Јован Цецес

Јован Цецес (грч. Ἰωάννης Τζέτζης, око 1110–око 1180) био је византијски књижевник и граматичар, који је живео у Цариграду.

Живот

Родио се између 1110. и 1112. године као син једног учитеља граматике, а са мајчине стране потицао је од једне богате породице пореклом из Грузије. У младости је добио свестрано образовање. Прво је обављао неку врсту секретарског посла у једном македонском градићу Бероји, али је због неког скандала изгубио то место. Од 1139. године живи у Цариграду, радећи прво у царској бирократији, а затим се предајући поучавању класичне филологије. Умро је између 1180. и 1185. године.

Дела

Јован Цецес је поседовао врло опсежно, у правом смислу енциклопедијско образовање. Цецес је сиромах попут свог савременика Теодора Продрома, исто као и Продром заинтересован за поезију, али и једнако зависан од богатих покровитеља и тужан због своје неслободе. Писао је у прози и у стиху, чак више у стиху, и по томе би могао с правом бити посматран као песник. Међутим, његово најкрупније дело (у дословном смислу речи најкрупније – 12.674 политичка стиха) јесте својеврсна филолошко-историјска енциклопедија под насловом Хилијаде или Историјска књига (Βίβλος ἱστοριῶν), написана отприлике између 1140. и 1170. године. Ту је обухваћен разноврстан митолошки, историјски и књижевноисторијски материјал, који се тематски везује за корпус његових Писама (којих има 107).

Цецес је студирао старогрчке ауторе и писао књижевноисторијске коментаре на Хомерову Илијаду, Аристофана, Хесиода, Ликофрона, Опијанове Алиевтика и на друга дела. Испевао је не само две мање алегорије уз Илијаду и Одисеју у политичком стиху, него и један додатак Хомеру у хексаметру (Цармина Илиаца). Алегорију је уопште волео, и дао је још неколико алегоријских састава. Прерадио је Порфиријев увод у Аристотелове Категорије (делимично у стиху), а у стиху је написао и теоријско разматрање о разним песничким стопама, и о "разликама песничким". У малој драмској песми у јамбу, Цецес се у лицу Мудраца супротставља похвалном мишљењу Сељака, Хора и Муза о животу учених људи, и оплакује мудраце, тврдећи да њима срећа отказује своју наклоност, док су неуки срећни.