Класични латински језик
| Класични латински | |
|---|---|
| Latinitas | |
 | |
| Државе | Римска Република, Римско Царство |
| Регије | маре нострум (Медитеран) |
| Изумро | развио се у касни латински |
| Језична породица |
|
| Писмо | латиница |
| Природни извори | књижевност, документи, натписи |
| Службени статус | |
| Службени | Римска Република, Римско Царство |
| Регулатор | граматичке и реторичке школе |
| Језични кодови | |
| ИСО 639-1 | la |
| ИСО 639-2 | lat |
| ИСО 639-3 | lat |
 | |
Класични латински је облик латинског језика који су користили древни Римљани у класичној латинској књижевност. Израз се такођер користи као синоним за Златно доба латинске књижевност — период који се оквирно смјешта између 1. вијека пне. и раног 1. вијека н.е. — а понекад се томе додаје и тзв. Сребрно доба које обухваћа остатак 1. и 2. вијек.
Оно што се данас назива „класични латински“ је био високостилизиран писани књижевни језик селективно састављен од старолатинског, од кога је, пак, сачувано мало дјела. Класични латински је производ реконструкције старолатинског на основу атичког грчког. Класични латински се разликује од језика најраније латинске књижевности, а која су користили Катон Старији, Плаут, и у некој мјери Лукреције. Оне су највидљивије по томе што су наставци -ом и (номинативна једнина) -ос у II деклинацији промијенили у -ум и -ус, а у рјечнику су видљиве и неке семантичке промјене (нпр., форте је значило не само "изненадно" него и "снажно").
Говорни латински који је користио обичан народ Римског Царства, поготово од II вијека надаље, се назива вулгарни латински. Вулгарни латински се разликовао од класичног по ријечима и граматици, а с временом и по изговору.
Латински у Златном добу
[уреди | уреди извор]"Златно доба" латинске книжевности (лат. латинитас ауреа) је период који се протеже од око 75. пне. до 14 н.е., покривајући посљедње године Римске Републике и владавину Аугуста. Многи класицисти сматрају да овај период представља највишу точку латинске књижевности, и да је тадашња употреба језика поставила норме изражавања које су се одржале и у каснијим периодима.
Аутори Златног доба
[уреди | уреди извор]Поезија
[уреди | уреди извор]Први пјесник који се смјешта у Златно доба је Лукреције, који је написао знамениту епикурејску филозофску поему О природи ствари.
Катул је писао наешто касније. Он је увео стиховне форме грчке лирске поезије у латински. Катулова поезија је особне природе, понекад еротска, понекад заиграна, а често увредљива. Писао је искључиво у грчком метру. Тешки облици грчке прозодије су се продужили кроз стил и синтаксу латинске поезије те утицали на кршћанство, које нову форму користи за химне.
Хеленизирајуће тенденције Златног доба су свој врхунац доживјеле код Вергилија, чија је Енеида епска пјесма у духу Хомера. Сличне тенденције се могу наћи и код Хорација, чије оде и сатире користе стил грчких антологија, као и уводе фиксне грчке форме у латински. Овидије такођер пише дуге и ерудитивне поеме на тему [[грчка митологија|грчке митологије] као и полусатирична дјела као Умјетности љубави (Арс Аматориа). Тибул и Проперције такођер пишу пјесме по узору на своје грчке претходнике.
Проза
[уреди | уреди извор]У прози, Златно доба карактеризира Јулије Цезар, у чијим се Галским ратовима може примјетити лаконски и војнички прецизан стил; и Марко Тулије Цицерон, правник и политичар, чији су се судски и политички говори, посебно његови "Говори против Катилине“ („Катилинарија“), вијековима сматрали најбољим примјером латинске прозе . Цицерон је написао и бројна писма, која су сачувана, те неколико филозофских расправа у којима износи своју верзију стоицизма.
Хисториографија је била важан жанр класичне латинске прозе; ту спада Салустије, који је написао Катилинину завјеру и Југуртин рат, његова једина сачувана дјела. Други хисторичар Ливије је у књизи Од оснивања града описао хисторију Рима. Дјело се састојало од 142 књиге, од којих је само 35 сачувано.
Латински у Сребрном добу
[уреди | уреди извор]
Класични латински се наставио користити и у тзв. "Сребрном добу" латинске книжевности, које је слиједило Златно доба и обухваћало I и II вијек. Традиционално, али без оправдања, књижевност Сребрног доба се сматрала мање вриједном од оне у Златном добу. Сувремени хисторичари сматрају да је наводни разлог смањење квалитете буио у превеликом напору да се емулира Златно доба, а што је било разлогом за "неуредни" стил учења реторике. Овај период се назива и "постаугустовски".
Писци Сребрног доба су :
- Федар (~15. пне.-50)
- Сенека Млађи (~4. пне.-65)
- Петроније Арбитер (~27-66)
- Ауло Персије Флак (34-62)
- Квинтилијан (~35-~100)
- Лукан (39-65)
- Марцијал (40-~103)
- Статије (45-96)
- Тацит (~56-~117)
- Плиније Млађи (63-~113)
- Светоније (~70-~130 или касније)
- Јувенал (цца. 127)
- Ауло Гелије (~125-~180 или касније )
- Апулеј (~125-~180)
У Сребрном добу су написани први римски романи: Апулејев Златни магарац и Петронијев Сатирикон.
Стилске промјене
[уреди | уреди извор]Латински Сребреног доба се може подијелити на два периода: период радикалног ескпериментирања у другој половици I вијека н.е., и тзв. неокласицизам у II вијеку н.е.
За вријеме Нерона и Домицијана пјесници као Сенека Млађи, Лукан и Статије су започели користити специфичан стил који је наизмјенце одушевљавао, одвраћао и збуњивао касније критичаре. Стилисички, неронска и флавијевска книжевност је указивала на значај реторике у касноримском образованмју. Стил ових аутора је непогрешиво рецитативан — понекад елоквентан, а понекад бомбастићамн. У њему се проналази егзотичан рјечник и оштри афоризми, иако понекад науштрб тематске кохеренције.
Тематски, книжевност касног I вијека биљежи интерес за стравично насиље, магију и крајње страсти. Под утицајем стоицизма, богови губе на важности, а физиологија осјећаја долази у први план. Емоције као гњев, понос и завист се одражавају на анатомске изрази у рјечнику који користи запаљење, оток, дизање крви и жучи. Гај Стације тако за инспирацију од Муза користи израз цалор ("грозниц").
Такве тематске и дикцијске крајности су изазивали негодовање од античких и модерних неокласициста, иако су биле благонаклоно гледане у доба европске Ренесансе, а енглески модернистички пјесници су за њих показивали живи интерес.
Пред крај I вијека започела је реакција против овакве поезије, те аутори Тацит, Квинтилијан и Јувенал свједоче о оживљавању раније, класицистичког стила а који карактеризира доба Трајана и антонинских царева.