Мариа Тхересиа

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Марија Терезија
Мартин ван Меyтенс: Марија Терезија (1759.)
Угарска и хрватска краљица
Аустријска надвојвоткиња
Владавина 20. листопада 1740. - 29. студеног 1780.
Крунидба 25. липња 1741.
Претходник Карло VI.
Насљедник Јосип II.
Чешка краљица
Владавина 20. листопада 1740. - 1741.
1743. - 29. студеног 1780.
Крунидба 12. свибња 1743.
Претходник Карло VI.
Насљедник Јосип II.
Супруг Фрањо Стјепан Лотариншки
Дјеца
Пуно име
Мариа Тхересиа Wалбурга Амалиа Цхристина
Династија Хабсбург
Отац Карло VI.
Мајка Елизабета од Брунсwицк-Wолфенбüттела
Рођење 13. свибња 1717.
Беч, Хабсбуршка Монархија
(данас Аустрија)
Смрт 29. студеног 1780.
Беч, Хабсбуршка Монархија
(данас Аустрија)
Покоп Империјална крипта, Беч
Вјера католицизам

Марија Терезија[1] (13. мај 1717 - 29. новембар 1780) је била једини женски владар свих хабсбуршких посједа и посљедњи члан династије Хабсбург. Владала је као надвојвоткиња Аустрије, краљица Угарске, Чешке, Хрватске, Галиције и Лодомерије, као војвоткиња Мантове, Милана, Парме, Пиацензе и Гуасталле, те као владарица Аустријске Холандије и бројних грофовија. Браком је била царица Светог Римског Царства Њемачког Народа, њемачка краљица, велика војвоткиња Тоскане и кратко војвоткиња Лотарингије.

Постала је владарица по смрти свога оца, цара Карла VI, у октобру 1740. године. Отац јој је Прагматичком санкцијом из 1713. године омогућио да наслиједи његове територије које су се иначе могле наслијеђивати само по мушкој линији и од стране мушкараца. По његовој смрти, Саксонија, Пруска, Баварска и Француска, које су Карлу VI обећале да ће подржати Марију Терезију при насљеђивању његових круна, повукле су своја обећања. Пруска је напала Аустрију, што је изазвало осам година дуг сукоб познат као Рат за аустријско наслијеђе.

Марија Терезија је потицала и проводила разноврсне и многобројне реформе уз помоћ својих министара. Реформисала је образовање и финансирање, потицала трговину и развој агрикултуре, што је значајно ојачало Аустрију. Ипак, није допустила вјерску толеранцију, а путописци из 18. стољећа њен су режим сматрали нетолерантним и празновјерним.[2]

Иако се од ње очекивало да власт препусти мужу Фрањи, а касније сину Јосипу, који су формално били њени савладари у Аустрији и Чешкој, Марија Терезија је била апсолутни владар својих посједа.[3] Критиковала је и није одобравала многе Јосипове одлуке. Опирала се подјели Пољске, али је била присиљена одобрити је. Имала је шеснаестеро дјеце међу којима су били француска краљица, напуљска краљица, пармска војвоткиња, и два цара Светог Римског Царства. Марија Терезија није посједовала интелект својих синова, али су је ипак карактерисале особине цијењене код монарха: добродушност, разумност, одлучност, те, најважније од свега, спремност да призна своју грешку и менталну супериорност својих савјетника. Као млада владарица која је морала водити два династичка рата, вјеровала је да њен интерес мора бити интерес њених поданика; као искусна владарица схватила је да интерес њених поданика мора бити њен интерес.[4][5]

Дјетињство

[уреди | уреди извор]

Друго, али најстарије преживјело дијете Карла VI, цара Светог Римског Царства, и Елизабете Кристине од Браунсцхwеига-Wолфенбüттела, Марија Терезија се родила рано у јутро 13. маја 1717. године, недуго након смрти свога јединог брата Леополда. Рођење женског дјетета изазвало је велико разочарење код цара и становника Беча.[6][7] Истога дана крштена је као Марија Терезија Валпурга Амалија Кристина (њемачки: Мариа Тхересиа Wалбурга Амалиа Цхристина). Описи њеног крштења истичу да је новорођенче имало предност над својим родицама, Маријом Јосипом и Маријом Амалијом, кћеркама Карловог старијег брата и претходника Јосипа I, што је потврђивало да ће царева новорођена кћерка преузети мјесто пријестолонасљеднице, иако је цар Карло VI са својим братом и оцем потписао споразум којим је обећао да ће предност при насљеђивању, у случају изумирања мушке линије, имати кћерке Карловог старијег брата Јосипа.[8][9]

Марија Терезија је личила на своју мајку и млађу сестру, Марију Ану. Била је крупна и снажна, крупних плавих очи, свијетле косе и широких уста.[5][10]

Питање насљедства

[уреди | уреди извор]
Марија Терезија као једанаестогодишња дјевојчица. Цвијеће које носи у својој подигнутој хаљини представља њену плодност и очекивање да роди много дјеце у будућности.[11]

Династија Хабсбург, која је још у 17. стољећу бројала много чланова, била је у опасности од изумирања у тренутку рођења Марије Терезије. Њен отац је био посљедњи мушки члан династије Хабсбург, чији је старији (шпански) огранак изумро 1700. године. Међутим, Карлу син није био потребан само да би спасио династију; хабсбуршки посједи су се равнали према салијском закону који је спрјечавао жене и потомке у женској линији да наслиједе пријестоље. Цар Карло VI је стога четири године прије рођења Марије Терезије издао Прагматичку санкцију, којом је желио осигурати пријестоља својој најстаријој кћери у случају изумирање лозе по мушкој линији. Женској лози је насљеђивање хрватског трона било дозвољено већ 1712. године.[12] Већина европских држава признала је ваљаност санкције и Маријино Терезијино право на трон, али неке ће повући своју одлуку након Карлове смрти.

У младости, Марија Терезија је уживала у пјевању и стреличарству. Отац јој је бранио јахање, али је научила основе за потребе своје крунидбе у Угарској. Царева породица је уживала у извођењу опера, укључујући и Марију Терезију.[13] Образовали су је исусовци. Њено познавање латинског језика било је сматрано добрим, али њено образовање је опћенито било лоше. Слабо образовање резултирало је недостатком манира и формалног говора којима су се одликовали њени претходници. Наиме, говорила је, а често и писала, бечким њемачким којим су говориле њене дворјанке и слушкиње.[14] Развила је близак однос с грофицом Марие Каролине вон Фуцхс-Моллард, која ју је учила бонтону. Иако је провео цијелу своју владавину трудећи се да осигура својој кћерки хабсбуршка пријестоља, цар Карло VI се до краја живота надао да ће добити сина и никада није припремио Марију Терезију за улогу владара.[15][16][17]

Брак

[уреди | уреди извор]
Марија Терезија с мужем, царем Фрањом I, 1746. године.

Питање брака Марије Терезије било је од изузетне важности. Од избора њеног мужа зависило је која ће династија наслиједити династију Хабсбург. Њен први заручник био је лотариншки принц Клемент, који је требало да дође на царски двор 1723. године. Умјесто Клемента, на двор су стигле вијести о његовој смрти од богиња. Клементов старији брат, принц Фрањо Стјепан, био је позван на царски двор, али цар је и даље разматрао друге могућности, попут удаје кћери за Карла, млађег сина шпанског краља Филипа V и његове утјецајне супруге Елизабете, прије него што је објавио заруке Марије Терезије и Фрање Стјепана.[18]

"Она је врло поносна принцеза која очеве губитке сматра и својим губицима. Она уздише и жуди за својим лотариншким војводом цијели дан и цијелу ноћ. Ако спава, спава да би га сањала, а ако се пробуди, пробуди се да би говорила о њему са својом дворјанком."
Записи британског амбасадора.[19]

Дана 12. фебруара 1736. године удала за лотариншког војводу Фрању Стјепана, који је од своје петнаесте године живио на двору цара Карла VI. Фрањо Стјепан је пристао по вјенчању војводство Лотарингију замијенити за велико војводство Тоскану, које је требао добити након смрти посљедњег члана династије Медици, како би се постигла равонотежа у Европи након Рата за пољско наслијеђе. За разлику од многих особа свога времена, Марија Терезија је уистину била заљубљена у свога супружника, али брак је патио због Фрањине невјере.[20]

Марија Терезија је постала велика војвоткиња Тоскане 9. јула 1737. године када је њен муж наслиједио то велико војводство. Сљедеће године, по отпусту Фрање из војске, цар Карло VI послао је кћерку и зета у Фиренцу како би тријумфално ушли у град. У Фиренци су остали кратко, пошто их је Карло VI убрзо позвао назад, бојећи се да не умре док је његова престолонасљедница миљама далеко.[21] У љето исте године, Аустрија је трпјела поразе током Руско-турског рата. Османлије су повратиле териториј који је Аустрија добила у Србији, Влашкој и Босни. Становништво Беча се бунило против рата због његове скупоће, а Фрањо Стјепан је био презиран.[21]

Долазак на власт

[уреди | уреди извор]
Процесија Марије Терезије кроз Беч, 22. новембар 1740. године. Трудна краљица је на путу за Катедралу св. Стјепана гдје ће присуствовати миси прије него што је племство призна за владарицу.[22]

Цар Карло VI умро је 20. октобра 1740. године у Бечу. Вјерује се да је умро од тровања гљивама.[23] Оставио је Аустрију у тешком стању. Државна благајна била је празна због недавног рата с Османлијама и Рата за пољско наслијеђе.[24] Војску је чинило само 80.000 војника, од којих већина није била плаћена мјесецима, али ипак била изнимно вјерна и одана Марији Терезији као свом новом суверену.[25][26]

Марија Терезија се, као нови монарх, нашла у тешкој ситуацији. Није знала довољно о државничким пословима и није била свјесна слабости очевих министара. Одлучила је послушати очев савјет да задржи његове савјетнике, а остатак послова повјери мужу којег је сматрала искуснијим. Обје одлуке, иако разумљиве, ће се показати лошим. Десет година касније, Марија Терезија се, пишући свој Политички тестамент, огорчено присјећала околности под којима је наслиједила очеве круне:

Нашла сам се без новца, непризната, без војске, искуства и властитог знања, те на крају и без иједног савјетника, будући да је сваки од њих у почетку желио чекати и видјети како ће се ствари развијати.[17][27]

Прво исказивање ауторитета нове владарице представљао је формално признавање њене власти од стране аустријских земаља 22. новембра 1740. године. Био је то детаљно испланиран јавни догађај који је служио као формално признање Марије Терезије као законитог владара Аустрије. Истог дана је у Хофбургу положена заклетва на вјерност Марији Терезији.[22] За краља Чешке крунисана је 25. јуна 1741. године у Катедрали светог Мартина, традиционалном мјесту крунидбе чешких монарха.

Нова владарица није рачунала на то да би остале европске земље могле покушати заузети њен териториј. Одмах је започела себи прибављати царску титулу. Пошто је, као жену, нису могли изабрати за цара Светог Римског Царства, трудила се да осигура царско пријестоље мужу, којег је већ била учинила својим званичним савладаром у Аустрији и Чешкој 21. новембра 1740. године. Највећа пријетња овом плану заузимања царског пријестоља, као и њеним насљеђеним крунама, бит ће баварски војвода Карло Алберт, муж њене старије родице Марије Амалије.[28][29]

Рат за аустријско наслијеђе

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Рат за аустријско наслијеђе
Фридрик II, краљ Пруске (онај зли човјек, како га је називала Марија Терезија [30]), био је доживотни и највећи непријатељ Марије Терезије.
Крунидба Марије Терезије као чешког краља.
"Као што већ знате, она гаји велику мржњу према Француској и с том нацијом јој је најтеже бити у миру, али обуздаје ове осјећаје осим када сматра да би јој користило исказивање истих. Презире Ваше величанство, али признаје Ваше способности. Не може заборавити губитак Шлеске ни престати жалити за војницима које је изгубила у рату с Вама."
Писмо пруског амбасадора пруском краљу Фридрику II.[31]

Фридрик II, краљ Пруске, чији је отац признао Прагматичку санкцију,[32] увјеравао је Марију Терезију да су његове намјере у потпуности часне. Њеном мужу Фрањи је чак написао писмо којим му је обећао свој глас при бирању цара.[33] У децембру је послао изасланике у Беч са захтјевом да му Марија Терезија препусти Шлеске, минералима богати аустријски териториј који је граничио с Прусијом. Марија Терезија је одбила без размишљања.[34] Пруска је до тада већ била заузела Шлезију. Велика Британија је Марији Терезији понудила 12.000 војника у случају да сви мировни преговори пропадну.[34] Аустријске трупе које су се борила против пруске војске бројале су 6.000 војника, а предводио их је генерал Маxимилиан Улyссес Броwне.[35]

Будући да је Аустрији фалило искусних војних команданата, Марија Терезија је ослободила маршала Wилхелма Реинхарда вон Неипперга, којег је њен отац био затворио због његове слабе изведбе у рату с Османлијама. Неипперг је преузео команду над аустријском војском у марту. Аустријанци су претрпјели велики пораз априла исте године. Француска је за то вријеме планирала уништавање аустријске државе и подјелу њеног територија између Пруске, Баварске, Саксоније и Шпаније.[36] Беч је био у паници пошто ниједан од савјетника Марије Терезије није очекивао да ће их Француска издати. Георге II, краљ Велике Британије, и сам Фрањо молили су Марију Терезију да преговара с Пруском, на што је она невољко пристала.[37] Британски краљ је понудио Гłогów, Śwиебодзин, и Грüнберг, за што Марија Терезија није знала. Фридрик је одбио ову понуду и ушао у алијансу с Француском у јуну.[38]

До јула су пропали сви покушаји да се спријечи рат. Мауриције Саксонски је већ био прешао Рајну и ушао у Свето Римско Царство, а Саксонија је напустила Аустрију и придружила се Француској.[39] Палатинат се удружио с Кöлном и Баварском, а британски краљ Георге II је свој Браунсцхwеиг-Лüнебург прогласио неутралним.[32]

Марија Терезија се окрунила за угарског краља 25. јуна 1741. године након неколико мјесеци проведених у преговорима с угарским племством и учења јахања које је било потребно за церемонију.[40] Дана 26. октобра исте године, баварски војвода Карло Алберт је освојио Праг. и прогласио се краљем Чешке. Продао је пруском краљу Фридрику II грофовију Глатз по сниженој цијени у замјену за његов глас при изборима за цара, те је био изабран за цара Светог Римског Царства 24. јануара 1742. године. Истог дана војска Марије Терезије је заузела Минхен, царев главни град.[41] Дана 11. јуна 1742. године у Берлину је потпсиан споразум који је окончан сукоб Аустрије и Пруске. Француске трупе су напустиле Чешку у зиму исте године. Дана 12. маја 1743. године Марија Терезија се окрунила за краља Чешке у Катедрали св. Вида.[42][43]

Планови Француске су се распали када је Карло Алберт умро у јануару 1745. године. Французи су прегазили Аустријску Холандију у мају, а 13. септембра Фрањо је изабран за цара Светог Римског Царства, те је Марија Терезија тако постала царица. Пруска је признала Фрању за цара, а Марија Терезија је признала губитак Шлеске у децембру 1745. године.[44] Рат се наставио још три године, а окончан је споразумом 1748. године којим је поновно признат аустријски губитак Шлезије, а Марија Терезија је још морала предати Парму.[45]

Седмогодишњи рат

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Седмогодишњи рат

Фридриков напад на Саксонију у августу 1756. године започео је Седмогодишњи рат. Марија Терезија је планирала у рату повратити изгубљену територију Шлеске.[46] Марија Терезија је ушла у савез с Француском и Русијом, а команду над својом војском препустила је Маxимилиану Улyссесу Броwну. Након једне непресудне битке 1756. године замијенила га је својим дјевером и зетом (братом свога мужа и удовцем своје сестре), лотариншким принцом Карлом Александром.[47] Сљедећа битка је представљала велику побједу Аустрије.

Марија Терезија је отворено жалила за губицима француске војске 1758. године. Аустрија, потпомогнута Русијом, је добијала битке све док, 1762. године, није умрла руска царица Елизабета Петровна, која је, као и царица Марија Терезија, била велики непријатељ пруског краља Фридрика II. Њена смрт је позната као "чудо породице Бранденбург" јер је спасила Фридрикову династију; њен сестрић и насљедник, цар Петар III Романов, се дивио Фридрику и поништио одлуке своје тетке везане за рат, те укинуо руску подршку Марији Терезији. Пруска је након тога избацила Аустријанце из Саксоније и Французе из Хессен-Кассела. Пошто је сада постала оправдана опасност да Фридрик нападне Аустрију и Француску, обје државе су се предале. Док је Француска изгубила велики број својих америчких колонија, границе Аустрије су остале непромјењене.[48]

Породични живот

[уреди | уреди извор]
Марија Терезија с породицом 1754. године.

У распону од 20 година Марија Терезија је родила 16 дјеце од којих је 13 преживјело дјетињство. Прво дијете, Марија Елизабета (1737-1740), родило се мало прије прве годишњице брака Марије Терезије и Фрање Стјепана. Дјететов спол је опет узроковао велико разочарење, а разочарења ће узроковати и сљедећа два рођења, пошто су након Марије Елизабете услиједиле још двије дјевојчице, Марија Ана и Марија Каролина (1740-1741). Цар Карло VI није дочекао рођење унука који се родио док се Марија Терезија борила да сачува своје територије. Своје прво мушко дијете, Јосипа, назвала је по светом Јосипу, којем се током трудноће молила за сина. Најдраже дијете Марије Терезије, Марија Кристина, родила се на њен 25. рођендан, четири дана прије побједе над аустријском војском у Цхотуситзу. Још петеро дјеце се родило током Рата за аустријско наслијеђе: Марија Елизабета, Карло Јосип, Марија Амалија, Леополд и Марија Каролина (1748-1748). Током овога периода за Марију Терезију није било одмора; рат и рађања су се морали одвијати истовремено. Петеро дјеце се родило током примирја између Рата за аустријско наслијеђе и Седмогодишњег рата: Марија Ивана, Марија Јосипа, Марија Каролина, Фердинанд, и Марија Антоанета. Своје посљедње дијете, Максимилијана Фрању, родила је током Седмогодишњег рата, у 39. години живота.[49] Марија Терезија је често изјављивала да жели ићи у битке, али је бивала спријечена непрестаним трудноћама.[30][50]

Мајка Марије Терезије, царица Елизабета Кристина, умрла је 1750. године. Четири године касније умрла је грофица Марие Каролине вон Фуцхс-Моллард, учитељица Марије Терезије. Марија Терезија је исказала своју захвалност грофици Фуцхс тако што је наредила да буде сахрањена у Царској крипти заједно с Хабсбурговцима као једина особа која није припадала тој династији.[16]

Недуго након што је завршила рађање млађе дјеце, Марија Терезија се суочила са задатком проналажења брачних партнера за старију дјецу. Брачне преговоре је водила заједно с ратним кампањама и државним пословима. Дјецу је третирала с љубављу, али их је користила као пијуне у династичким играма, а њихову срећу је жртвовала за добробит државе.[5] Била је брижна мајка и писала је својој дјеци најмање једном седмично, те је вјеровала да има ауторитет над њима, макар они били цареви и краљице.[51]

Марија Терезија с породицом као удовица, 1776. године.

Марија Терезија је тешко обољела од богиња кратко послије свога 50. рођендана. Марија Терезија је преживјела, али њена снаха, Марија Јосипа Баварска, која ју је заразила, није.[52] Марија Терезија је присилила своју кћерку, надвојвоткињу Марију Јосипу, да се моли с њом на незапечаћеном гробу царице Марије Јосипе. Надвојвоткиња Марија Јосипа, која се спремала поћи у Напуљ и удати се за напуљског краља, добила је симптоме богиња два дана касније и убрзо умрла. Млађа сестра, Марија Каролина, ју је замијенила и постала напуљска краљица. Марија Терезија је себе кривила за кћеркину смрт до краја живота будући да тада није био познат концепт продужене инкубације, те се вјеровало да се Марија Јосипа заразила богињама поред непрописно затвореног гроба братове супруге.[53]

У априлу 1770. Марија Терезија је удала своју најмлађу кћерку, Марију Антонију (касније познату као Марија Антоанета), за будућег француског краља Луја XVI. Образовање Марије Антоније било је у великој мјери занемарено, па се Марија Терезија трудила образовати кћерку што је могуће боље када је француски двор изразио интересовање за њу. С Маријом Антоанетом је била у константном контакту и инсистирала је да зна за све активности своје кћерке, те ју је често критиковала због њене лијености и немогућности да занесе. Није вољела повученост сина Леополда, а Фердинанда је критиковала због неорганизираности, Марију Амалију због слабог познавања француског језика и охолости, те Марију Каролину због њене политичке активности. Једино дијете које није константно критиковала била је Марија Кристина, која је уживала мајчино потпуно повјерење, али која ипак није успјела задовољити мајчина очекивања у једном погледу: није родила ниједно дијете осим кћерке која је умрла недуго након рођења. Једна од највећих жеља царице Марије Терезије било је имати што је више могуће унучади, а у тренутку смрти имала је тек око 20 унучади, од којих су све најстарије преживјеле кћерке биле назване по њој.[54]

Вјерска увјерења и вјерска политика

[уреди | уреди извор]
Марија Терезија с породицом слави дан светог Николе 1762. године, дјело надвојвоткиње Марије Кристине, омиљене кћерке Марије Терезије, које приказује буржоазијску удобност царског дома.[55]

Као и сви чланови династије Хабсбург, Марија Терезија је била римокатолкиња и то врло побожна. Вјеровала је да је јединство у вјери неопходно за миран живот друштва и категорично одбијала идеју вјерске толеранције. Без обзира на своју религиозност, Цркви никада није дозволила да се мијеша у ствари које је она сматрала прерогативом монарха, а Рим је држала на пристојној удаљености. Контролисала је избор надбискупа, бискупа, и опата.[56]

Њена побожност се разликовала од побожности њених претходника будући да су на њу утјецале јансенистичке идеје. Активно је подржавала прелазак становништва на римокатоличанство тако што је обезбјеђивала пензије преобраћеницима. Толерисала је гркокатолике и истицала њихову једнакост с римокатолицима.[56][57][58]

Поред своје преданости кршћанству, Марија Терезија је била позната и по свом аскетском начну живљења, поготово током свог 15 година дугог удовиштва.[59]

Исусовци

[уреди | уреди извор]

Њен однос с исусовцима је био врло сложене природе. Чланови овога реда су је образовали, служили као њени исповједници и као одгајатељи њеног најстаријег сина. Исусовци су били моћни и утјецајни у првим годинама владавине Марије Терезије. Међутим, министри Марије Терезије су је успјели увјерити да они представљају опасност њеном ауторитету. Уз оклијевање и жаљење, Марија Терезија је издала наредбу којом је исусовце уклонила исусовце из свих институција монархије, те се потрудила да се наредба строго извршава. Забранила је публикацију буле папе Клемента XIII, у којој је била изражена подршка исусовцима, те је врло брзо извршила конфискацију њихове имовине када је папа Клемент XIV укинуо тај ред.[60]

Јевреји и протестанти

[уреди | уреди извор]
Марија Терезија, бакропис из 19. стољећа
Марија Терезија, бакропис из 19. стољећа

Иако је на крају одустала од покушаја да преобрати своје некатоличке поданике на римокатоличанство, Марија Терезија је Јевреје и протестанте сматрала опасним за државу и трудила се уклонити их.[61] Марија Терезија је вјероватно била монарх с највише предрасуда према Јеврејима, пошто је наслиједила све традиционалне предрасуде својих предака и развила нове. Ова њена изразита особина била је продукт радикалне религиозности и није била скривана за вријеме њеног живота.[62] Године 1777. написала је о Јеврејима:

Не познајем већу кугу од ове расе, која својим преварама, каматарењем и похлепношћу тјера мој народ на просјачење. Због тога Јевреји треба да буду држани што је даље могуће и избјегавани.[63]

Вршила је велики притисак на своје јеврејске поданике дижући изразито високе порезе. У децембру 1744. године својим министрима је предложила протјеривање свих Јевреја из својих насљедних територија. Она је намјеравала протјерати их до 1. јануара, али је прихватила савјет својих министара који су, забринути због броја будућих избјеглица, сматрали да је боље рок подужити до јуна. Протестанте је из Аустрије преселила у Трансилванију, те срезала број вјерских празника и монастичких редова. Године 1777. одустала је од намјере да протјера моравске протестанте након што је њен син, Јосип II, цар Светог Римског Царства, запријетио да ће абдицирати и као цар и као њен сувладар. На крају је била присиљена обезбиједити им неку врсту толеранције тако што им је дозволила да се самостално моле на свој начин. Јосип је мајчину вјерску политику сматрао неправедном, штетном, и противном вјери.[60][61][64]

У трећој деценији своје владавине, потакнута Абрахамом Менделом Тхебеном, својим "дворским Јеврејем" којег је вољела и радо слушала, Марија Терезија је издала едикте којим је осигурала неку врсту заштите Јеврејима. Забранила је присилно покрштавање јеврејске дјеце 1762. године. Сљедеће године је забранила католичком клеру изнуђивање новца од Јевреја, а 1764. године је наредила пуштање Јевреја који су били затворени због оптужби да су убили кршћанског дјечака и његову крв користили у својим ритуалима. Без обзира на свој изражени антисемитизам, Марија Терезија је подржавала индустријску и трговачку активност Јевреја у својим државама.[65][66]

Реформе

[уреди | уреди извор]
Царица Марија Терезија 1762. године.

Марија Терезија је била конзервативна по питању државних ствари као и по питању вјерских, али је своја лична увјерења ставила по страни и по савјету својих министара учинила значајне реформе које су ојачале аустријску војну и бирократичку ефикасност.[67] Задужила је грофа Фриедрицха Wилхелма вон Хаугwитза за модернизовање царства. Хаугwитз је окупио војску од 100.000 људи који су били плаћени новцем убираним од сваке земље царства. Централна власт је била одговорна за војску. Хаугwитз је Марији Терезији предложио опорезивање племства које никада до тада није морало плаћати порез, што је она прихватила.[68]

Марија Терезија је успјела удвостручити државни приход између 1754. и 1764. године иако су њени покушаји да опорезује клер и племство били само дјелимично успјешни.[67][69] Ове финансијске реформе су значајно поправиле економију.[70]

Године 1760. Марија Терезија је основала државни савјет којег су чини државни канцелар, три члана високог племства и три витеза. Државни савјет је служио као скуп искусних људи чији је задатак био савјетовати монарха. Иако државни савјет није имао никакву извршну или законодавну власт, представљао је важну разлику у структури владе Аустрије, којом је владала надвојвоткиња Марија Терезија, и Пруске, којом је владао краљ Фридрик II; за разлику од Фридрика, Марија Терезија није била аутократ који је владао искључиво по својој жељи. Пруска ће овакву структуру владе усвојити тек након 1807. године.[64]

Године 1775. Марија Терезија је успјела балансирати буџет Аустрије по први пут у хисторији.[71]

Медицина

[уреди | уреди извор]
Марија Терезија с позоришном маском 1744. године. Театар је сматрала извором разоноде и националног поноса, те је инсистирала на посебним правилима чији је задатак био наглашавање моралног тона.[72]

Герард ван Сwиетен, којег је Марија Терезија позвала из Холандије након смрти своје сестре Марије Ане, основао је највећу болницу у Европи и служио као лични љекар Марије Терезије.

Инфантилни морталитет био је велики проблем у Аустрији. Сwиетена је задужила да проучи проблем, а затим се показала изузетно мудром издавши декрет који је аутопсије свих болесника који умру у болницама учинила обавезним. Овај закон, који је и данас важи, резултирао је настанком најважнијих и најпотпунијих података о аутопсијама на свијету. Марија Терезија је на тај начин дословно убрзала развој медицине у цијелом свијету.[73]

Њена одлука да подвргне своју дјецу инокулацији након епидемије богиња 1767. године, у којој је и сама била заражена и која је однијела живот њене кћерке, била је одговорна за промјену негативног мишљења љекара о инокулацији.[74][75] Марија Терезија је лично увела инокулацију у Аустрију тако што је у својој палачи Сцхöнбрунн угостила и лично послуживала првих 65 дјеце подвргнутих инокулацији.[76]

Грађанска права

[уреди | уреди извор]

Мешу осталим реформама био је и Цодеx Тхересианус, започет 1752. године и завршен 1766. године, који је дефинисао грађанско право.[69] Године 1776. у Аустрији је забрањен лов на вјештице и мучење, те је, по први пут у хисторији Аустрије, смртна казна укинута и замијењена радом. Марија Терезија се противила укидању мучења као методе испитивања осумњичених, по чему се драстично разликовала од сина Јосипа, у чему ју је подржавало свећенство. Марија Терезија, рођена и одгојена између барока и рококоа, никада није била у стању у потпуности превазићи наслијеђене и стечене предрасуде. Било јој је изнимно тешко уклопити се у интелектуалну сферу просвјетитељства, те је због тога споро пратила реформе грађанских права на континенту.[77]

Црква

[уреди | уреди извор]
"Она је необично амбициозна и жели учинити своју династију славнијом него што је икада била."
Писмо пруског амбасадора пруском краљу Фридрику II.[78]
"Успјеси те жене су успјеси великог човјека."
Записи пруског краља Фридрика II.[79]

Главне реформе везане за Римокатоличку Цркву су биле проведене за вријеме владавине Марије Терезије, док су реформе за вријеме владавине њеног сина Јосипа биле у вези с њиховим некатоличким поданицима. Црквена полтика Марије Терезије, као и црквене политике њених претходника, била је базирана на супериорности владе у односима Цркве и државе, али се нису тицале црквене организације.[80] Забранила је стварање нових гробља без претходног допуштења владе, те је тако прекинула нехигијенске и нездраве начине сахрањивања који су били поспјешивали епидемије.[81]

Образовање

[уреди | уреди извор]
Марија Терезија као удовица 1773. године. Мир држи круну од маслинових гранчица изнад њене главе, потврђујући тако њен владарски статус. Ово је био посљедњи наручени портрет Марије Терезије.[82]

Марија Терезија је била свјесна неадекватности бирократије, а знала је и да се побољшање не може очекивати ако се не узгоји нова свјест друштва и не реформира образовање, што је и учинила 1775. године. Сва дјеца, без обзира на спол, од шесте до дванаесте године морала су похађати школу. Нови систем образовања био је базиран на пруском систему образовања. Реформе образовања су биле дочекане с побунама у многим селима; Марија Терезија је ове побуне угушила наређивањем хапшења свих оних који су одбијали школовати своју дјецу. Иако је њена идеја била добра, реформе нису биле успјешне као што су требале да буду; у неким дијеловима Аустрије половина становништва је још увијек била неписмена у 19. стољећу.[64][83]

Некатолицима је дозволила да похађају универзитете и дозволила увођење секуларних предмета (попут права) у универзитете, због чега је дошло до пада теологије као главног основа универзитетског образовања.[57][67]

Удовиштво и однос са сином

[уреди | уреди извор]

Фрањо I, цар Светог Римског Царства, умро је 18. аугуста 1756. године док је с двором био у Иннсбруцку на свадби њиховог другог сина Леополда. Марија Терезија је била девастирана. Њихов најстарији син Јосип је изабран за цара Светог Римског Царства. Марија Терезија је престала носити сваку врсту накита, ошишала косу, обојила собе у црно и облачила се у црнину до краја живота. Потпуно је напустила дворски живот, јавне догађаје и театар. Кроз цијело удовиштво мјесец аугуст и осамнаести дан сваког мјесеца је проводила сама у својој соби, што је негативно утјецало на њено ментално здравље.[84][85] Своје душевно стање по Фрањиној смрти је описала ријечима:

Сада се једва познајем. Постала сам попут животиње без правог живота или разума.[84]

Свог најстаријег сина Јосипа је прогласила Фрањиним насљедником на мјесту свог савладара. Од тада па надаље, мајка и син су имали честе идеолошке расправе. Марија Терезија је у фебруару 1766. године претрпјела још један губитак: умро је Хаугwитз. Сину је препустила апсолутну контролу над војском по смрти грофа Леополда Јосепха вон Дауна.[86]

Однос између Марије Терезије и Јосипа био је компликован због разлике у њиховим личностима. У успоредби с Маријом Терезијом, Јосип је био интелектуално супериорнији, али мајчина доминанта личност је често изазивала Јосипово повлачење. Понекад се отворено дивила његовим талентима и постигнућима, а истовремено га критиковала иза његових леђа.[87] Својој пријатељици је написала:

Једно друго виђамо само за вечером... Његова ћуд је гора и гора сваког дана... Молим те, спали ово писмо... Само желим избјећи јавни скандал.[87]

Јосип, најстарији син и савладар Марије Терезије 1775. године.

У другом писму, упућеном истој особи, жалила се:

Он ме избјегава... Ја сам једина особа која стоји између њега и круне, па сам због тога препрека и терет. Само моја абдикација може поправити наш однос.[87]

Наравно, на крају је била наговорена да не абдицира. Сам Јосип је често пријетио да ће абдицирати као њен сувладар и цар Светог Римског Царства, али и он је био наговорен да то не уради. Међутим, њене пријетње абдикацијом су ријетко биле сматране озбиљњим; било је познато да Марија Терезија свој опоравак од богиња 1767. године сматрала знаком да Бог жели да она влада до смрти. У Јосиповом интересу је било да она остане на пријестољу до своје смрти, јер је тако имао надређеног којег је могао окривљавати за своје неуспјехе, те је тако избјегавао преузимање одговорности за своје поступке.[87]

Јосип је с министрима испланирао подјелу Пољске упркос противљењу Марије Терезије. Њен осјећај за правду ју је тјерао да одбаци идеју подјеле државе која би наштетила народу те државе. Јосип ју је увјерио да је већ касно одбацити планове. Уз то, Марија Терезија је сама пристала на подјелу Пољске када је схватила да ће пруски краљ Фридрик II. Велики и руска царица Катарина II Велика подијелити Пољску учествовала Марија Терезија или не. Као краљица Угарске, Марија Терезија је полагала право на Галицију и Лодомерију коју су угарски владари прижељкивали од 13. стољећа, те је на крају и преузела ту покрајину и постала краљица Галиције и Лодомерије. Према Фридриковим ријечима, "што је више плакала, више је узела".[88][89][90]

Смрт

[уреди | уреди извор]
Марија Терезија и њен муж су сахрањени у заједничком гробу чију је израду и исписавање Марија Терезија наредила за вријеме свог живота. Када је умрла додан је само датум њене смрти.
"Никада се не брине за здравље и ослања се само на своје кршно тијело за снагу и издржљивост. Није зимогризна, те чак и усред зиме сједи поред отвореног прозора. Њен љекар је озбиљно опомиње, али она се на то само смије."
Писмо пруског амбасадора пруском краљу Фридрику II, око 1748.[78]

Мало је вјероватно да се Марија Терезија икада у потпуности опоравила од богиња које је преболовала 1767. године, као што су писци из 18. стољећа тврдили. Патила је од краткоће даха, хроничног умора, кашља, некрофобије и несанице, а касније је добила и едем. Од смрти њеног мужа па до њене властите смрти погоршавало се и њено ментално здравље.[91]

Марија Терезија се разбољела 24. новембра 1780. године, наизглед од прехладе. Њен љекар је био свјестан да је болест тешка. Дана 28. новембра касније тражила је болесничко помазање, а сљедећег дана, у 21 сат, умрла је окружена својом дјецом. С њом је умрла династија Хабсбург. Јосип, који је де иуре владао заједно с мајком још од 1765. године, њеном смрћу је постао самостални владар.[92][93]

Иза себе је оставила обновљено царство које је утјецало на остатак Европе дуго након њене смрти. Њени насљедници су се угледали на њен примјер и наставили модернизовати царство. Припајање Краљевине Галиције и Лодомерије је допринијело стварању још јачег мултинационалног карактера царства који ће на крају довести до његовог уништења.[94]

Увођењем обавезног школовања као методе германизације је на крају изазвало препород чешке културе.[95][96][97]

Марија Терезија је сахрањена заједно с мужем у Царској крипти, у лијесу чију је израду наредила за живота.[98]

Пуна титула

[уреди | уреди извор]

Пуна титула Марије Терезије након мужеве смрти гласила је:

Марија Терезија, милошћу Божијом, царица-удовица Светог Римског Царства, краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Галиције, Лодомерије, итд, надвојвоткиња Аустрије, војвоткиња Бургундије, Штајерске, Корушке, Крањске, Брабанта, Лимбурга, Луксембурга, Гуелдерса, Wüрттемберга, Горње и Доње Шлеске, Милана, Мантуе, Парме, Пиацензе, Гуасталле, Аусцхwитза, Затора, Лотарингије, и Бара велика кнегиња Трансилваније, кнегиња Швабије, маркгрофица Моравије, Бургауа, Горње и Доње Лусатије, грофица Хабсбурга, Фландрије, Тyрола, Хеннегау, Кyбурга, Горизије, Градишке и Намура, господарица Марка и Мецхлина, војвоткиња-удовица Лотарингије и Бара, велика војвоткиња-удовица Тоскане.[99][100]

Мартин ван Меyтенс: Царска обитељ (1754.) Мартин ван Меyтенс: Царска обитељ (1754.)
Мартин ван Меyтенс: Царска обитељ (1754.)
Хеинрицх Фриедрицх Фüгер: Царица Марија Терезија с обитељи (1776.)

Поријекло

[уреди | уреди извор]

За разлику од већине осталих чланова династије Хабсбург, родитељи Марије Терезије нису били у блиском сродству, те Марија Терезија стога није била погођена генетским дефектима попут хабсбуршке усне.[101]

Информације о породици
Прадједови
и прабаке

Цар Фердинанд III (1608–1657)
∞ 1631
Марија Ана Шпанска (1606–1646)

Филип Вилим Палатински (1615–1690)
∞ 1653
Елизабета Амалија од Хессен-Дармстадта (1635–1709)

Антоније Улрик од Браунсцхwеиг-Wолфенбüттела (1633–1714)
∞ 1656
Елизабета Јулијана од Холстеин-Норбурга (1634–1704)

Алберт Ернест I од Оеттинген-Оеттингена (1642–1683)
∞ 1665
Кристина Фридрика од Wüрттемберга (1644–1674)

Дједови
и баке

Цар Леополд I (1640–1705)
∞ 1676
Елеонора Магдалена Нојбуршка (1655–1720)

Лудовик Рудолф од Браунсцхwеиг-Wолфенбüттела (1671–1735)
∞ 1690
Кристина Луиза од Оеттингена (1671–1747)

Родитељи

Цар Карло VI (1685–1740)
∞ 1708
Елизабета Кристина од Браунсцхwеиг-Wолфенбüттела (1691–1750)

Марија Терезија (1717–1780)

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Као владар Угарске и холандских војводстава и грофовија, Марија Терезија се понекад наводи као Марија II Терезија, будући да је друга Марија која је владала тим просторима (након Марије Анжувинске и Марије од Валоиса)
  2. ↑ Даwсон Беалес, 69.
  3. ↑ Даwсон Беалес, 39.
  4. ↑ Канн, 157.
  5. ↑ 5,0 5,1 5,2 Русселл Рицхардс Треасуре, 410
  6. ↑ Махан, 11-12.
  7. ↑ Моррис, 8.
  8. ↑ Цранксхаw, 17.
  9. ↑ Махан, 5-6.
  10. ↑ Махан, 228.
  11. ↑ Левy, 122.
  12. ↑ „Хрватска прагматичка санкција из 1712. године”. Архивирано из оригинала на датум 2010-12-03. Приступљено 2015-04-07. 
  13. ↑ Цранксхаw, 19.
  14. ↑ Спиелман, 206.
  15. ↑ Цранксхаw, 20.
  16. ↑ 16,0 16,1 Махан, 22.
  17. ↑ 17,0 17,1 Броwнинг, 37.
  18. ↑ Махан, 26.
  19. ↑ Махан, 36.
  20. ↑ Махан, 261.
  21. ↑ 21,0 21,1 Цранксхаw, 26.
  22. ↑ 22,0 22,1 Спиелман, 207.
  23. ↑ Гљиве су биле Карлов посљедњи оброк, а вјеровање да су оне узроковале његову смрт потакло је Волтаиреа да напише како је тањир гљива промијенио хисторију Европе. Махан, 54; Цранксхаw, 3.
  24. ↑ Цранксхаw, 3.
  25. ↑ Саперстеин, 33.
  26. ↑ Роидер, 22, 103.
  27. ↑ Даwсон Беалес, 24.
  28. ↑ Броwнинг, 38.
  29. ↑ Даwсон Беалес, 183.
  30. ↑ 30,0 30,1 Холборн, 218.
  31. ↑ По завршетку Рата за аустријско наслијеђе, пруски краљ Фридрик II је послао грофа Подеwилса на бечки двор као амбасадора. Подеwилс је писао детаљне описе физичког изгледа Марије Терезије и њеног начина живота. Махан, 230.
  32. ↑ 32,0 32,1 Цранксхаw, 37.
  33. ↑ Цранксхаw, 41.
  34. ↑ 34,0 34,1 Цранксхаw, 43.
  35. ↑ Цранксхаw, 51.
  36. ↑ Цранксхаw, 56.
  37. ↑ Цранксхаw, 57-58.
  38. ↑ Цранксхаw, 38.
  39. ↑ Цранксхаw, 75.
  40. ↑ Како би задовољила оне који су њен спол сматрали највећом препреком владању, Марија Терезија је носила титуле мушког рода. Тако је званично била надвојвода Аустрије (а не надвојвоткиња), краљ Угарске (а не краљица) и краљ Чешке (а не краљица). Ниједан писац из 18. стољећа није овакву употребу титула назвао непримјереном или немогућом. Левy, 118; Броwнинг, 67.
  41. ↑ Цранксхаw, 93.
  42. ↑ Цранксхаw, 96.
  43. ↑ ЛеЦаине Агнеw, 84.
  44. ↑ Цранксхаw, 99.
  45. ↑ Цранксхаw, 100.
  46. ↑ Цранксхаw, 238.
  47. ↑ Цранксхаw, 240.
  48. ↑ Левер, 257.
  49. ↑ Махан, 266-271, 313
  50. ↑ Даwсон Беалес, 21, 39
  51. ↑ Даwсон Беалес, 194.
  52. ↑ Цранксхаw, 273.
  53. ↑ Потребне су најмање двије седмице да се осип појави након што се особа зарази богињама. Пошто се осип на Марији Јосипи појавио два дана након контакта са гробом заражене покојнице, Марија Јосипа се морала заразити много прије одласка у крипту. Хопкинс, 64.
  54. ↑ Најстарије кћерке дјеце Марије Терезије биле су аустријска надвојвоткиња Марија Терезија (од Јосипа), саксонска краљица Марија Терезија (од Леополда), угарска и чешка краљица и царица Марија Терезија (од Марије Каролине), сардинска краљица Марија Терезија (од Фердинанда) и француска краљица Марија Терезија (од Марије Антоанете).
  55. ↑ Фрасер, Антониа, 15.
  56. ↑ 56,0 56,1 Махан, 251.
  57. ↑ 57,0 57,1 Цранксхаw, 308.
  58. ↑ Химка, 5.
  59. ↑ Саперстеин, 449.
  60. ↑ 60,0 60,1 Махан, 254.
  61. ↑ 61,0 61,1 Даwсон Беалес, 14.
  62. ↑ Саперстеин, 446.
  63. ↑ Саперстеин, 447.
  64. ↑ 64,0 64,1 64,2 Холборн, 222.
  65. ↑ Патаи, 203.
  66. ↑ Пенслар, 32-33.
  67. ↑ 67,0 67,1 67,2 Бyрне, 38.
  68. ↑ Цранксхаw, 192.
  69. ↑ 69,0 69,1 Цранксхаw, 195.
  70. ↑ Цранксхаw, 196.
  71. ↑ Цранксхаw, 306.
  72. ↑ Моррис, 92-93.
  73. ↑ Лангер и Сцхеер, 106.
  74. ↑ Даwсон Беалес, 158.
  75. ↑ Мелограни и Цоцхране, 27.
  76. ↑ Хопкинс, 64-65.
  77. ↑ Канн, 154, 179.
  78. ↑ 78,0 78,1 Махан, 230.
  79. ↑ Фрасер, Давид, 134.
  80. ↑ Канн, 187.
  81. ↑ Цранксхаw, 310.
  82. ↑ Левy, 116-117.
  83. ↑ Грелл и Портер, 200.
  84. ↑ 84,0 84,1 Цранксхаw, 267.
  85. ↑ Левy, 112.
  86. ↑ Цранксхаw, 268, 271.
  87. ↑ 87,0 87,1 87,2 87,3 Даwсон Беалес, 183-184.
  88. ↑ Цранксхаw, 285.
  89. ↑ Инграо, 195.
  90. ↑ Магоцси, 92.
  91. ↑ Махан, 334.
  92. ↑ Цранксхаw, 336-338.
  93. ↑ Леланд Голдсмитх, 272.
  94. ↑ Дел Теста, Лемоине и Стрицкланд, 119.
  95. ↑ Ди Дуца, 15.
  96. ↑ Царролл, 38.
  97. ↑ Глајар, 75.
  98. ↑ Махан, 335.
  99. ↑ Роидер, 1.
  100. ↑ На њемачком: Мариа Тхересиа вон Готтес Гнаден Хеилиге Рöмисцхе Каисеринwитwе, Кöнигин зу Унгарн, Бöхмен, Далматиен, Кроатиен, Славониен, Галлизиен, Лодомериен, усw., Ерзхерзогин зу Öстерреицх, Херзогин зу Бургунд, зу Стеyер, зу Кäрнтен унд зу Цраин, Гроßфüрстин зу Сиебенбüрген, Маркгрäфин зу Мäхрен, Херзогин зу Брабанд, зу Лимбург, зу Луxембург унд зу Гелдерн, зу Wüрттемберг, зу Обер- унд Ниедер-Сцхлесиен, зу Милан, зу Мантуа, зу Парма, зу Пиаценза, зу Гуастала, зу Аусцхwитз унд Затор, Фüрстин зу Сцхwабен, гефüрстете Грäфин зу Хабсбург, зу Фландерн, зу Тирол, зу Хеннегау, зу Кyбург, зу Гöрз унд зу Градисца, Маркгрäфин дес Хеилиген Рöмисцхен Реицхес, зу Бургау, зу Обер- унд Ниедер-Лауситз, Грäфин зу Намур, Фрау ауф дер Wиндисцхен Марк унд зу Мецхелн, Херзогинwитwе зу Лотхринген унд Баар, Гроßхерзогинwитwе зу Тоскана.
  101. ↑ Чланови династије Хабсбург су се редовно вјенчавали са својим првим рођацима или нећацима/нећакињама. Примјери су бракови цара Леополда I и његове сестричне Маргарете Терезије, која је била кћерка шпанског краља Филипа IV (чији су родитељи били рођаци у првом кољену) и његове сестричне Маријане (чији су родитељи били рођаци у првом кољену); шпанскога краља Филипа IV и његове сестричне Ане, итд. Најбољи примјер Хабсбурговца с генетским маханама насталим услијед оваквих бракова је шпански краљ Карло II. (Даwсон Беалес, 21)

Библиографија

[уреди | уреди извор]
  • Барнес, Брода Отто: Хyпотхyроидисм: тхе унсуспецтед иллнесс ХарперЦоллинс 1976 ИСБН 0-690-01029-X
  • Броwнинг, Реед: Тхе Wар оф тхе Аустриан Суццессион Палграве Мацмиллан 1995 ИСБН 0-312-12561-5
  • Бyрне, Јамес M: Религион анд тхе Енлигхтенмент: фром Десцартес то Кант Wестминстер Јохн Кноx Пресс 1997 ИСБН 0-664-25760-7
  • Царолл, Харрy Ј: Тхе девелопмент оф цивилизатион: а доцументарy хисторy оф политицс, социетy, анд тхоугхт, Волуме 2 Сцотт, Форесман 1969
  • Цранксхаw, Едwард: Мариа Тхереса, Лонгман публисхерс 1969
  • Цоцхране, Лyдиа Г. & Мелограни, Пиеро: Wолфганг Амадеус Мозарт: а биограпхy Университy оф Цхицаго Пресс 2007 ИСБН 0-226-51956-2
  • Даwсон Беалес, Дерек Едwард: Јосепх II: Ин тхе схадоw оф Мариа Тхереса, 1741-1780 Цамбридге Университy Пресс 1987 ИСБН 0-521-24240-1
  • Даwсон Беалес, Дерек Едwард: Енлигхтенмент анд реформ ин 18тх-центурy Еуропе I.Б.Таурис 2005 ИСБН 1-86064-950-5
  • Дел Теста, Давид W; Лемоине, Флоренце; Стрицкланд, Јохн: Говернмент леадерс, милитарy рулерс, анд политицал ацтивистс, Парт 107 Греенwоод Публисхинг Гроуп 2001 ИСБН 1-57356-153-3
  • Еллениус, Аллан; Еуропеан Сциенце Фоундатион: Тхе Оригинс оф тхе Модерн Стате ин Еуропе: 13тх то 18тх Центуриес Оxфорд Университy Пресс 1998 ИСБН 0-19-820550-3
  • Фрасер, Антониа: Марие Антоинетте: тхе јоурнеy Анцхор Боокс 2001 ИСБН 0-385-48949-8
  • Фрасер, Давид: Фредерицк тхе Греат: Кинг оф Пруссиа А. Лане 2000 ИСБН 0-7139-9377-4
  • Глајар, Валентина: Тхе Герман легацy ин Еаст Централ Еуропе ас рецордед ин рецент Герман-лангуаге литературе Боyделл & Бреwер 2004 ИСБН 1-57113-256-2
  • Гоодwин, А: Тхе Неw Цамбридге Модерн Хисторy ЦУП Арцхиве 1976 ИСБН 0-521-29108-9
  • Грелл, Оле Петер & Портер, Роy: Толератион ин Енлигхтенмент Еуропе
  • Химка, Јохн-Паул: Религион анд натионалитy ин Wестерн Украине: тхе Греек Цатхолиц Цхурцх анд Рутхениан Натионал Мовемент ин Галициа, 1867-1900 МцГилл-Qуеен'с Пресс - МQУП 1999 ИСБН 0-7735-1812-6
  • Холборн, Хајо: А Хисторy оф Модерн Германy: 1648-1840 Принцетон Университy Пресс 1982 ИСБН 0-691-00796-9
  • Хопкинс, Доналд Р: Тхе греатест киллер: смаллпоx ин хисторy, wитх а неw интродуцтион Университy оф Цхицаго Пресс 2002 ИСБН 0-226-35168-8
  • Инграо, Цхарлес W: Тхе Хабсбург монарцхy, 1618-1815 Цамбридге Университy Пресс 2000 ИСБН 0-521-78505-7
  • Јонес, Цолин: Тхе Греат Натион: Франце фром Лоуис XV то Наполеон, Университy оф Цолумбиа Пресс 2002 ИСБН 0-231-12882-7
  • Канн, Роберт А.: А хисторy оф тхе Хабсбург Емпире, 1526-1918 Университy оф Цалифорниа Пресс 1980 ИСБН 0-520-04206-9
  • Лангер, Степхен Е. и Сцхеер, Јамес Ф: Солвед: Тхе Риддле оф Иллнесс МцГраw-Хилл Профессионал 2000 ИСБН 0-658-00293-7
  • ЛеЦаине Агнеw, Хугх: Тхе Цзецхс анд тхе ландс оф тхе Бохемиан цроwн Хоовер Пресс 2004 ИСБН 0-8179-4492-3
  • Леланд Голдсмитх, Маргарет: Мариа Тхереса оф Аустриа А. Баркер, лтд. 1936
  • Левер, Евелyне: Мадаме де Помпадоур: А Лифе ФСР 2002 ИСБН 0-374-11308-4
  • Левy, Аллисон Марy: Wидоwхоод анд висуал цултуре ин еарлy модерн Еуропе, Иссуе 7630 Асхгате Публисхинг Лтд. 2003 ИСБН 0-7546-0731-3
  • Магоцси, Паул Р. и Цанадиан Институте оф Украиниан Студиес & Харвард Украиниан Ресеарцх Институте: Галициа: а хисторицал сурвеy анд библиограпхиц гуиде Университy оф Торонто Пресс 1983 ИСБН 0-8020-2482-3
  • Махан, Ј. Алеxандер: Мариа Тхереса оф Аустриа, РЕАД БООКС 2007 ИСБН 1-4067-3370-9
  • Моррис, Цонстанце Лилy: Мариа Тхереса - Тхе Ласт Цонсервативе РЕАД БООКС 2007 ИСБН 1-4067-3371-7
  • Патаи, Рапхаел: Тхе Јеwс оф Хунгарy: хисторy, цултуре, псyцхологy Wаyне Стате Университy Пресс 1996 ИСБН 0-8143-2561-0
  • Пенслар, Дерек Јонатхан: Схyлоцк'с цхилдрен: ецономицс анд Јеwисх идентитy ин модерн Еуропе Университy оф Цалифорниа Пресс 2001 ИСБН 0-520-22590-2
  • Роидер, Карл А: Мариа Тхереса Прентице-Халл 1973 ИСБН 0-13-556191-4
  • Русселл Рицхардс Треасуре, Геоффреy: Тхе макинг оф модерн Еуропе, 1648-1780 Таyлор & Францис 1985 ИСБН 0-416-72370-5
  • Саперстеин, Марц: Yоур воице лике а рам'с хорн": тхемес анд теxтс ин традитионал Јеwисх преацхинг Хебреw Унион Цоллеге Пресс 1996 ИСБН 0-87820-417-2
  • Спиелман, Јохн Пхилип: Тхе цитy & тхе цроwн: Виенна анд тхе империал цоурт, 1600-1740 Пурдуе Университy Пресс 1993 ИСБН 1-55753-021-1
  • Темперлеy, Х.W.V: Фредерицк тхе Греат анд Каисер Јосепх Роутледге 1968 ИСБН 0-7146-1518-8
  • Wyатт, Wалтер Јамес: Хунгариан Целебритиес БиблиоБазаар ЛЛЦ 2009 ИСБН 1-110-82046-1

Повезано

[уреди | уреди извор]

Екстерни линкови

[уреди | уреди извор]
Претходник: угарско-хрватска и чешка краљица Насљедник:
Карло VI. (1685. - 1740) Јосип II. (1717. - 1780.)
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Maria_Theresia&oldid=41893341”