Небеска Србија

Развој мита

Мит о "небеској Србији" се развио из косовског мита, који је објашњавао српски војни пораз у битци на Косову 1389. и губитак српске државности, тиме што су Срби наводно изабрали духовно спасење уместо војне победе. Наглашавајући посвећеност небеском царству и обећавајући евентуалну обнову српског царства, косовски мит је помогао Србима да поднесу вековну доминације страних сила. Након што су збацили турску власт и повратили државност у 19. веку, Срби задржавају овај мит у виду осећања судбинске предодређености да постану доминантна сила у Балкану. Косовски мит је подстицан од стране српских политичких и верских вођа, историчара, писаца и уметника, те је широко прихваћен у Србји.

Опредјељење за “царство небеско” нарочито је актуелизирано почетком 1941. године поводом приступања Краљевине Југославије Тројном пакту. Уздизање националног достојанства и патриотизма посебно је подгријавала Српска православна црква. Патријарх Гаврило је благословио Војни пуч од 27. марта 1941. као опредељење за "царство небеско":

Пред нашу нацију у ове дана судба је поново била поставила питање коме ће се приволети царству. Јутрос у зору на то питање дат је одговор. Приволели смо се царству Небеском, то јест царству Божје истине и правде, народне слоге и слободе... Ако је живети, да живимо у светињи и слободи, ако је мрети, да умремо за светињу и слободу као и много милиона прослављених предака наших.

– патријарх Гаврило

Он је оценио да је 27. март један од најважнијих датума у српској историји и да је раван Видовдану:

Косовски бој, православна икона.

Видовдан 1389. године, Видовдан 1914. године и 27. март 1941. године су исти но суштини и мотивима. Сва три ова велика датума воде царству Небескоме, тј. путем прошлости, оличеним у духу витештва.

– патријарх Гаврило

Сам термин "Небеска Србија" се јавља у код епископа Николаја Велимировића, идеолога светосавског национализма, у његовом делу "Српски народ као Теодул", писаном зиме 1941/1942. године:

Ај, та Велика Небесна Србија! Она представља већ одавно остварени идеал Велике Србије. Верујемо да је у њој више од сто милиона крштених Срба, који у земаљском веку Христу служише или за Христа страдаше, кроз векове и векове.

– Епископ Николај Велимировић

Појам небеске Србије је даље разрадио још један теоретичар светосавља, Велимировићев ученик Јустин Поповић. Он такођер раби стандардну нарацију о Лазаревом наводном опредељењу за царство небеско уместо војне победе:

Свети Кнез определио се, у име целог народа, за Царство Небеско, јер је земаљско царство за малена – за кратко време, а Небеско је вавек и до века.

– Јустин Поповић

Јустин национализује хришћански дискурс, па тако говори о Небеској Србији, "српском Васкрсу" и "највећем и најсветијем Србину" Светом Сави на небесима:

А данас, данас на небу је српски Васкрс. Данас сва небеса, свети апостоли, свети пророци, мученици, исповедници славе Светога Саву. Данас сам Господ грли Светога Саву, највећег и најсветијег Србина ... А он клечи и плаче. Плаче над несрећним српским родом, плаче над земаљском Србијом. Сва Небеска Србија слави Светитеља Саву, а ви несрећни Срби све сте његово заборавили на земљи.

– Јустин Поповић, беседа на Светога Саву 1966. у манастиру Ћелије

Свој допринос српској политичкој митологији, такођер је дао синовац епископа Николаја Велимировића, епископ Јован Велимировић, тврдњом да након геноцида у другом светском рату Небеска Србија постаје највећа небеска држава, а Јасеновац највећи српски град под земљом.

Од кнеза Лазара и Косова Срби првенствено стварају небеску Србију, која је до данас сигурно нарасла у највећу небеску државу. Ако само узмемо невине жртве овог последњег рата, милионе и милионе Срба и Српкиња, деце и нејачи, побијених или мучених у најстрашнијим мукама или бацаних у јаме и пећине од усташких злочинаца, онда можемо појмити колико је данас српско царство на небесима".

– Епископ Јован Велимировић у поводом прославе 600. годишњице Косовске битке.

Психијатар Јован Рашковић, вођа српске заједнице у Хрватској уочи рата у Хрватској, смислио је синтагму о "Србима као небеском народу" да покаже како постоје само два страдалничка народа, Јевреји и Срби. Ова синтагма је током југославенских ратова обилато кориштена.

Последњих година се призори "Небеске Србије" почињу јављати у иконографији Српске православне цркве. На тим иконама се обично налазе они које Црква сматра великим Србима, најчешће: српски свеци, државници, војсковође, понекад у друштву Исуса Христа. Међу ликовима Небеске Србије је често приказан и вођа четника Дража Михаиловић, јер се борио "против немачке окупације", "против безбожничке комунистичке револуције" и зато што је "он у суштини мученик".

Критике

Културни антрополог Бранимир Анзуловић сматра да постоји директна веза између експанзионистичких импулса Србије и српске националне митологије, односно њеног доминантног косовског мита, који се повезује са "Небеском Србијом." Митологија небеске Србије је током рата у Хрватској била уско везана за великосрпску идеологију. Српски националистички аутори су правдали српски "хришћански рат" доводећи га у везу са есхатолошком борбом за Небеску Србију. Још почетком 90-их година србијански академик и драмски писац Љубомир Симовић говорио:

Треба рећи 'иш' свима онима који нам данас, на крају XX века, нуде милитаризовано српство, државотворно јединство бајонета и војнички шлем уместо главе, који заносом фанатика нуде 'небеску' Србију у којој нема ничег материјалног. (...) Треба напустити 'царство небеско' као политички пројект зато што је оно најкраћи пут до чисте патње, само друго име за замисли и идеје којима се диче творци небулоза, званични пропагандисти и писци некролога.

– Љубомир Симовић

Антрополог Иван Чоловић каже:

У небеском царству које замишљају хришћани људи се не деле по нацијама. На ономе свету нема националних подела... Напротив, кад се та идеја, кад се тај сценарио из кључа хришћанске религије пребаци у национализам као политичку религију и у политички мит, онда се искључиво мисли на национално царство - на српско царство на ономе свету.

– Иван Чоловић

Социолог религије Мирко Ђорђевић синтагму о "Србима као небеском народу" оцењује као бесмислицу, митологему операционализовану у политици и у рату. У проглашавању Срба „небеским народом“ неки виде корен расизма. Светлана Слапшак, антрополог, сматра да је "небеска Србија" измишљотина 1990-их:

Што се тиче небеске Србије, ја мислим да је то заиста измишљотина деведестих година као резултат поновног читања веома конзервативних хришћанских аутора прве половине 20. века и измишљања једнога речника који треба да заслепи масе. Тај језик којег карактерише тотално претеривање, по мом дубоком уверењу, има два извора: један је уистину хришћански дискурс, рецимо Николаја Велимировића, а други је феномен социјалистичке приредбе, односно претераног, патетичног односа према прошлости, песници који су се служили тим језиком били су јако вољени у социјалистичкој у Југославији.

– Светлана Слапшак

Након промена 2000. године, нове власти у Србији су покушале да се дистанцирају од дискурса небеске Србије:

Ми знамо шта нам је план и мисија. Није нама циљ небеска Србија, већ живот на земљи и то је била основна идеја Зорана Ђинђића.

– Борис Тадић, потпредседник ДС после убиства премијера Зорана Ђинђића 17. март 2003.

Осликавање Драже Михаиловића на фрескама СПЦ изазива бројне негативне реакције у грађанским круговима у Србији, а неки црквени аналитичари тврде и да је то супротно канонима.

Повезано

• Политичко деловање Српске православне цркве
• Светосавски национализам
• Косовски мит
• Валхалла