Опус цаементициум
Опус цаементициум је назив за грађевинску технику и материјал усавршен и врло широко кориштен у архитектури Римскога Царства.
Ријеч је о зидном везиву, често званом и римски бетон, које се састојало од мјешавине гашеног вапна, ситног шљунка и пуцолана - пјесковитог вулканског пепела с падина Везува, који је тој мјешавини, којој се додавала и вода, након сушења давао и до осам пута већу чврстоћу од до тада кориштеног морта (смјеса гашеног вапна, обичног пијеска и воде).[1]
Грчка
[уреди | уреди извор]Цементну смјесу први су открили Грци, у 5. вијеку пне. Умјесто пуцолана, користили су, чини се, санторинску земљу, локално доступну врсту вулканскога пијеска у које спада и пуцолан. Примјена тог материјала и технике градње полако се проширила с Родоса на копнени дио Грчке и на грчке колоније у јужној Италији, одакле су је преузели Римљани, искористивши благодати богатих лежишта пуцолана у околици Везува, двјестотињак километара јужно од Рима.
Рим
[уреди | уреди извор]У поглављу „О нарочитој врсти пијеска“ Витрувије[2] детаљно описује Опус цаементициум, набрајајући и лежишта вулканског пијеска неопходнога за његово справљање. Тај пијесак „помијешан с вапном и зидним каменом не даје само чврстоћу другим градњама, већ отврдну и насипи под водом кад се њиме граде у мору.“
Доиста, пуцолан је врло богат силицијем и алуминијем, па је опус цаементициум у којем је био кориштен имао особита својства лакоће, чврстоће и водонепропусности, идеална за упорабу у грађевини.
Чак се и Витрувијев навод о кориштењу тог материјала за градње у мору показао точним. Два лукобрана Цезареје Маритиме дуга 500 и 275 метара била су подигнута захваљујући допремању 24000 м3 пуцолана, за што је било потребно најмање 44 брода носивости по 400 тона.
Ипак, класични опус цаементициум био је кориштен релативно ријетко. Проблем лежи у чињеници што су лежишта поцулана и сличних вулканских пијесака малобројна, па је употреба римскога цемента идеалнога састава била географски прилично ограничена. У крајевима гдје је његова употреба због цијене транспорта била неисплатива, опус цаементициум је рађен мјешавином у којој је уз вапно, пијесак и шљунак умјесто вулканскога пијеска додаван прах ситно смљевене опеке.
Тамо гдје је могао бити кориштен, опус цаементициум се у житком стању налијевао у „шалунге“, дрвене калупе који су се, како је зид растао, помицали и подизали у висину, те су мјестимице – као на одлично очуваној цистерни на отоку Муртеру (видјети слику) - још увијек видљиви отисци дасака тих калупа. Опус цаементициум лијеван у дрвене калупе није се користио само за подизање зидова, већ и лукова, сводова и купола. Овисно о сврси и околностима градње, у смјесу је био додаван гипс, мање камење (ради појефтињења градње) и слично.
Касније су се тако подигнуте структуре често облагале опеком, каменом или штуком, што је то још и данас често пракса код сувременога бетона. Понекад је, као у Помпејима, опус цаементициум кориштен и за бетонирање путова.
Опус цаементициум заслужан је и за највеће постигнуће римске архитектуре: куполу Пантеона која је и данас, након 1900 година, највећа неармиранобетонска купола на свијету. У њезиној бази уз цаементициум је кориштен тешки базалт, у средишњем дијелу камен средње густоће, док је на врху коришртен пловућац, камен толико лаган да плива на води.
Нешто касније иста техника успјешно је примијењена у пресвођивању монументалних интеријера Каракалиних и Диоклецијанових терми, које су дјеломично очуване и данас.
Опус цаементициум на тлу Хрватске
[уреди | уреди извор]Осим на неким чистим примјерима, као што је онај с отока Муртера, Римљани су на тлу Хрватске опус цаементициум користили полажући у тијеку налијевања масе у калуп уз даске мало камење које је по скидању калупа изгледало као својеврсна оплата, или су га напросто користили као везиво пригодом подизања зидова у другим техникама градње.[3]
У техници опус инцертум бетон се више није лијевао у дрвени калуп, већ између двају редова приклесаног полигоналног камења које чини унутрашње и вањско лице зида. Уз цемент убацивало се и камење које је знатно појефтињавало овај начин градње.
У техници опус ретицулатум бетон се налијевао између вањског и унутарњег лица зида којег су чинили мањи каменови приклесани у форми пирамиде, којој је основица имала облик квадрата. Та се база постављала с вањске стране зида и то тако да јој је дијагонала текла по вертикали, чиме је настала мрежа ромбоидних фуга које су стварале занимљиву, и у нас ријетко виђану структуру зиднога лица.
На сличан начин, налијевањем између вањског и унутарњег лица зида, бетон се примјењивао и у техници опус qуадратум, зидању добро клесаним, али не до краја правилним квадрима.
У техници опус миxтум, често кориштеној у градњи Диоклецијанове палаче, бетоном су повезивани хоризонтални измјенични редови опека и квадратичног камења.
У техници опус спицатум, римски бетон је кориштен за повезивање цигла постављених „на нож“, у форми рибље кости тј. класа, од којег и долази назив спицатум.
На концу ваља напоменути да су у нас кориштене иначице римског бетона заправо локалне, квалитативно у правилу слабије варијанте изворнога рецепта, који заправо није сасвим познат, и који је, изгледа, имао мноштво изведеница које су овисиле о низу специфичних увјета сваке поједине градње.
Средњи вијек
[уреди | уреди извор]У средњем вијеку опус цаементициум нестаје, те га налазимо само спорадично у грађевинама 12. вијеку на тлу јужне Француске.[4]
Одмах по паду Римског царства пада у заборав те га насљеђује класична градња од камена цигле и морта, која превладава све до 20. вијека
Остаци римских грађевина у којима је био примијењен, свједоче о невјеројатној трајности овог материјала, који је своју чврстоћу у цијелости сачувао чак и онда када је кориштен за градње под морем.
Извори
[уреди | уреди извор]Везе
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]- Витрувије - Марцус Витрувиоус Поллио: Десет књига о архитектури, превео Матија Лопац, Сарајево, 1990., стр. 39.-40.
Литература
[уреди | уреди извор]- Костренчић 1964. – Златко Костренчић: Бетон, Енциклопедија ликовних умјетности, св. 1, Загреб, 1959., стр. 358.-359.
- Мüллер/Вогел 1999. - Wернер Мüллер; Гунтхер Вогел: Атлас архитектуре 1, превео Милан Пелц, Загреб, 1999., стр. 211., 237., 241., 243., 251., 253., 272.
- Суић 1976 - Мате Суић: Антички град на источној обали Јадрана, Загреб, 1976., стр. 108.-110.