Осор

Осор
	Осор цласс=нотпагеимаге\| Осор на карти Хрватске
Жупанија	Приморско-горанска жупанија
Опћина/Град	Мали Лошињ
Микрорегија	дио на отоку Црес, дио на Лошињу
Најближи (већи) град	Мали Лошињ
Површина	14,954 км2 (Црес); 9,569 км2(Лошињ) ; укупно 24,523 км²
Надморска висина	0 м
Географске координате
- з. ш.	44.673 Н
- з. д.	14.362 Е
Становништво - - - - - - -(2001 / 2011 / 2021)
- Укупно	73
- Густоћа	2,97 ст./км²
Пошта	51554 Нерезине
Позивни број	+385 (0)51
Аутоознака	РИ
	Осорски канал

Осор је мјесто на отоку Цресу, на превлаци што је некад спајала данас раздвојене отоке Црес и Лошињ. Административно, насеље припада граду Малом Лошињу.

Становништво

Према попису из 2001. године, насеље има 73 становника.

Повијест

Римски назив за Осор је Апсорус, а бизантински Опсара.

Због свог прометно-стратешког положаја у Кварнеру, Осор је у прошлости заузимао значајно мјесто у повијести Јадрана. Некад моћно и богато трговачко мјесто још и данас својим зидинама свједочи о тој прошлости.

Од прадавних времена човјек је уочио прикладност оточне скупине Црес-Лошињ за наставање и осигурање свог опстанка. Нарочиту привлачност пружила је ниска копнена превлака која спаја оток Лошињ са Цресом, а на којој се данас налази насеље Осор. Превлака је са сјеверне и јужне стране омеђена морем, а са источне и западне стране повезана је с копненим подручјем наведених отока. То је пружало могућност пловидбе и риболова те развитак лова, сточарства и ратарства.

Најстарији житељи су из млађег каменог доба и они настањују шпиље и кршке јаме у околици Осора. Илири на тлу данашњег Осора оснивају насеље које се налази на пловидбеном путу уздуж и попријеко Кварнерског заљева те га спомиње и грчки козмограф Псеудо Скилакс у свом дјелу Периплусу.

Осорска превлака пружа изванредну заштиту од свих вјетрова и олуја. Преко ње пролази линија најстаријег еуропског познатог поморско-копненог транзита од Егејског до Балтичког мора названог Јантарни пут. Доказ томе су бројни јантарски украси нађени у илирским гробовима у околици Осора.

У дома римске власти Осор је био развијени и утврђени град. Из тог раздобља остали су фрагменти монументалних зидина и зграда. Осор је био античко поморско упориште које је било у средишту поморских линија које су спајале Равенну, Пулу и Пореч са Сењом те антички Пломин и Лабин са Задром и Солином. У раном средњем вијеку Осор остаје важна стратешка база Бизанта и у то доба се подижу значајни сакрални објекти.

Важност Осора сачувала се и у доба старе хрватске државе када је подручје Кварнера постало жариштем хрватске културе и глагољаштва, а из тог времена датира и Осорски еванђелистар, рукописни кодекс из 1070.

Млетачком окупацијом Осор губи своје дотадашње значење, а његову улогу преузима градић Црес.

Задњи монументални објект подигнут у Осору је нова катедрала чија је зградња започета у готичком, а завршена у ренесансном стилу.

Повијест овог градића се може пратити кроз преобразбу вјеројатно илирског имена, преко забиљешки грчких, римских, бизантских и латинских писаца до изговорене хрватске ријечи: Апсорос, Опсаре, Апсарус, Абсортиум, Осор.

Праповијест

Бројни су трагови људског живота из раздобља мезолитика у шпиљама на отоцима Цресу и Лошињу, особито у непосредној околици Осора.

Вела спиља на Лошињу крије најстарије праповијесне налазе на Кварнеру (средњи палеолитик, 10000 г. пр. Кр.).
Јамина Среди на јужном дијелу Цреса је из раздобља раног неолитика са типичним и бројним налазима.

За разлику од осталих насеља на Цресу и Лошињу која су жељела бити што неприступачнија с морске стране, Осор је настао на морској превлаци која је била за 900 м шира него данас. Она је значила власт над морем, извор богатства који је требало бранити и одржати. Осор је тако морао бити заштићен те је његово прво становништво живјело у либурнској градини. Либурни су од Грка прихватили градњу киклопских зидина чији се трагови могу наћи у темељима данашњих зидина. Из овог раздобља највише се може дознати из либурнских гробова. У једном таквом је пронађено двије стотине јантарских куглица што доказује склоност Илира према јантарском украсу и богатство јантарских предмета којим се плаћала слобода пролаза брода кроз умјетно прокопан канал. У Периплусу Псеудо Скилакс спомиње либурнијски оток Електридес. Вјеројатно се назив односио на обиље јантара (електрона) и није га тешко довести у везу с овим отоцима.

Осор је био значајна транзитна постаја која је пружала изврстан заклон бродовима који су у то доба пловили углавном уз обалу. Тада поморци нису знали за бордижање и нису могли пловити против вјетра.

О постанку Осора, али и цијеле лошињско–цреске скупине отока говори грчки мит о Аргонаутима. Морепловци на броду Арго кренули су у Колхиду да отму златно руно. Вођа брода Јазон је на наговор своје сестре Медеје убио Апсyрта, сина колхидског краља Етеја. Његово расјечено тијело бацио је у море и тако је настао оточни архипелаг који се данас назива Апсyртидес.

Без обзира на садржај и вјеродостојност легенде, Осор припада међу наше најстарије градове те је први с наше обале ушао у писану повијест. Овуда је пролазио повијесни Јантарни пут који је наше обале повезивао с Балтиком.

Антика

Осор је постао римским градом 167. г. пр. Кр. Римљани су га утврдили слиједећи илирске бедеме. Археологе збуњује чињеница што та римска утврда није имала монументална улазна врата. Море је било главно упориште у обрани насеља, па је важан простор била његова лука.

Невјеројатно је да је тај град, данас без луке, некад био важно пристаниште и трговачко чвориште. Према неким ауторима лука старог Осора била је на источној страни насеља на простору који је данас дијелом копно. Насути дио тог простора носи назив Јазит (према Скоку то је деминутив од Јаз што значи засут), а сјеверна увала носи хрватски назив Бијуар - Бијар (према Скоку потјече од облика старог млетачког придјева виер = стари уз који треба претпоставити именицу портус). На западној страни био је морски пролаз Кавуада који је био мање кориштен (данас је то једини пролаз који раздваја отоке Лошињ и Црес).

Истраживањим је откривено низ римских грађевина попут главних улица царда и децумануса, јавних зграда, канализације (отјецала је у западни канал познат по јаким морским струјама) и водовода који је скупљао живу воду из околице насеља. Античка некропола била је преко западног канала, на лошињској страни. Ту су откопани златни и сребрни украсни предмети, свјетиљке за уље, метални и керамички предмети, стаклене посуде за пепео попут оних у Аквилеји и Салони. Откопан је и бројни разноврсни новац, свједок снажних трговачких веза.

Осор је тада имао обиљежје козмополитског града јер су у њему живјели остаци Илира, ново римско – италско пучанство и бројни досељеници с истока (Грци). То је доба највећег богатства и благостања града који је тада, према подацима А. Фортиса из 18. ст., имао око 20.000 становника. Ипак су то нереалне бројке. Андрија Мохоровичић, у дјелу Ибидем, говори о "неколико тисућа становника" у римском Апсорусу.

Бизант

Догађаји везани уз пад Западног Римског Царства (друга половица 5. ст.) нису реметили развој града. Ни краткотрајна власт Острогота (Теодорик је 493. г. завладао Италијом и Далмацијом) није измијенила изглед ни устројство Осора. У првој половици 6. ст. Осор бива припојен Далмацији и улази у састав Бизантског царства и тада наступају велике промјене у урбаној структури.

То је вријеме изнимне личности цара Јустинијана који је својим Законима обвезао све освојене крајеве. Бизантско правосуђе је цркви јамчило слободан утјецај на јавни живот и управу. У таквим се околностима кршћанство у Осору ширило истодобно с уређењем бизантске управе, иако није искључено да се појавило већ и раније.

Од прве половице 6. ст. спомиње се Осорска бискупија, што претпоставља постојање одговарајуће монументалне грађевине. Црквени склоп сачињен од базилике катедрале, крстионице (баптистерија) и бискуповог стана (епископија) није био смјештен у средишту него на рубу града. Осорска столна црква била је украшена великим ступовима и мозаиком на поду, а њезин простор расчлањен лађама (пет или седам бродова). Данас је од тог сјаја остала само гробна капела с малим звоником на преслицу која је привукла бројне стране и домаће стручњаке који су открили трагове мозаика, мноштво уломака плетене орнаментике и археолошких појединости. Пронађени су остаци баптистерија и епископија.

Сарацени су у 9. ст. напали град и оштетили катедралу; штета се вјеројатно могла поправити. Кобнији је био напад Геновежана у [14. стољеће|14. ст.]] који су узроковали поразну штету на катедрали и тиме потакнули градњу нове на данашњем мјесту (у средишту града). Напуштена, прва столна црква постала је рушевином.

На бизантско вријеме подсјећају и појединости градских зидина с остацима карактеристичним за облике бизантске фортификацијске архитектуре. Тада је у граду било развијено занатство попут златарства.

Рани средњи вијек

Догађаји у средњем вијеку мијењају урбани лик насеља и утјечу на развој његовог политичког, друштвеног и културног живота. Град Осор ушао је у хрватску повијест.

Лагана инфлација Хрвата (у склопу Славенске миграције) помало руши античку традицију. У заштити зидина далматинских градова (Осора, Крка, Раба, Задра, Трогира, Салоне, Дубровника и Котора) романско становништво животари и чува свој вулгарни латински језик и кршћанску вјеру. Константин Порфирогенет у дјелу О управљању царством наводи да су ти градови могли живјети "од мора".

Миром у Аацхену 812. г. романски градови припадају Бизанту, а велики црквени раскол 863. г. доводи их под црквену власт Цариграда. Остатак хрватског територија је припао Францима и Нинском бискупу. У другој половици 9. ст. Црква је у хрватској држави добила јачи ослонац и почело се ширити славенско богослужје и глагољица. Отоци Крк и Црес били су подручје најживљег ширења тог славенског богослужја. Константин Порфирогенет је забиљежио да Бизант плаћа данак хрватским кнезовима (за Осор 100 златника).

Петар Крешимир IV. је 1018. г. успио загосподарити бизантским градовима па тако и Осор улази у састав јединствене краљевине Далмације и Хрватске. Сјећање на изванредну личност тог владара забиљежено је у осорском самостану Св. Петра. Осор тада проживљава своје највеће и посљедње благостање.

Насеље се сад расчлањује у три једнако значајне језгре: бискупску, редовничку (бенедиктинска опатија Св. Петра) и опћинску.

Бискупско средиште наставља раскошну традицију, а бискуп је и достојанственик на хрватском двору.

Улога Бенедиктинаца је значајна јер се око њих шири писменост – углата глагољица тзв. углата беневентана. Самостан Св. Николе који је подређен самостану Св. Петра један је од најстаријих скрипторија у Хрватској. Из тог је самостана Осорски еванђелистар (данас у Ватиканском архиву, писан беневентаном између 1080.–1082. г.) у којем се спомиње реx ностер, а то је био Звонимир, поред имена бизантског цара; за обоје се молило у вечерњим молитвама.^[1]

Муниципално средиште насеља постаје окосница свакидашњице, око градског трга су ницале нове грађевине, а најзначајнија је била градска вијећница (високо развијена комуна).

Средњи и нови вијек

У рату између Угара и Млетака Осор је пар пута измијенио господаре. Млеци су чврстим спонама стезали град што се најбоље види у фортификацијама. Над градом доминира велики торањ каштела бдијући над тргом града, некад симболом његове слободе. Каштел је био подигнут у западном дијелу града, сјеверозападно уз градска врата; био је феудално сједиште, а затим резиденција кнеза све до средине 14. ст. када је напуштен. Одмах у току друге половице 12. ст. Млеци уводе олигархијски сустав на отоку, и тиме руше дотадашња права слободне опћине. За вријеме рата Млечана с геновежанима, у трећој четвртини 14. ст., Геновежани су опсједали Осор и тешко га разорили. Млечани поправљају и подижу нове зидине. Испред западних градских вратију, преко западног канала, Кавуаде, пребачен је мост. На том мјесту и данас постоји мост. Од источних градских вратију сачувао се само лав Св. Марка с отвореном књигом (симболизира мир). Зидине су поправљане и касније тијеком 15., 16. и 17. ст.

Простор унутар зидина био је довољан за све потребе ратом и пошастима куге и маларије смањеног становништва. Маларија се јавила због плићина на источној страни града (Јазит) гдје је некад био римски канал.

Према западним вратима окренуто је прочеље црквице Св. Гауденција. Саграђена је у 14. ст. након пустошења Геновежана. Св. Гауденције је био осорски бискуп који је према легенди протјерао све змије отровнице са цреско-лошињског архипелага. Кад је умро, његово тијело је доплутало морем из Италије. То је Осоранима био довољан разлог да га прогласе својим заштитником.

Језгра насеља окупља се око старог градског трга гдје се осим старе градске вијећнице налазе бискупска палача и нова катедрала.

Градска вијећница је саграђена између 1410. и 1450. г. Приземље јој је отворено ложом, на кату је дворана за вијећања, а на крову торњић са сатом. Од краја 19. ст. у згради је археолошки музеј и архив опћине.

Бискупску палачу дао је саградити бискуп Марко Нигрис (1481. – 1484. г.). Тлоцрт је у облику слова У и има два дворишта у којима су бискупи држали збирке камених уломака из ранијих раздобља. Значајан је грлић бунара с плетерном орнаментиком и мотивом лозице из 11. ст.

Нова катедрала Маријина Узнесења најљепши је украс тргу. Градила се у вријеме двају бискупа Антуна Палчића (1463. – 1470. г.) и Марка Нигриса. На прочељу је забиљежена 1497. г. као завршетак изградње, а олтар је посвећен идуће године. Црква није правилно оријентирана исток - запад, али изузетним положајем у простору представља занимљиво урбанистичко рјешење. На вањштини катедрале препознају се утјецаји Јурја Далматинца. Унутрашњост је скромна, с ренесансним ступовима и светиштем сличним као у шибенској катедрали. Незграпност у склад овог малог простора уноси звоник. Њега је у близини катедрале саградио крчки мајстор Јаков Галето 1575. г. То је данас највећи црквени звоник на оточју. У ризници катедрале налази се неколико вриједних слика, црквене реликвије и збирка црквеног посуђа и текстила.

Средином 15. ст. започиње раздобље поступног пропадања и деградирања Осора, посебице од када га је напустио кнез (цомес). Непрекидно се смањује број становника и кућа. За њима остају цркве које се поправљају и чији се инвентар повећава. Бискупи долазе тек повремено и уживају у раскошном бискупском двору.

Ипак, у каснијим десетљећима 15. стољећа, у увалици сјеверно од Осора, Бијару, успостављен је глагољашки самостан фрањеваца трећоредаца. Самостан је успостављен у објектима које је даровала обитељ Ромеис: црква св. Марије, с кућом, вртлом и земљиштем, а приматељ дарова је био фрањевац који је избјегао пред турским прогонитељима. Самостан је дјеловао до 1841.

У 16. ст. Осор има само 500 становника, док је у 18. ст. број смањен на 250. Правни живот старе осорске комуне одржавао се споро све до 18. ст. Покушај изградње солане средином 15. ст. напуштен је због криве претпоставке да оне узрокују маларију. Једини приход од таксе бродова бивао је све мањи јер су они све рјеђе овуда пролазили, а канали су се због неодржавања све више затрпавали.

Ни кратка Наполеонова окупација од 1797. до 1813. г. није побољшала ситуацију града који је све више нестајао. За дуже аустријске владавине (1813. – 1919. г.) град је углавном одржаван. Његов изглед знатно је измијењен рушењем градских зидина и врата, што је било учињено да се смањи маларија. Талијанска окупација која је трајала од 1919. до 1943. г. придонијела је археолошким ископавањима и конзервацијама споменика. Талијанска окупација је утјецала и на говор становника па старији становници причају само талијански језик. Од 1945. г. Осор је коначно у саставу Хрватске државе.

Данас

Данас Осор привалчи бројне посјетитеље и наутичаре који га "опсједају" попут неких нових Аргонаута. У љетним мјесецима Осор је позорница на којој се одржава занимљив глазбени фестивал: Осорске глазбене вечери на којима судјелују глазбеници из цијелога свијета. Зими поново све замре.

Број становника пао је на 100-тињак. Без демографске обнове не може се ни замислити ревитализација. Питање је како то постићи – јер Осор то свакако заслужује због своје изузетно богате прошлости, али и због постојећих могућности укључивања у сувремене друштвено–економске токове развијањем рибарства, медитеранског пољодјелства, сточарства и туризма.

Трагови културе очувани традицијом прелазе у сеоско стваралаштво, и ту живе још и данас. Нису то само бројни језични изрази грчког или романског подријетла (сидро = ракно), већ богата култура несталог града која живи у разноврсним појединостима предмета свакидашњице и начину живота оточких сељака. Повезаност културе села и града очитује се и у осебујностима црквене глазбе (грегоријанско пјевање с хрватском пучком попијевком).

Изванредни положај Осора у средишту Кварнера, вриједност фрагментираних остатака културне баштине, те агилност његових становника и ентузијазам сталних посјетитеља осигуравају Осору вјечност.

Култура

Археолошка збирка Осора налази се у некадашњој Градској вијећници. Садржи лапидариј с каменим уломцима нађеним на тлу данашњег Осора. Отворена је 1889. године.

Осорске глазбене вечери одржавају се љетних мјесеци у Осору од 1976. године. Мјесто одржавања је Катедрала благословљене Мајке божје, али и околни простори на Осорским улицама.

Кипови и скулптуре повезани с глазбом постављени су на улицама (Алеја хрватских складатеља) и трговима Осора. Тако ту можемо наћи неколико одљева скулптура Ивана Мештровића (Далеки акорди) и Франа Кршинића (Фрањо Крежма), кип Иве Тијардовића, а у љето 2006. бит ће откривена биста Благоја Берсе.
Борис Папандопуло је написао композицију Осорски реqуием.

Извори

↑ Наша ријеч Архивирано 2016-03-04 на Wаyбацк Мацхине-у Повијест цркве у Хрвата (*.пдф датотека, 2 МБ величине

Болонић, Миховил (1984.): Архив бивше осорске бискупије, у Извори за повијест отока Цреса и Лошиња, Оточки љетопис Црес–Лошињ 5; Самоуправна интересна заједница културе опћине Црес–Лошињ; Мали Лошињ.
Марушић, Даниел (ур.) (1999.): Мали вјечни град Осор; Хрватска удруга "Осорске глазбене вечери"; Осор.
Мићевић, Коља (1985.): Слике с Цреса, у Поморство Лошиња и Цреса II; Оточки љетопис Црес-Лошињ 6; Центар одгоја и усмјереног образовања V. Влаховић – M. Лошињ, Самоуправна интересна заједница културе Црес–Лошињ и Радна организација Лошињска пловидба – M. Лошињ; Мали Лошињ.
Стражичић, Никола (1995.): Прилог познавању географских основа локације, функције и развоја Осора, у Поморство Лошиња и Цреса III, Оточки љетопис Црес–Лошињ 9; Поглаварства опћина M. Лошињ и Црес, Средња школа А. Харачића – M. Лошињ, Катедра чакавског сабора Црес–Лошињ и Матица хрватска – огранак Лошињ; Мали Лошињ.

Вањске повезнице

У Wикимедијиној остави има још материјала везаних за: Осор

Културно наслијеђе Приморско-горанске жупаније Архивирано 2008-03-09 на Wаyбацк Мацхине-у Осор - значајне грађевине
Интернетске странице Жупе св. Гауденција - Осор^{[мртав линк]}

[1] Наша ријеч Архивирано 2016-03-04 на Wаyбацк Мацхине-у Повијест цркве у Хрвата (*.пдф датотека, 2 МБ величине

[1]