Францис Бацон (сликар)
За остале особе с истим именом, в. Францис Бацон.| Францис Бацон | |
|---|---|
| фигуративна уметност, експресионизам, надреализам | |
| Биографске информације | |
| Рођење | 28. 10. 1909. Дублин, Ирска |
| Смрт | 28. 4. 1992. (доб: 82) Мадрид, Шпанија |
| Професионалне информације | |
| Занимање | сликар |
| Инфлуенција | |
Францис Бацон (Дублин, 28. октобар 1909 — Мадрид, 28. април 1992) је био британски фигуративни сликар рођен у Ирској, познат по својим сировим, узнемирујућим сликама. Фокусирајући се на људски облик, његови субјекти су укључивали распеће, портрете папа, аутопортрете и портрете блиских пријатеља, понекад са апстрактним фигурама изолованим у геометријским структурама.[1] Одбацујући различите класификације свог рада, Бацон је рекао да је настојао да прикаже „бруталност стварности“. Својим јединственим стилом изградио је репутацију једног од гиганата савремене уметности.[2]
Бацон је изјавио да је видео слике у склопу „серија“, а његов опус, који броји око 590 слика, као и многе које је уништио,[3] обично се фокусирао на једну тему током дуготрајних периода, често у форматима триптиха или диптиха. Његов рад се може опширно описати као варијације појединачних мотива; укључујући биоморфе и Фурије под утицајем Пицасса из 1930-их, мушке главе из 1940-их изоловане у собама или геометријским структурама, „вриштеће папе” из 1950-их, животиње и усамљене фигуре из средине до краја 1950-их, распећа из раних 1960-их, портрети пријатеља из касних 1960-их, аутопортрети из 1970-их и хладније, техничкије слике 1980-их.
Бацон је почео да слика тек у својим касним двадесетим. Касне 1920-е и ране 1930-е је провео као декоратер ентеријера и коцкар. Његов пробој је дошао са триптихом из 1944. године, Три студије за фигуре у подножју распећа, који је запечатио његову репутацију јединственог мрачног хроничара људског стања. Од средине 1960-их, углавном је производио портрете пријатеља и сапутника, како појединачне тако и у облику диптиха и триптиха. Након самоубиства његовог љубавника Георга Дyера 1971. године (представљеног у његовим Црним триптисима и бројним постхумним портретима), његова уметност је постала мрачнија, више интроспективна и заокупљена протоком времена и смрћу. Врхунац његовог каснијег периода обележавају ремек дела Студија за аутопортрет (1982) и Студија за аутопортрет—триптих, 1985–86.
Упркос свом егзистенцијалистичком и мрачном гледишту, Бацон је био харизматичан, елоквентан и начитан. Проводио је време у лондонском Сохоу са пријатељима истомишљеницима, укључујући Луциана Фреуда, Јохна Деакина, Муриел Белцхер, Хенријетту Мораес, Даниела Фарсона, Тома Бакера и Јеффреyа Бернарда. Након Дyеровог самоубиства, он се у великој мери удаљио од овог круга, и док је још увек био друштвено активан, његова страст за коцкањем и пићем се наставила. Од његове смрти, Бацонова дела су међу најцењенијим, најскупљим и најтраженијим на уметничком тржишту. Крајем 1990-их, бројна велика дела, за која се раније претпостављало да су уништена, укључујући слике папе из раних 1950-их и портрете из 1960-их, поново су се појавила и поставила рекордне цене на аукцији.
Стил
[уреди | уреди извор]По снази којом је свом осећању тескобе давао визуелну форму, ниједан од уметника двадесетог века није се могао мерити с њим, изузев Руоа. Бацон је често од других сликара преузимао свој ликовни језик, слободно комбинујући различите изворе инспирације, и трансформишући их да би у њих утиснуо ново значење. Глава окружена говеђим полуткама одражава његову опсесију Велáзqуезовим делом Папом Инокентијем Х. која га је интензивно заокупљала неколико година. Овде не видимо више Папу Инокентија него духа који вришти (за шта га је надахнуо призор из филма Сергеја Ејзенштајна Оклопњача Потемкин), израњајући из таме у пратњи двеју светлећих говеђих полутки преузетих од Рембрандта.
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ Фаерна, Јóсе Марíа (1995). Бацон. Абрамс.
- ↑ Норwицх, Јохн Јулиус (1985–1993). Оxфорд иллустратед енцyцлопедиа. Јудге, Харрy Георге., Тоyне, Антхонy.. Оxфорд [Енгланд]: Оxфорд Университy Пресс. стр. 29. ИСБН 0-19-869129-7. ОЦЛЦ 11814265.
- ↑ Харрисон, Мартин. "Оут оф тхе Блацк Цаверн". Цхристие'с. Ретриевед 4 Новембер 2018 Арцхивед он 11 Новембер 2019.
Вањске везе
[уреди | уреди извор]
- Францис Бацон – службена страница