, народи (Маори, Бербери, Цадувео), као и затвореници.

Тетовирање Хрвата Католика у Босни и Херцеговини датира још из времена турских освајања Босне I Херцеговине када су они своју дјецу тетовирали како би их заштитили од турске отмице и како би сачували дјевојке од бегова који су имали право прве брачне ноћи. Тетовирала су се дјеца, већином дјевојке које би знак крижа носиле на рукама и испод врата. На подручју Купреса, тетовирало се с прокуханим мајчиним млијеком у које би се додало гара и тинте, а затим би се ужареном иглом радили симболи крижева.

Тетовирање се врши и из здравствених разлога, због прикривања разних ожиљака и у реконструкцијској медицини (брадавице код одстрањења дојке).

Код животиња тетовирање се врши у сврху идентификације (пси се тетовирају на уху), али и из здравствених разлога (нпр. пси који имају бијеле њушке тетовирају се због подложности сунчевој свјетлости).

Тетовирање у Хрватској

У Хрватској тетовирање као народна традиција постоји у петнаестак села смјештених између Сиња и Шибеника. Појаву је на загребачком етнолошком семинару 1953. године први описао Јосип Вулетић из Сиња. Овдје је народно име за тетовирање "сицање". Подријетло традиције сеже у досељавања католичког становништва из средње и западне Босне концем 17. стољећа. Као и у Босни, а и код античких спомињања оваквих украшавања тијела, обичај је био карактеристично женски - точније, дјевојачки. Тетовирале су се дјевојчице између 5 и 15 година како би се заштитиле од отмице Турака који су их присилно обраћали на ислам или их водили у сужањство у Турску.

Традиција је прекинута након Другог свјетског рата.Комунистичка власт у Југославији није преферирала истицање религије, тако да је у многим регијама забрањено, међутим тетовирање Хрвата Католика у Босни и Херцеговини настављено је и након II. свјетског рата, претежно у Рами, Јајцу, Краљевој сутјесци итд.. Може се претпоставити да је у овом дијелу Далмације још између 50 и 100 тетовираних старијих жена, углавном на запешћу и чланцима прстију.