Јован Дучић

Јован Дучић
Јован Дучић
Рођење	17. 2. 1871.; Требиње;
Смрт	7. 4. 1943. (доб: 72); Гарy

Јован Дучић (Требиње, 17 вељаче 1871 - Гарy, Индијана, САД, 7 травња 1943) је био српски и југославенски писац, пјесник и дипломат. Један је од најзначајнијих пјесника српске модернизма и најзначајнији лиричар.Био је и један од оснивача Народне обране, националне невладине организације у Краљевини Србији.

Прву збирку пјесама Дучић је објавио у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београд у 1908. у издању Српске књижевне задруге. Писао је доста иу прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и пјесничка писма из Швицарске, Грчке и Шпањолске.

Биран је за дописног члана Српска краљевске академије, а за редовитог члана изабран је 1931. године.

Биографија

О години рођења постоје спорови и нејасноће. Перо Слијепчевић наводи да је Дучић рођен, највјеројатније, 1872. у Требињу. Већи број истраживача тврди да је рођен 1874. Светозар Ћоровић у својим сјећањима наводи (према M. Милошевићу, Рани Дучић) да је Дучићева година рођења 1872. Датум рођења би могао бити 15 липња или 15 . српња. САНУ као датум рођења наводи 5/17. вељача 1871. Дучићев отац Андрија био је трговац. Погинуо је у Херцеговачком устанку 1875. године, а покопан у Дубровнику. Мајка Јованка је умрла 1900. године.Поред Јована и Милене имала је двоје дјеце из првог брака с Шћепаном Глоговцем (Ристу и Соку). Основну школу учио је у мјесту рођења. Када се обитељ преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890-1891. године и Сомбор у гдје матурира 1893. учитељевао је кратко вријеме по разним мјестима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустроугарске власти протјерале због патриотских пјесама "Отаџбина" (Не трза те ужас б'једе, нит 'те трза ужас рана / Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана) и "Ој Босно".Због њих Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у свибњу 1894. године, власти га протјерују из града. Одмах након прогонства, пјесник није могао наћи учитељску службу готово нигдје, па се запошљава у манастирској школи у Житомислићу.

Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. Члан је друштва Гусле. У друштву са Шантићем створио је књижевни круг и покренуо часопис Зора. Посљедње године боравка у Мостару, заједно с пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем, ухићен је и отпуштен с посла. Исте године одлази на студиј у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу. За то вријеме одржава везе с пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сурађује с многим листовима и часописима (Летопис, Зора, Српске књижевни гласник). На женевском свеучилишту је свршио права и потом се вратио у Србију. Године 1907. у Министарству вањских дијела Србије добива службу писара. Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Рим у, Атени, Мадрид уи Каиру ( 1926-1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Двије године касније враћен је на мјесто отправника послова посланства у Каиру.

Биран је за дописног члана Српска краљевске академије, а за редовитог члана изабран је 1931. Сљедеће године постављен је за заступника у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво је посланик у Риму, потом у Букурешту, (гдје је 1937. Године постављен за првог југославенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешт у), а до распада Југославије заступник је у Мадриду.

У доба инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпањолска признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у липњу 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у коловозу исте године отишао у САД у град Гарy, Индијана, гдје је живио његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти двије године касније, водио је организацију у Илиноис у (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српски дијаспору у Америци. За то вријеме писао је пјесме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српске народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада.

Умро је 7. травња 1943. у Гарyју. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српских манастира Светог Саве у Либертивилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова посљедња жеља Јована Дучића испуњена је 22. листопада 2000.

Прву збирку пјесама објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београд у 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и двије књиге у властитом издању, стихови и пјесме у прози - "Плаве легенде" и "Песме". Писао је доста иу прози: неколико литерарних есеј а и студија о писцима, Благо цара Радована и пјесничка писма из Швицарске, Грчке, Шпањолске итд.

О Дучићевој поезији

Као и Шантић, Дучић је у почетку свога пјесничког стварања био под утјецајем Војислава Илића; али кад је отишао на страну, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима француских парнасоваца, декадената и особито симболиста. У доба опћег култа према моди са Запада, његова је поезија одиста значила новину и освјежење, и у мотивима иу изражају.

Мјесто снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, у идеалима своје расе, он чудном и сјајном гипкошћу узима туђи, западни и латински идеал љепоте и живота, западни естетизам, отмјен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике. Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, дотле неслућене, ријетка осјећања, бизарна, профињена. Чак и особна расположења, своју еротику на примјер, он неће рећи једноставно нити ће дозволити да изгледа обична. Он има двоструки страх: од вулгарности мисли и осјећаје и вулгарности израза. Снага и љепота његове поезије је у изражају. Он је пјесника схватио као "кабинетског радника и ученог занатлију на тешком послу риме и ритма".

Наћи најсавршенији изражај, то је врховно начело његове поезије. У обради, он је одиста надмашио све што је до њега стварано у нашој лирици, толико је он јак у изразу, - отмен, дискретан, духовит и љубак. Његова поезија бљешти сликовитошћу и мелодичним ритмом. Она је толико неодољива својим обликом и толико је суверено владала, да су се најмлађи пјесници почели бунити против ње, осјећајући и сами њен чар и њен притисак уједно.

Приватни живот

У јесен 1893. године, на балу у тек саграђеном хотелу "Дрина" у Бијељини, млади и амбициозни учитељ Дучић сусреће тек свршену ученицу Трговачке школе Магдалену Николић. С њом се тајно заручио пети студеног 1893. године, а њихова преписка ће се наставити и након Дучићевог одласка из Бијељине и преласка у Мостар на учитељовање од 1895. до 1899. године.

Један дио те кореспонденције је сачуван, као и писмо које је Дучићев пријатељ и пјесник Алекса Шантић упутио Магдалени 6.травња а 1901. године молећи је да помогне у прикупљању претплате за своје "Пјесме". Љиљана Лукић, професор у мировини, чува у особном власништву преписку између Дучића и Магдалене.

Професор Љиљана Лукић наводи да је Дучић кратко становао у кући Магдалене Николић која је живјела са сестром. Након раскида са Дучићем, Магдалена се зарекла да никада више неће изаћи из куће. "Као каква романескна хероина, живјела је од успомена и једине сретне тренутке налазила је у читању писама и пјесама човјека кога је вољела", закључује професор Лукић. Дучићева тајна заручница у аманет је оставила да јој након смрти на споменик уклешу сљедеће ријечи, које се и дан данас читају на бијељинском гробљу: "Мага Николић-Живановић, 1874-1957, сама пјесник и пјесника Јове Дучића прво надахнуће".

Двадесет година прије Магдаленине смрти, Дучићу је, док је био опуномоћени министар Краљевине Југославије, стигла молба која свједочи о дубоком трагу који је Дучић оставио у Бијељини. Пјевачко друштво "Србадија" тражила је од министра помоћ за изградњу дома за потребе друштва. "На првом мјесту, у овоме идеалном послу, друштво је слободно да Вам саопшти да би жељело и да би било сретно, ако види да ваш дом 'Србадије' буде сазидан и назван Задужбина пјесника Јована Дучића-Србадија", стоји између осталог у писму послатом 1937. упућеног министру Дучићу. На маргини писма стоји Дучићев рукопис: "Послао 6. просинца 1937. године прилог од 1000 кн. Молио да неизоставно назову свој дом именом великог пјесника Филипа Вишњића, њиховог најближег земљака ".

Из љубавне везе с глумицом Јованком Јовановић имао је ванбрачног сина Јовицу који се као млад убио.

Библиографија

Пјесме , књига прва, издање уредништва Зоре у Мостару, 1901.
Пјесме , Српска књижевна задруга, Коло - {XVII} -, књ. 113. Београд, 1908.
Песме у прози , Плаве легенде, писано у Женеви 1905. Београд, 1908.
Пјесме (штампа "Давидовић"), Београд, 1908.
Пјесме , издање С. Б. Цвијановића, Београд, 1911.
Сабрана дјела, Књ. - {I-V} -. Библиотека сувремених југословенских писаца, Београд, Издавачко подузеће "Народна просвјета" (1929-1930).
- Књ. - {I} - Песме сунца (1929)
- Књ. - {II} - Пјесме љубави и смрти (1929)
- Књ. - {III} - Царски сонети (1930)
- Књ. - {IV} - Плаве легенде (1930)
- Књ. - {V} - Градови и химере (1930)
- Књ. - {VI} - Благо цара Радована: књига о судбини , Београд, издање пишчево, 1932.
Градови и химере , (Особна писма), Српске књижевна задруга, Коло - {XLII} -, Књ. 294. Београд, 1940.
Федерализам или централизам: Истина о "спорном питању" у бившој Југославији , Средишњи одбор Српске народне обране у Америци, Цхицаго, 1942.
Југославенска идеологија: истина о "југославизма" , Средишњи одбор Српске народне обране у Америци, Цхицаго, 1942.
Лирика , издање пишчево, Питтсбургх, 1943.
Сабрана дјела , Књ. - {X} - Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине - {I} - - Гроф Сава Владиславић - Рагузински, Питтсбургх, 1943.
Сабрана дјела , Књ. - {VII-IX} - (Одабране стране). Рукописе одабрали Ј. Ђоновић и П. Бубрешко. Издање Српски народне обране у Америци, Цхицаго, 1951.
Сабрана дјела , (уредили Меша Селимовић и Живорад Стојковић), Свјетлост, Сарајево, 1969.
Сабрана дјела , (уредили Меша Селимовић и Живорад Стојковић. Прегледао и допунио Живорад Стојковић), БИГЗ, Свјетлост, Просвета, Београд-Сарајево, 1989.

Награда "Јован Дучић"

Награда "Јован Дучић" је награда за пјесништво. Додјељује се сваке године тијеком манифестације "Дучићеве вечери" у Требињу.^[1]

Вањске везе

↑ „Јован Дучић ударио печат српској поезији”. Глас Српске. 20. 4/2016. Архивирано из оригинала на датум 2016-09-19. Приступљено 20. 4/2016.

[1] „Јован Дучић ударио печат српској поезији”. Глас Српске. 20. 4/2016. Архивирано из оригинала на датум 2016-09-19. Приступљено 20. 4/2016.

[1]