Максим III Цариградски
| Максим III | |
|---|---|
| васељенски патријарх Цариграда | |
| Црква | васељенска патријаршија |
| Столовање завршило | 3. април 1482 |
| Претходник | Рафаило I |
| Насљедник | Симеон I |
| Лични детаљи | |
| Смрт | 3. април 1482 |
| Светост | |
| Датум славе | 17. новембар |
| Штовање у | православна црква |
Максим III (грчки: Μάξιμος Γ΄), роден као Мануел Христоним (грчки: Μανουήλ Χριστώνυμος), је био васељенски патријарх Цариграда од 1476 до смрти. Такођер је познат и као учењак. У православној цркви се слави као светец при чему му спомендан пада на 17. новембар.[1]
Живот
[уреди | уреди извор]Мануел Христоним је вјеројатно био житељ Пелопонеза у данашњој Грчкој. Постао је велики еклезијарх (главни сакристан) Цариградске патријашије. Тај је положај након пада Цариграда (1453) преузео овласти скеуофилакса,[2]:176 односно бриге о светом благу и релквијама Патријаршије и на том се положају Мануел сукобљавао са патријархом Генадијем Сколаријем на економским потање.[2] Мануел је под покровитељством Деметриоса Кирцеса, секретара османског султана, а заједно са великим картофилаксом Георгиосом Галесиотесем, утицао на живот цариградске цркве више од двије деценије.[3]:255
Године 1463. је стао на страну патријарха Јоасафа I против захтјева политичара Георгиоса Амируцеса, грчког племића из бившег Трапезунтског Царства, да ожени другу жену, јер је то представљало бигамију по кршћанском канонском параву. Због подршке Јоасафу, султан Мехмед II је дао Мануелу одрезати нос.[4]
Године 1465. (или почетком 1466.) Мануел је потакао избор Марка II на мјесто патријарха, а касније се супротстављао патријарсима које су подржавале друге фракције као што су Симеон Трапезунтски и Дионисије I, који је 15. јануара 1467 њега и Георгиоса Галесиотеса смијенио са управних дужности у цркви.[5]
Њих двојица су, међутим, ускоро повратили свој утицај. Мануел је тако успио повратити наклоност султана Мехмеда II,[2] те је у прољеће 1476. сам именован за цариградског патријарха. С обзиром да је још увијек био лаик, прво се замонашио и узео религијско име Максим, а сљедећи дан је посвећен као епископ и устоличен као патријарх од стране митрополита Хераклеје.[6] Његово столовање је означило крај периода невоља у тамошњој Цркви, те је представљало доба мира и слоге.[3]:260 Максим је умро 3. априла 1482.[7]
Његово главно књижевно дјело је "Монодијум о заузимању Цариграда".
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ „Маxимос ИИИ”. Ецуменицал Патриарцхате. Архивирано из оригинала на датум 2016-03-03. Приступљено 11. 8. 2011.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 Рунциман, Стевен (1985). Тхе Греат Цхурцх ин цаптивитy. Цамбридге Университy Пресс. стр. 194–5. ИСБН 978-0-521-31310-0.
- ↑ 3,0 3,1 (fr) Виталиен, Лаурент (1968). „Лес премиерс патриарцхес де Цонстантинопле соус ла доминатион турqуе (1454-1476)”. Ревуе дес éтудес бyзантинес (26): 229–263. ДОИ:10.3406/rebyz.1968.1407.
- ↑ Тоулоумакос Пантелис. „Амироутзис, Георгиос”. Енцyцлопаедиа оф тхе Хеллениц Wорлд, Асиа Минор. Приступљено 17. 7. 2011.
- ↑ (fr) Петит, L. (1903). „Дéпоситион ду Патриарцхе Марк Xyлоцарви”. Ревуе де л'Ориент Цхрéтиен (8): 144–9.
- ↑ (la) Б.Г.Ниебухр, I.Беккер, ур. (1849) [1584]. „Хисториа Политица ет Патриарцхица Цонстантинополеос”. Цорпус сцрипторум хисториае бyзантинае, Волуме 49. Бонн. стр. 116.
- ↑ Киминас, Деметриус (2009). Тхе Ецуменицал Патриарцхате. Wилдсиде Пресс ЛЛЦ. стр. 37,46. ИСБН 978-1-4344-5876-6.
Вањске везе
[уреди | уреди извор]- (el)(la) Хисториа политица ет патриарцхица Цонстантинополеос, Цап IX: П. Маxимус, (пр. Мартин Црусиус, 1584) (примарни извор)
