Салвиум

Салвиум је назив римског (муниципиј) у Босни и Херцеговини, насталог на територији илирског племена Далмата. Римски муниципални центар Салвиум, по којем се назива и његов териториј, лежао је на дилувијалној тераси Борак у њивама села Врба, на цести Гламоч - Ливно, 5-6 км. југоисточно од Гламоча.

Хисторија

Далмати су насељавали поља у југозападној Босни (Дувањско поље, Ливањско поље и Гламочко поље).

Далматски ратови су низ дугогодишњих ратова Далмата против Римљана. Почели су након слома илирског краљевства и завршетка III илирског рата (171—168). Ратове је завршио Октавијан у периоду 35. - 33. г. пне, након чега су се Далмати нашли у саставу римске империјалне државе. Устанак далматинско-панонских племена од 6. до 9. године н.е. био је посљедњи покушај ослобађања од римске доминације, али се завршио неуспјешно.

Римљани су већ 20. г. н. е., још у вријеме Долабелине управе Далмацијом, изградили преко Гламочког поља цесту (а цолониа Салонитана ад финес провинциае Иллyрици, дуга CLXVII миља). Водила је правцем Ливно – Крузи – Долац- Скуцани – Исаковци – Младешковци - Млиништа и даље на сјевер. У питању је стратегијска цеста из времена окупације и пацификације. Нешто касније ће ову комуникацију замијенити друге двије, на којима ће се у жаришту промета и трговине наћи два најзначајнија урбана насеља Гламочког поља, Врба (Салвиум) и Халапић (Салвиае), прво на путу Ливно - Гламочко поље, а Салвиае на итинерарској цести Салона—Сервитиум (Итин. Ант.).

Према логици друштвено - политичког и административног развитка, у муниципиј је могло прерасти само аутохтоно насеље на вишем степену романизације, јер се само индигена цивитас (о постојању племенске, односно перегринске цивитас нема овдје формалних потврда) могла трансформирати у статус муниципија. У таквој муниципалној заједници владајући слој грађана чине домаћи имућнији Ијуди (тзв. пиццола боргхесиа или земљишна аристокрација). Од свих насеља на Гламочком пољу најбоље је увјете имало управо оно у Врби, док се у Халапићу сусрећемо више с насељем римског типа. Центар муниципија био је, у Врби (Салвиум у ужем смислу), док је у Халапићу била путна станица Салвиае. Салвиум је аутономни статус - судећи по ономастичким потврдама - добио од Хадријана.

Археологија

Локализацију муниципија на Гламочком пољу у Врбу први је изнио Димитрије Сергејевски, а прихватили су Α. Пашалић, Г. Алфöлдy и Ј. Ј Wилкес. Према наведеним ауторима, муниципиум у Врби (Подградини) идентичан је с муниципијем Салвиум епиграфских споменика, што су потврдила и археолошка истраживања. Истраживања у Врби обавио је Иво Бојановски од 1974. до 1976. године у три кампање. Сви фрагменти били су предани у Центар за заштиту спомен - обиљежја у Гламочу.

Након истраживања све је било припремљено за конзервацију, али због имовинско-правних односа до конзервације није дошло. О конзервацији се водило рачуна и током археолошких ископавања, тако да нису обрушавани зидови и подови, осим најнужнијег. Из истих разлога из зидова нису вађени мањи архитектонски фрагменти. Због истих разлога остала је неистражена и масовна гробница код западног улаза у базилику Археолошка истраживања у Врби, и поред парцијалности и недовршености, пружила су увид у живот на овом простору, током пуних шест стољећа. Помоћу надгробних споменика и натписа могуће је пратити романизацију домицилног илирског становништва и на тај начин имати увид у духовну и материјалну културу у прва четири стољећа.

Насеље

Заузимало је око 15 хектара простора, са неколико десетака камених кућа (горњи дијелови су од дрвета). У близини је и извор пијаће воде, највећи у Гламочком пољу, и светиште домаћем пару богова - Силван и Дијана. Град је постепено прихватао римска обиљежја (гробље, храм римским боговима), а свакако и таберну (гостионица) поред пута који је пролазио западном страном пута.

Истраживања дају добар увид у вјерска схватања и животна настојања његових становника претежно занатлија, клесара, зидара, лончара, казанџија и других. Са бројних сепулкарних споменика из 2-4 стољећа виде се и мушкарци и жене са многим детаљима из свакодневног живота. Основни закључак је да се ради о дјелимично романизираном становништву које и даље има домаћа обиљежја (језик, умјетност, ношња, начин становања). Имена су задржана до 4. стољећа(Бато, Дасас, Титус, Панес, Массо...). Иста ствар је и у вјери. Гламочко поље дало је највећи број споменика Силвана и Дијане, божанског пара илирског пантеона. Силвано је најчешће приказан као грчки Пан, као получовјек - полујарац, по чему се знатно разликује од италског Силвана. Код Илира Силвано је главно божанство док у Риму то никад није био. На неким култним сликама придружује му се и Дијана, а негдје је и сама, готово увијек са луком и стријелом, атрибутима божице лова. Силвана прати коза или пас, Дијану кошута или пас. На Гламочкм пољу је нађено 11 рељефа са ликом Силвана, што очито говори да су ова два божанства шума и пашњака била особито поштована код пастира који су и до данас били главно занимање овог подручја. Примат Силвана и Дијане није могао да угрози ни Јупитер, главно римско божанство чије је поштовање био садржај јавног, службеног култа, увезеног из Рима и осталих дијелова царства.

Ранохришћанска базилика

Помоћу рушевине базилике, у коју су током подизања у другој половини 5. стољећа, били уграђени сепулкрални и вотивни споменици из старијег периода римске владавине, упознате су културне и материјалне могућности у Врби у 5. и 6. стољећу, као и њену пропаст у вријеме сеобе народа. Тиме је егзистенција илирско-римске агломерације овдје документирано потврђена од 1. па све до краја 6. стољећа.

Први ранохришћански храмови су подигнути у 5. и почетком 6. стољећа. На сабору у Салони 533. ово је подручје прикључено бискупији у Книну. У старијој фази, базилика у Врби, изграђена је по узору на римску базилику, и била је мања црква дворанског типа (наос и нартекс са презбитеријем) која је касније проширена.Остаци касноантичке базилике у селу Врба, проглашени су за национални споменик БиХ.