Семела
.jpg)
Семела (старогрчки: Σεμέλη) била је, у грчкој митологији, кћи тебанског краља Кадма и Хармоније, мајка бога Диониса те сестра Инонина, Агавина, Аутонојина и Полидорова.[1]
Митологија
[уреди | уреди извор]Зевс и Семела
[уреди | уреди извор]Зевс је заволео лепу Семелу и с њом водио љубав,[2][3][4] а кад је Хера приметила да је девојка трудна, узела је на себе лик старе Семелине дојкиње Бероје те ју је, желећи јој се осветити и спречити рођење њеног детета, посаветовала да затражи од Зевса да јој се прикаже у свој својој величанствености и сјају, онако како прилази својој божанској супрузи. Семела је послушала овај савет и одмах замолила Зевса да јој испуни једну жељу, на шта је он одговорио да ће учинити све за њену љубав. Кад је она затражила да јој се покаже у свом обличју громовника, он је, премда дубоко жалостан, услишио њену жељу, винуо се у небо и призвао облаке, кишу и ветрове, а да би ублажио своју снагу, изабрао је наслабију муњу. I поред те пажње, чим је Зевс ступио у Семелину спаваћу одају, пламен муње спржио је девојку, а Кадмову палату претворио у рушевину, над којом се дуго надвијао дим из божанске ватре. Но, Зевс је спасао њено дете, Диониса, зашио га у своје бедро и однео на Олимп. Место на коме се ова трагедија догодила Кадмо је оградио и претворио у светилиште својој кћери, а Дионис је касније ту засадио винову лозу.[5][6][7][8][9]
Тиона
[уреди | уреди извор]Остале Кадмове кћери прошириле су гласину да је дете које је Семела родила било од оца смртника, а да је Кадмо лажно тврдио да је дететов отац Зевс и да ју је врховни бог убио јер је лагала о дечаковом оцу.[10] Због ових лажи Дионис је окрутно казнио своје тетке.[11] Да би указао част мајци, Дионис ју је одлучио извести из подземног света; Хад је пристао да је пусти, али под условом да му Дионис уступи оно што му је најдраже. Дионис му је даровао мирту, онда је мајку одвео на Олимп, дао јој име Тиона и уврстио је међу богове.[12][13][14][15][16]
Лаконско предање
[уреди | уреди извор]У Лаконији су, пак, причали да Семела није страдала од Зевсове муње, него да је за њену смрт био крив Кадмо, који је своју кћер и њеног тек рођеног сина ставио у ковчег и пустио га у море; море га је насукало на лаконску обалу и људи који су отворили ковчег пронашли су у њему мртву Семелу и још живо дете, које су дали на чување Атамантовој супрузи Инони.[17]
Паусанија прича и о томе како се Актеон заљубио у Семелу, а Артемида нахушкала псе да га растргну, како би спречила њихову везу.[18]
Семелин гроб и култни кип показивани су у Теби.[19]
Генеалогија
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ↑ Сцхмитз 1867, с.в. Семеле
- ↑ Хомер, Илијада, XIV, 323.
- ↑ Хомерска химна Дионису VII, 57.
- ↑ Схолија уз Пиндарове Олимпијске оде, II, 240.
- ↑ Хесиод, Теогонија 940–942.
- ↑ Еурипид, Бакхе, 1–12.
- ↑ Псеудо-Аполодор, Библиотека, III, 4, 2–3.
- ↑ Овидије, Метаморфозе, III, 251–313.
- ↑ Хигин, Фабулае, 167 и 179.
- ↑ Еурипид, Бакхе, 26–31.
- ↑ Срејовић & Цермановић-Кузмановић 1989, с.в. Семела
- ↑ Пиндар, Олимпијске оде, II, 25 сqq.
- ↑ Псеудо-Аполодор, Библиотека, III, 5, 3.
- ↑ Схолија уз Аристофанове Жабе, 1080.
- ↑ Диодор Сицилијски, Историјска библиотека, IV, 25, 4.
- ↑ Паусанија, Опис Хеладе, II, 31, 2; II, 37, 5.
- ↑ Паусанија, Опис Хеладе, III, 24, 3.
- ↑ Паусанија, Опис Хеладе, IX, 2, 3.
- ↑ Паусанија, Опис Хеладе, IX, 12, 3; IX, 16, 4.
Литература
[уреди | уреди извор]- Сцхмитз, Леонхард (1867), „Семеле”, Смитх, Wиллиам, Дицтионарy оф Греек анд Роман Биограпхy анд Мyтхологy, Бостон
- Срејовић, Драгослав; Цермановић-Кузмановић, Александрина (1989). Речник грчке и римске митологије. Београд: Српска књижевна задруга.