Катарина Адања
| Катарина Адања | |
|---|---|
 | |
| Рођење | Катарина Барух 17. 12. 1921. Суботица, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца |
| Смрт | 12. 9. 1989. (доб: 67) Београд, СФР Југославија |
| Националност | Југославенка |
| Етницитет | Јеврејка[1] |
| Држављанство | СФР Југославија |
| Алма матер | Филозофски факултет Универзитета у Београду |
| Супруг/а | Соломон Адања |
| Дјеца | Мира Адања-Полак Гордана Грујић Ђорђе Адања |
| Родитељи | Аладар Барух Олга (Хорват) Барух |
Катарина Адања (рођена: Катарина Барух) (17. 12. 1921, Суботица - 12. 9. 1989, Београд), југославенска историчарка уметности.
Биографија
[уреди | уреди извор]Катарина Адања је рођена 17. 12. 1921 у Суботици у јеврејској породици Аладара и Олге Барух. Аладар Барух је пре Другог светског рата био власник, а након рата саветник у експорт-импорт фирми која је продавала живину у Енглеској, Немачкој и Швајцарској. Олга Барух је радила у породичном предузећу као ревизор-књиговођа. Катарина се после завршене основне школе, школовала у лицејима у Бечу и Швајцарској.[1] Катарина се у Београду упознала са будућим супругом Соломоном Адањом, реномираним југославенским хирург-уролог. Соломон је, као лекар по позиву, дошао у Катаринину породицу, која је допутовала из Будимпеште у посету болесној тетки и рођацима у тадашњу Дунавску бановину.[2] За време Другог свјетског рата се као Јеврејка скривала са супругом, једно време су били у логору у Будимпешти. Катаринин отац је преживео страхоте концентрацијског логора Берген Белзен, а мајка и сестра Вера су страдале у Аушвицу.[1] После ослобођења радила је у мађарској редакцији Радио Југославије. Након рата је дипломирала историју уметности на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Као преводилац учествовала је у раду делегација које су водиле преговоре у вези граница у Бачу и у вези канала Дунав—Тиса—Дунав.[1] Са Агнесом Сас и Егоном Штајнером превела је "Политику социјалистичке Мађарске" Јаноша Кадара из 1973. Писала је одреднице за југославенску Енциклопедију ликовне уметности.
Као кустос радила је у Поштанско-телеграфско-телефонском (ПТТ) Музеју, писала за часопис музеја, ПТТ гласник и ПТТ Весник, орган Заједнице југословенских пошта, телеграфа и телефона. Текстове је објављивала у рубрици ПТТ Весника "Трагом прошлости". Опремила је велики број каталога и брошура приликом објављивања поштанских марака. Ликовне критике и чланке о уметности југословенског поднебља објављивала је на страницама Политике, Базара, Илустроване Политике, Књижевних новина, Нове Македоније, Побједе, Ослобођења, Јеврејског прегледа, Уметности, Телеграма, Југословенске ревије, Света културе као и за француски Ле Монде де пхилателистс.
Као чланица Дипломатског интернационалног клуба одржала је бројна предавања о југословенској култури. Отворила је изложбу вајара Дениса Мичела у Културном центру Београда 1974 године. У раду жирија Октобарског салона учествовала је од 1960 до 1985, а била је и чланица Савета жирија Југословенског тријенала керамике 1980 године и Светског фестивала керамике у оквиру Смотре југословенске уметности "Мермер и звуци". Од 1974 до смрти била је чланица Поштанског историјског друштва (Постал хисторy социетy) из Њујорка. Била је почасна чланица Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера СР Србије (УЛУПУДС), а постхумно је добила Награду за животно дело УЛУПУДС 1989 године. Мегилу захвалницу за допринос, помоћ и подршку Јеврејској заједници у СФР Југославији добила је 1971 године.
Важнија дела
[уреди | уреди извор]- Низ каталога за појединачне и групне изложбе ликовних стваралаца: Гордана Глид (1971), Луција Банцов Вебер (1971), Коста Ђорђевић (1972), Ђорђе Исаков (1972), Весна Радосављевић (1972), Мира Сандић (1974), Владанка Рашић (1978), Станислава Кнез Милошевић (1978), Душан Јовановић (1981), Јосип Каракас, Зоран Првановић, Љубица Вукобратовић, Даница Беба Цигарчић, Ариго Витлер, Мирјана Лехнер Драгић
- Yугослав мосаиц, 1969
- Бисери издатих серија југословенских марака, 1971
- Поштоноше у Старом Египту, 1971
- Почеци поштанске службе у Русији, 1974
- Библија и саобраћај
- Како је функционисала пошта у концентрационим логорима, 1974
- Уметничка дела као мотиви на поштанским маркама, Немачки министар за белим столом незванично, 1976
- Маи Беогрáди мüвéсзет, 1977 (каталог)
- Љубица D. Вукобрадовић: wатерцолоурс, 1980 (каталог)
- 100 сликара и кипара, 1985
- Илија Филиповић: Ликовна галерија Савременици, 1988 (каталог)
- Ингрид Кране: акварели, 1989 (каталог)
- Трагика породице Барух, (Политика)
Референце
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Гордиејеw, Паул Бењамин (1999). Воицес оф Yугослав Јеwрy, Тхе цасе оф Мира Фурлан, Албанy, УСА: Стате Университy оф Неw Yорк Пресс. ИСБН 0-7914-4022-2
