Стадион
Стадион
στάδιον | |
|---|---|
 | |
Стадион (од старогрчког: στάδιον = мјера за дужину) је грађевина или мјесто предвиђено за одржавање спортских или неких других спектакуларних догађаја (концерти, слетови, политички скупови...), које се састоји се од борилишта (позорнице) и гледалишта (које може дјеломично или потпуно окруживати борилиште) на којем гледаоци сједе или стоје.
Атлетска стаза у Олимпији на којој се трчало на кратке стазе била је дуга точно 1 стадион, то је око 600 стопа (180 м).[1] Име стадион било је дакле мјера за дужину, временом је постало и име за мјесто на ком се то збивало.
Хисторија
[уреди | уреди извор]
Најстарији познати стадион је онај у Олимпији, на западном Пелопонезу, у Грчкој гдје су одржавале античке Олимпијске игре од 776. пне..
Антички стадиони
[уреди | уреди извор]Први грчки стадиони били су издуљени, у облику слова У или поткове, понекад дјеломично укопани у обронке брда, као што су то били стадиони у Теби, Епидаурусу или Олимпији, гдје су се одржавале Античке Олимпијске игре од 8. вијека пне.. Грци су такођер градили и хиподроме, објекте сличне стадионима, намјењене утрци коњских запрега, које су се одржавала на олимпијадама од 7. вијека пне. [1]
Идеју грчког стадиона преузели су и унаприједили Римљани, који су градили двије врсте таквих објеката: циркус и амфитеатар. циркус је био римска верзија хиподрома, издуженог тлоцрта у облику слова У, исто тако направљен за утрке коњских запрека. Највећи и недвојбено најбољи икад изграђен, био је Цирцус Маxимус из Рима.[1] За разлику од циркуса, амфитеатар, једна од најкарактеристичнијих римских грађевина, био је елиптичног или округлог тлоцрта - потпуно затворен на свих страна, направљен за гладијаторска натјецања. Код њега димензије борилишта нису биле важне, већ трибине које су требале бити осмишљене како би осигурале максимални број сједећих мјеста и оптималне визуалне увјете за гледатеље. Такав је дивовски амфитеатар изграђен је у Риму у 7. вијеку не. познат као Колосеум.[1]
Модерни стадиони
[уреди | уреди извор]Обнова великих спектакуларних приредби збила се током 19. вијека паралелно с растом европских градова и оживљавања интереса за спортска натјецања, велики потицај за изградњу и пројектирање модерних стадиона, била је обнова Олимпијских игара 1896.[1] Први модерни стадион изграђен је за потребе одржавања I. Олимпијских игара у Атени 1896., заправо је то била реконструкција античког мраморног стадиона којег је изградио Херодес Аттицус у 2. вијеку не. на мјесту старијег стадиона.[1]
Олимпијске игре су од тада биле жаришна точка у развоју модерних стадиона. Након сваког четверогодишњег раздобља од прве модерне олимпијаде, земља домаћин уобичајено је иградила трајни стадион, да обиљежи тај догађај. Први стадион модерног типа изграђен је за IV олимпијаду 1908. у Лондону. Тај стадион који је имао 50 000 сједећих мјеста, имао је и дјеломично наткривене трибине. Други архитектонски вриједни олимпијски стадиони изграђени прије Другог свјетског рата су били; стадион из Стоцкхолма (1912.), Цоломбеса, поред Париза (1924.), Амстердама (1927.), Берлина (1936.) и Хелсинкија изграђен 1940. за XV Олимпијаду, која се није одржала због рата, али су се на њему одиграле XV. Олимпијске игре.[1]
Стадиони конкурентске величине онима из античког Рима, изграђени су у неколико градова у првој половици 20. вијека, особито је инпресиван Стадион Страхов у Прагу, изграђен 1934. за соколски гимнастички слет, који има капацитет од 240 000 сједећих мјеста, Марацана (Естáдио до Марацанã) у Рио де Јанеиру изграђен за свјетско првенство у ногомету 1950., капацитета 200 000 гледаоца, Нéпстадион у Будимпешти (1948. - 1953.) капацитета преко 100 000 гледаоца.
Иновације у дизајну
[уреди | уреди извор]Амерички ногомет је инспирирао нови тип стадиона - елиптичну здјелу, први примјер био је стадион Yале Боwл из Неw Хавена, Цоннецтицут, изграђен 1914. На његовој основи развио се други тип америчког стадиона, за други популарни спорт - бејзбол., код њега је циљ пружити максимални број наткривених сједећих мјеста, јер она штите гледаоце од сунца и омогућују им несметано гледање утакмице. Пионирски објект овог тренда био је Yанкее Стадиум, из Неw Yорка, изграђен 1923.[1]
Облици стадиона се знатно разликују, овисно о намјени за коју су грађени (ногомет, атлетика, рагби, бејзбол). Већина олимпијских стадиона, грађена је за мултифункцијску намјену (са атлетском стазом око централног терена). На тај начин изграђена је већина европских стадиона (осим британских) до 1990е, од тад се развила мода, која је касније озакоњена - специјалистичких стадиона, за само један спорт. Тако су неки стадиони правокутног тлоцрта, заобљених углова, док су други елиптични или у облику слова У. Изградња великих стадиона у 20. вијеку увелике је олакшана кориштењем армираног бетона, овај материјал је омогућио таква конструкциона рјешења, која се претходно нису могла извести.[1]
Основна потешкоћа у изградњи наткривених стадиона, су носачи кровне конструкције, који смањују видљивост борилишта. Стадион Додгер у Лос Ангелесу био је први наткривени стадион, у којем се са свих мјеста видјело борилиште (1959), његов примјер је слиједио Стадион Схеа у Неw Yорку, изграђен као мултифункционална дворана за разне спортове и манифестације 1964., срушен 2008.) [1]
Значајан помак у обликовању стадиона средином 20. вијека био је Астродоме, изграђен у Хоустону, Теxас, то је био први велики потпуно наткривени стадион.[1] Већ прије је било пар наткривених стадиона, поприличне величине, такав је био Мадисон Сqуаре Гарден из Неw Yорка (изграђен 1890), затим стадион у Цхицагу (1928, срушен 1995), који су имали по 17 500 сједећих мјеста. За потребе XVII. Олимпијских игара - Рим 1960, тада водећи талијански архитект, инжењер Пиер Луиги Нерви пројектирао је олимпијске објекте, међу њима је био и Палаззетто делло Спорт са ребрастим армирано бетонском конструкцијом кровне куполе. Астродоме је у успоредби с тим објектима, - дивовски, са својих 62 000 сједећих мјеста, великим борилиштем и потпуном климатизацијом. Прозирну куполу, распона 196 м и висине од 63 м, састављену од плексигласа, носе челичне решетке.[1] До краја декаде стадион Астродоме, потиснуо је својом величином Неw Орлеанс Супердоме (отворен 1975.), који службено има капацитет од 69 065 сједећих мјеста, та 30-катна грађевина на врху има челично ребрасти кров који има распон од 200 м. Пред крај 1980-их почели су се градити стадиони с помичним крововима као Рогерс Центре у Торонту (отворен 1989.).[1]
Важна карика у изградњи кровних конструкција, био је развој и примјена флексибилних челичних каблова који су могли обухвати велике димензије кровишта. Каблови су значајно придонијели убрзању изградње, олакшали кровне конструкције, и смањили трошкове градње. Стадион с таквим системом је Метродоме, из Миннеаполиса у Минесоти.[1]
Концепт затвореног стадиона и тежња за већим капацитетом гледалишта, воде стручњаке према тражењу бољих материјала и грађевинских техника. Модерна технологија, укључујући и ону која је развијена у авионској индустрији, већ посједује технике за покривање распона од 1 000 м.[1]
Стадиони у Јужнославенским земљама
[уреди | уреди извор]Први стадиони у јужносавенским земљама грађени су почетком 20. вијека, то су у ствари били терени, са малим простором за гледаоце уоколо терена. Прве дрвене трибине добили су тадашњи стадиони између два рата, Цонцодиа из Загреба 1921., Љубљански Бежиград 1935. Тек након Другог свјетског рата почели су се градити стадиони са армирано бетонским трибинама, Стадион ЈНА (данашњи стадион ФК Партизана) 1949., па онда Максимир, Кошево (1947.), Грбавица, Кантрида, Стадион Црвене Звезде, Нови Сад, Ниш, Вардар, Пољуд у Сплиту (1979.), Приштина итд.