Пређи на садржај

Калај

Уреди везе
Извор: Wikipedija
Калај (50Сн)
Ин - Сн - Сб
 
Ге
Сн
Пб  
 
 


Општи подаци
Припадност скупу слаби метали[1]
група, периода ИВА, 5
густина, тврдоћа 7310 кг/м3, 1,5
боја сребрнобела
Особине атома
атомска маса 118,710 у
атомски радијус 145 (145) пм
ковалентни радијус 141 пм
ван дер Валсов радијус 217 пм
електронска конфигурација [Кр]4д105с25п2
е- на енергетским нивоима 2, 8, 18, 18, 4
оксидациони број 4, 2
Особине оксида амфотерни
Кристална структура тетрагонална
Физичке особине
агрегатно стање чврсто
температура топљења 505,08 К
(231,93 °Ц)
температура кључања 2875 К
(2602 °Ц)[2]
молска запремина 16,29×10-3 м³/мол[3]
топлота испаравања 295,8 кЈ/мол
топлота топљења 7,029 кЈ/мол
брзина звука 2500 м/с (293,15 К)
Остале особине
Електронегативност 1,96 (Паулинг)
1,72 (Алред)
специфична топлота 228 Ј/(кг*К)[4]
специфична проводљивост 9,17×106 С/м
топлотна проводљивост 66,6 W/(м*К)
I енергија јонизације 708,6 кЈ/мол
II енергија јонизације 1411,8 кЈ/мол
III енергија јонизације 2943,0 кЈ/мол
IV енергија јонизације 3930,3 кЈ/мол
V енергија јонизације 7.456 кЈ/мол
Најстабилнији изотопи

Калај или коситар (Сн, латински станнум, Турски калаy ) - је метал ИВА групе са атомским бројем 50. У природи се јавља у облику једињења. Калај је хемијски сличан са суседним елементима 14. групе, германијумом и оловом, и има два могућа оксидативна стања, +2 и нешто мало стабилније +4. Калај је 49. елемент по заступљености и има више од 10 стаблних изотопа, што је већи број стабилних изотопа од било којег другог елемента. Он је сребрнаст, савитљив метал, који не подлеже лако оксидацији на ваздуху. Он се углавном добија из минерала каситерита, у коме се јавља као калај диоксид, СнО2.

Његова прва легура, која је коришћена у великим размерама још од 3000 п.н.е., је бронза. Она је легура калаја и бакра. Након 600. п.н.е. је произвођен чист калај. Легура са 85–90% калаја и примесама бакра, антимона и олова је коришћена за прављење стоног посуђа од Бронзаног доба до 20. века. У данашње време калај се користи у облику многобројних легура, најпознатија од којих је мекана легура калаја/олова за лемљење, која типично садржи више од 60% калаја. Још једна значајна примена калаја је у противкорозивном облагању челика калајом. Услед његове ниске токсичности, калајисани метал се често користи за паковање хране у конзервама, које су углавном направљене од челика.

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Ријеч калај је у славенске језике, а тако и у босански, дошла преко турског калаy, док се у балтичким језицима користи назив алавас, у руском Олово (олово), док је његов назив у романским језицима углавном изведен из латинског станнум односно стагнум. У грчком језику назива се Κασσιτερος (Касситерос), назив који се користи још од Хомеровог доба, у значењу метал из земље Касси (или Кассетеридес). Из овог назива изведено је и име коситар, како се и данас назива у хрватском језику. Арапски назив قصدير (касдир) је заправо посуђеница из грчког назива.[5]

Хисторија

[уреди | уреди извор]

Метал калај је познат најкасније из периода 3500 п.н.е. на шта указују предмети од бронзе нађени у јужном Кавказу, а потичу из Куро-аракске културе. У планинском масиву Таурус у данашњој јужној Турској постоје докази да се тамо копала руда калаја, а откривени су и антички рудник Кестел и мјесто Гöлтепе гдје се руда прерађивала, оба датирана око 3000 п.н.е. Међутим, остаје неистражено да ли се тамо ради о највећем извору трговине и потрошње калаја у античком добу.

Проналаском начина израде легуре бронзе, чији су састојци калај и бакар, значај калаја је изузетно порастао (бронзано доба). Од 2. миленија п.н.е. калај се копао у рудницима у великим количинама широм Мале Азије, а највише дуж пута који је касније постао познат као Пут свиле. Од око 1800 п.н.е. (династија Сханг) калај је познат и у древној Кини. Међутим, калај је вјероватно био познати и раније, а докази о његовом кориштењу су пронађени у многим налазиштима у Азији, у Yуннану и на Малајском полуострву. I у једној египатској гробници из 18. династије (око 1500 п.н.е.) пронађени су предмети од калаја.

Римски писац Плиније Старији дао је калају назив плумбум албум (бијело олово); док је метал олово био плумбум нигрум (црно олово). Велика потражња за калајем, који је у алхемији био повезан за Јупитером,[6] била је један од узрока римске окупације Британије. У југозападном подручју Цорнwалла пронађене су, за то вријеме, велика налазишта руде калаја. У латинском језику, калај се звао станнум, те се из њега данас изводи његов хемијски симбол Сн.

Након дугог времена, након што је жељезо замијенило бронзу (жељезно доба), тек од средине 19. вијека калај је због индустријске производње бијелог лима поново добио на значају.

Добијање и распрострањеност

[уреди | уреди извор]
Копање руде калаја у Алтенбергу 1976.
Октаедарска структура кристала каситерита из Сечуана, Кина

Примарна налазишта калаја обухватају налазишта унутар греисена, хидротермалних жила и ријетких скарнова и ВХМС налазишта. Пошто је индустријски најважнији минерал калаја каситерит (познат и као калајни камен, СнО2) један врло стабилан и тежак минерал, већи дио производње калаја долази из секундарних пјесковитих налазишта. У неким примарним налазиштима могуће је пронаћи и сулфидни минерал станит (Цу2ФеСнС4) који такођер има одређени значај у производњи калаја. У примарним налазиштима калаја заједно с њим могу се појавити и арсен, волфрам, бизмут, сребро, цинк, бакар и литиј.

За добијање металног калаја, руда се најприје иситни, те се обогаћује различитим поступцима (просијавањем, електричним и магнетским издвајањем). Након хемијске редукције угљиком, калај се загријава незнатно изнад тачке топљења, тако да се може одвојити од нечистоћа, без могућности да се и нечистоће отопе заједно с њим. Данас се већи дио калаја добија рециклирањем или путем електролизе.[7]

У континенталној Земљиној кори, калај је заступљен у количини од око 2,3 ппм.[8]

Тренутне резерве калаја у свијету се процјењују на 5,6 милиона тона, а годишња производња у 2011. години износила је 263.000 тона.[9] Преко 80% калаја се тренутно добија из секундарних налазишта, из пјесковитих наслага у ријекама и обалним подручјима, нарочито су богата подручја од централне Кине, преко Тајланда јужно до Индонезије. Највећа налазишта калаја на Земљи пронађена су 1876. године у долини ријеке Кинта у Малезији. Тамо се и данас годишње ископа око 2 милиона тона руде.[10] Руда у наслагама из тог налазишта има удио калаја од око 5%. Након неколико фаза обраде и концентрирања до нивоа од 75%, слиједи процес топљења.

У Њемачкој руда калаја има у рудном горју Ерзгебирге гдје се руда копала од 13. вијека до 1990. године. Одређена истраживања показала су да се у мјесташцу Геyер налазе руде калаја у количинама око 160 хиљада тона, што се по неким изворима сматра највећим, до данас неискориштеним, рудним налазиштем калаја у свијету.[11] Иако је удио калаја у тој руди релативно мали (0,27% у налазишту Готтесберг, а 0,37% у налазишту Геyер), а са друге стране постоје техничке потешкоће издвојити метал из такве руде, ипак се сматра да уколико дође до експлоатације, бит ће економски исплативо. Осим калаја, на тим налазиштима процјењује се да би се као споредни производи могло добити и доста цинка, бакра и индија.[11]

Међу најважније државе произвођаче калаја спадају Кина, након које слиједе Индонезија и Перу. У Европи највећи произвођач је Португал, гдје се он јавља као споредни производ ВХМС налазишта у руднику Невес Цорво.

Америчка комисија за вриједносне папире (СЕЦ) је каситерит прогласила конфликтним минералом[12], тако да се његова употреба и трговина од стране компанија и фирми мора пријављивати овој институцији. Разлог за то је што се он често увози из Демократске Републике Конго, гдје на истоку те земље побуњеници користе новац зарађен продајом руде калаја за наоружавање и финансирање оружаних сукоба.[13]

Алотропске модификације

[уреди | уреди извор]

Калај гради две алотропске модификације. То су:

  • α-калај (кубична дијамантна решетка), (сиви калај) густоће 5,75 г/цм3, који је стабилан на температури испод 13,2 °Ц и има размак врпци ЕГ = 0,1 еВ
  • β-калај (покидана октаедарска решетка, густоће 7,31 г/цм3, бијели калај) постојан до 162 °Ц
  • γ-калај (ромбоедарска решетка, густоће 6,54 г/цм3) јавља се на температури изнад 162 °Ц или при високом притиску.

Рекристализација од β-калаја у α-калај при нижим температурама се назива и калајна куга или музејска болест јер се јавља на калајним предметима који се зими чувају у музејима. Брзина преласка у алфа модификацију повећава се снижењем температуре као и непосредним додиром металног калаја са сивом модификацијом. Ломљењем, савијањем релативно мехког калаја, напримјер код калајних шипки, долази до карактеристичног шкрипавог звука, такозваног калајног вриска. Звук настаје трењем β-кристалита један о други. Међутим, звук се јавља само код чистог калаја, док већ легуре калаја са и најмањим примјесама других елемената немају ову особину, напримјер мање количине олова и антимона онемогућавају настанак овог звука. Бета калај има спљоштену тетраедарску структуру као просторну структуру ћелије, из којег се додатно граде два споја.

Калај се пресвлачи слојем оксида, који га штити од вањских утицаја, па је он врло отпоран. Концентриране киселине и базе га ипак нападају дајући отпуштајући гас водик. Ипак калај(IV) оксид је инертан попут титаниј(IV) оксида. Неплеменити метали, попут цинка, редуцирају калај, те се при том елементарни калај ослобађа у виду спужвасте супстанце или се залијепи на цинк.

Особине

[уреди | уреди извор]
калајна чаша из Гдањска
Кап очврснутог калаја

При собној температури калај је отпоран на дејство воде и ваздуха, слабих киселина и база. Ваљањем се извлачи у танке листиће- станиол. Због доступности, ниске температуре топљења, лакоћу ливења, добрих механичких особина, а такође и због ниске цене, калајни предмети су били веома популарни. Предмети од калаја су највише коришћени између XIV и XVI века.

Физичке особине

[уреди | уреди извор]

Калај је метал сребрнобеле боје, мале тврдоће. Чист калај (бели калај) је растегљив, врло кован.[14] Калај се топи на ниској температури од око 232 °Ц, што се даље редукује до 177,3 °Ц код 11-нм честица.[15]

β-калај (металични, бели калај), који је стабилан на и изнад собне температуре, је кован. За разлику од њега, α-калај (неметалична форма, или сиви калај), који је стабилан испод 13,2 °Ц, је крт. α-Калај има дијамантску кубну кристалну структуру, сличну дијаманту, силицијуму или германијуму. α-Калај нема метална својства, зато што његови атоми формирају ковалентну структуру у којој електрони не могу да се слободно крећу. Он је тамно сиви прах који не налази широку примену, осим неколико специјализованих полупроводничких апликација.[14] Ова два алотропа, α-калај и β-калај, су познатија као сиви калај и бели калај, респективно. Два додатна алотропа, γ и σ, постоје на температурама изнад 161 °Ц и притиску од неколико ГПа.[16] На ниским температурам, β-калај има тендендију да спонтано прелази у α-калај.[17] Мада је температура α-β трансформације номинално 13,2 °Ц, нечистоће (е.г. Ал, Зн, етц.) снижавају температуру прелаза далеко испод 0 °Ц и, додатком Сб или Би, до трансформације може и да не дође, чиме се повећава трајност калаја.[18]

Калај индустријког квалитета са (99,8%) калаја не подлеже трансформацији због инхибиционог ефекта малих количина бизмута, антимона, олова и сребра присутних као нечистоће. Легирајући елементи као што су бакар, антимон, бизмут, кадмијум и сребро повећавају његову тврдоћу. Калај је склон лаком формирању тврде, крте интерметалне фазе, што је обично непожељно. Он генерално не формира широк опсег чврстих раствора у дуригм металима, и постоји мали број елемената који имају знатну чврсту растворљивост у калају. Једноставни еутектички системи, међутим, се јављају са бизмутом, галијумом, оловом, талијумом и цинком.[18]

Изотопи

[уреди | уреди извор]

Калај има укупно 10 природних стабилних изотопа. Ти изотопи су: 112Сн, 114Сн, 115Сн, 116Сн, 117Сн, 118Сн, 119Сн, 120Сн, 122Сн и 124Сн. Изотоп 120Сн има удио од 32,4% у природној изотопској смјеси калаја и најчешћи је. Међу нестабилним изотопима изотоп 126Сн има најдуже вријеме полураспада од 230.000 година.[19] Сви остали изотопи имају вријеме полураспада од највише 129 дана, мада постоји нуклеарни изомер 121мСн који има вријеме полураспада од 44 године.[19] Као трејсер у нуклеарној медицини се најчешће користе изотопи 113Сн, 121Сн, 123Сн и 125Сн. Калај је једини елемент који има три стабилна изотопа са непарним масеним бројем и једини са 10 стабилних изотопа, највише међу свим познатим елементима.

Примена

[уреди | уреди извор]

Калај се користи за превлачење других метала танким слојем, побољшавајући њихову отпорност на корозију. Овај процес се користи за осигуравање челичних судова који се користе у прехрамбеној индустрији као што су нпр. лименке које се праве од белог лима који је уствари калаисани гвоздени лим.[20]

Велике количине клаја употребљавају се за израду легура: бронзе (легура са бакром), метала за лемљење (легура са оловом), типографског метала ( са антимоном и оловом), британија метала (са антимоном и бакром), а користи се и за израду прибора за јело и за клизне лежајеве. Легура калаја и олова има ниску температуру топљења (нпр. при 60% калаја та температура износи 180 °Ц) користи се у електротехничкој индустрији.

Лем

[уреди | уреди извор]
Намотај безоловне лем жице

Калај се дуго времена користи за лемљења, у облику легура са оловом у којој калаја има од 5 до 70% (по тежини). Калај формира еутектичну смјесу са оловом која садржи 63% калаја и 37% олова. Такви лемови се првенствено користе за лемљење цијеви или електричних склопова. Легура калаја и олова има ниску температуру топљења, нпр. при 60% калаја та температура износи око 180 °Ц. Од како је од 1. јула 2006. године на снагу ступила директива ЕУ о збрињавању електронског и електричког отпада, кориштење олова у оваквим легурама је значајно смањено. Замјена олова има доста препрека, укључујући вишу тачку топљења и стварање длачица од калаја што може изазвати проблеме. Калајна куга се такођер може јавити у безоловним лемовима, што доводи до губитка споја између лемљених површина. Међутим, већ су пронађене бројне замјенске легуре, али и даље остаје проблем интегритета споја.[21]

Калајисање

[уреди | уреди извор]

Калај се врло добро спаја са жељезом и користи се за превлачење олова, цинка, челика и других метала танким слојем побољшавајући њихову отпорност на корозију. Калајисани челични контејнери су се доста користили за чување хране у прехрамбеној индустрији, што представља велики дио свјетске потражње за металним калајем. Лименке обложене калајем за чување хране први пут су произведене у Лондону 1812. године.[22] Говорници британског енглеског и данас такве посуде називају "калајним конзервама" (тин цанс).

Велике количине калаја употребљавају се за израду легура: бронзе (легура са бакром), типографског метала (са антимоном и оловом), британија метала (са антимоном и бакром), а користи се и за израду прибора за јело и за клизне лежајеве.

Производи

[уреди | уреди извор]

На температури нижој од 13 °Ц метална модификација прелази полагано неметалну у сиву, прашкасту модификацију, а при -40 °Ц нагло прелази у сиви прах. Због те појаве коситрено посуђе постаје с временом неупотребљиво (тзв. коситрена куга), зато ваља предмете чувати при температурама изнад 13,5 °Ц.

Пошто је корозијски отпоран и неотрован и врло му је велика електрична водљивост и као крутина и као таљевина па се највише раби за електроплатинирање (тј. за стварање танке заштитне превлаке на многим ковинама, особито жељезним лимовима (тј. челику)) и у прехрамбеној индустрији за израдбу конзерви за храну и лименки за пиће (тзв. бијели лим или амбалажна фолија). На мјесту оштећене превлаке жељезо јако кородира, па је храна из тако оштећене лименке штетна по здравље, па се све више примјењују гдје могу ПЕТ амбалаже.

Слитине

[уреди | уреди извор]

Коситар је изнимно ковак, а растаљен лако отапа многе метале, стварајући слитине, тако је састојак многих слитина које служе као заштитне и украсне превлаке (нпр. украси за божићна дрвца), меки лемови и лако таљиве слитине (слитине за лемљење), клизни лежајеви (бијели метали), водоотпорне и протупожарне фолије, слитине за израдбу посуђа, различите бронце и других слитина попут британске ковине, Wоодове слитине.

  • Слитина коситра, злата и германија користи се за лемљење племенитих метала у зуботехници.
  • Тзв."бијели лим" је назив за жељезни лим пресвучен с коситром.

Станиол (њем. Станниол < лат. стагноло: листић коситра, према стагно: коситар < лат. стагнум: мјешавина сребра и олова) је назив за танке сребрнасте лимове (фолије), тзв. станиол-фолије коситра, произведени ваљањем. Као такав се ни зашто не користи због тзв. коситрене куге, већ се је употребљава слитина коситра и олова у лемљењу (позната је под називом „лем“). Раби се у електротехници при израдби кондензатора и за заматање живежних намирница (чоколаде, десертнога сира, бомбона и др.). У новије доба због олова се замјењује много јефтинијим алуминијским фолијама.

Једињења

[уреди | уреди извор]

Најважнија руда је кастерит (СнО2) чијом се редукцијом добија елементарни калај. Халогени елементи се лако једине са калајем, тако са сувим хлором гради калај IV хлорид СнЦл4, ковалентно једињење са тетраедасрском структуром. Употребљава се као мочило при бојењу.

Спојеви калаја се јављају у оксидацијским стањима +II и IV. Спојеви калаја(IV) су нешто стабилнији, а пошто је калај елемент 4. главне групе периодног система, стога ефект инертног електронског пара још увијек није тако снажно изражен као код тежих елемената ове групе, напримјер код олова. Спојеви калаја(II) се због тога могу лакше превести у спојеве калаја(IV). Многи спојеви калаја су неорганске природе, али постоји и једна група калајно-органских спојева (званих калај-органили)

Оксиди и хидроксиди

Халогениди

Соли

Халкогениди

Органски спојеви

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Харрy Х. Биндер: Леxикон дер цхемисцхен Елементе, С. Хирзел Верлаг, Стуттгарт 1999, ИСБН 3-7776-0736-3.
  2. ↑ Yиминг Зханг, Јулиан Р. Г. Еванс, Схоуфенг Yанг: Цоррецтед Валуес фор Боилинг Поинтс анд Ентхалпиес оф Вапоризатион оф Елементс ин Хандбоокс. у: Јоурнал оф Цхемицал & Енгинееринг Дата. 56, 2011, стр. 328–337, ДОИ:10.1021/je1011086
  3. ↑ Давид Р. Лиде (ур.): ЦРЦ Хандбоок оф Цхемистрy анд Пхyсицс, 90. изд. (интернет верзија: 2010), ЦРЦ Пресс/Таyлор анд Францис, Боца Ратон, ФЛ, Пропертиес оф тхе Елементс анд Инорганиц Цомпоундс, стр. 4-142 – 4-147.
  4. ↑ Лудwиг Бергманн, Цлеменс Сцхаефер, Раинер Кассинг: Лехрбуцх дер Еxперименталпхyсик, Банд 6: Фесткöрпер. 2. изд., Wалтер де Груyтер, Берлин 2005, ИСБН 978-3-11-017485-4, стр. 361.
  5. ↑ Хисторy & Етyмологy на вандеркрогт.нет
  6. ↑ Јöрг Барке: Дие Спрацхе дер Цхyмие: ам Беиспиел вон виер Друцкен аус дер Зеит зwисцхен 1574-1761, Тüбинген 1991 (= Германистисцхе Лингуистик, 111), стр. 385.
  7. ↑ УСГС – Тин Статистицс анд Информатион – Минерал Цоммодитy Суммариес 2010 (ПДФ)
  8. ↑ К.Х. Wедепохл: Тхе цомпоситион оф тхе цонтинентал цруст. Геоцхимица ет Цосмосцхимица Ацта (1995) 59/7, стр. 1217–1232; ДОИ:10.1016/0016-7037(95)00038-2.
  9. ↑ УСГС – Тин Статистицс анд Информатион – Минерал Цоммодитy Суммариес 2012 (ПДФ)
  10. ↑ Тин цхаптер Архивирано 2014-04-07 на Wаyбацк Мацхине-у (ПДФ), стр. 112
  11. ↑ 11,0 11,1 Цхристопх Сеидлер: Пробебохрунг бестäтигт риесигес Зиннворкоммен. Спиегел Онлине, 30. аугуст 2012. ((де))
  12. ↑ СЕЦ, Цонфлицт Минералс - Финал Руле (2012), стр. 34ф. (ПДФ, ((ен)))
  13. ↑ СЕЦ Адоптс Руле фпр Дисцлосинг Усе оф Цонфлицт Минералс, ((ен)) приступљено 3.9.2012.
  14. ↑ 14,0 14,1 Холлеман, Арнолд Ф.; Wиберг, Егон; Wиберг, Нилс (1985). „Тин” (Герман). Лехрбуцх дер Анорганисцхен Цхемие (91–100 изд.). Wалтер де Груyтер. стр. 793–800. ИСБН 3-11-007511-3. 
  15. ↑ Инк wитх тин нанопартицлес цоулд принт футуре цирцуит боардс, Пхyсорг, Април 12, 2011; Јо, Yун Хwан; Јунг, Инyу; Цхои, Цхунг Сеок; Ким, Инyоунг; Лее, Хyуцк Мо (2011). „Сyнтхесис анд цхарацтеризатион оф лоw температуре Сн нанопартицлес фор тхе фабрицатион оф хигхлy цондуцтиве инк”. Нанотецхнологy 22 (22): 225701. Бибцоде 2011Nanot..22v5701J. ДОИ:10.1088/0957-4484/22/22/225701. ПМИД 21454937. 
  16. ↑ Молодетс, А. M.; Набатов, С. С. (2000). „Тхермодyнамиц Потентиалс, Диаграм оф Стате, анд Пхасе Транситионс оф Тин он Схоцк Цомпрессион”. Хигх Температуре 38 (5): 715–721. ДОИ:10.1007/BF02755923. 
  17. ↑ Тхис цонверсион ис кноwн ас тин дисеасе ор тин пест. Тин пест wас а партицулар проблем ин нортхерн Еуропе ин тхе 18тх центурy ас орган пипес маде оф тин аллоy wоулд сометимес бе аффецтед дуринг лонг цолд wинтерс. Соме унверифиабле соурцес алсо саy тхат, дуринг Наполеон'с Руссиан цампаигн оф 1812, тхе температурес бецаме со цолд тхат тхе тин буттонс он тхе солдиерс' униформс дисинтегратед овер тиме, цонтрибутинг то тхе дефеат оф тхе Гранде Армéе.Ле Цоуреур, Пеннy; Бурресон, Јаy (2004). Наполеон'с Буттонс: 17 Молецулес тхат Цхангед Хисторy. Неw Yорк: Пенгуин Гроуп УСА. , а персистент легенд тхат пробаблy хас но бацкгроунд ин реал евентс. Öхрстрöм, Ларс (2013). Тхе Ласт Алцхемист ин Парис. Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-966109-1.  Цоттон, Симон (2014). „Боок ревиеw: Тхе ласт алцхемист ин Парис”. Цхемистрy Wорлд. http://rsc.li/CW_140501 Архивирано 2014-08-10 на Wаyбацк Мацхине-у
  18. ↑ 18,0 18,1 Сцхwартз, Мел (2002). „Тин анд Аллоyс, Пропертиес”. Енцyцлопедиа оф Материалс, Партс анд Финисхес (2нд изд.). ЦРЦ Пресс. ИСБН 1-56676-661-3. 
  19. ↑ 19,0 19,1 Г. Ауди, О. Берсиллон, Ј. Блацхот, А.Х. Wапстра: Тхе НУБАСЕ евалуатион оф нуцлеар анд децаy пропертиес Архивирано 2008-09-23 на Wаyбацк Мацхине-у (ПДФ), у: Нуцлеар Пхyсицс. Бд. А 729, 2003, стр. 3–128.
  20. ↑ „Тин Усе Сурвеy 2007”. ИТРИ. Архивирано из оригинала на датум 2008-12-07. Приступљено 21.11.2008. 
  21. ↑ Блацк, Харвеy (2005). „Геттинг тхе Леад Оут оф Елецтроницс”. Енвиронментал Хеалтх Перспецтивес 113 (10): А682–5.  ДОИ:10.1289/ehp.113-a682
  22. ↑ „А Цаннед Хисторy оф Тиннед Фоод”. Архивирано из оригинала на датум 2011-07-20. Приступљено 2015-05-03. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • ЦРЦ цонтрибуторс (2006). Давид Р. Лиде. ур. Хандбоок оф Цхемистрy анд Пхyсицс (87тх изд.). Боца Ратон, Флорида: ЦРЦ Пресс, Таyлор & Францис Гроуп. ИСБН 0-8493-0487-3. 
  • Емслеy, Јохн (2001). „Тин”. Натуре'с Буилдинг Блоцкс: Ан А–З Гуиде то тхе Елементс. Оxфорд, Енгланд, УК: Оxфорд Университy Пресс. стр. 445–450. ИСБН 0-19-850340-7. 
  • Греенwоод, Н. Н.; Еарнсхаw, А. (1997). Цхемистрy оф тхе Елементс (2нд изд.). Оxфорд: Буттерwортх-Хеинеманн. ИСБН 0-7506-3365-4. 
  • Хеисерман, Давид L. (1992). „Елемент 50: Тин”. Еxплоринг Цхемицал Елементс анд тхеир Цомпоундс. Неw Yорк: ТАБ Боокс. ИСБН 0-8306-3018-X. 
  • МацИнтосх, Роберт M. (1968). „Тин”. у: Цлиффорд А. Хампел. Тхе Енцyцлопедиа оф тхе Цхемицал Елементс. Неw Yорк: Реинхолд Боок Цорпоратион. стр. 722–732. ЛЦЦН 68-29938. 
  • Стwертка, Алберт (1998). „Тин”. Гуиде то тхе Елементс (Ревисед изд.). Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 0-19-508083-1. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Kalaj&oldid=42188362”