Домаслава

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Домаслава је хипотетско име неидентифициране хрватске племкиње, предложено од стране повјесничара Н. Будака на темељу властите реконструкције фрагментираног епиграфског натписа откривеног у западном зиду клишке цркве св. Вида. Археолошко истраживање овог објекта на Клишкој тврђави проведено је 2001. када је потврђено постојање предроманичке цркве, конвертиране средином 16. стољећа у турску џамију, те потом у млетачку цркву. Приликом ових нововјековних пренамјена и интензивних преградњи дошло је до кориштења старијег средњовјековног материјала, међу којим су 2011. откривена и четири камена уломка с владарским натписом. Фрагменте је пронашао конзерватор Р. Бужанчић, понудивши исте године студију према којој се и предроманичка црква и натписи на темељу археолошко-умјетничких карактеристика датирају у 9. стољеће, заједно с владарским меценама истих. Четири мјесеца касније услиједила је и Будакова критичка анализа која животни вијек племкиње (лат. регина) смјешта у прву половицу 10. стољећа. Осим разилажења око датирања, двојац је понудио и различита тумачења натписа односно идентификације. Према Бужанчићу, текст спомиње неименовану владарицу с титулом славенске краљице, претпостављајући да је ријеч о Трпимировој супрузи, док се према Будаку ради о досад непознатој хрватској краљици Домаслави.

Епиграфски натпис

[уреди | уреди извор]

Локалитет

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Црква св. Вида и Клишка тврђава
Поглед на западну фасаду цркве св. Вида на којој су откривена четири камена сегмента с владарским натписом

Камени фрагменти с владарским натписом пронађени су 2011. приликом археолошких истраживања и конзервације цркве св. Вида,[1] међу блоковима њене западне фасаде.[2] Црква је смјештена на горњем дијелу тврђаве у Клису, посред касноантичког и послије старохрватског каштела,[3] импостирана је на високом подножју које доминира околицом.[4] Приступа јој се с југа, високим стубама кроз масивне зидове успињући се готово два метра од улице према средишту грађевине, на разину данашњег пода.[5] Унутрашњост јој је полумрачна и оскудно свјетло улази кроз врата и четири прозора, по два на југу и сјеверу.[4]

Током своје тисућљетне повијести, грађевина је прошла више фаза функционалне пренамјене, рушења и радикалне надоградње. Према конзерватору Р. Бужанчићу, оригинална црква је из доба постанка хрватске средњовјековне државе[6] и може се датирати у 9. стољеће.[7] Типолошки се класифицира као приватна црква (лат. еццлесиа проприа, њем. еигенкирцхе) и упућује на нови начин франачке организације територија с утврђивањем феудалног посједа (њем. орденсбург).[6] Црква је једнобродна с атријем пред главним улазом, саграђеним на начин који одаје посве особиту архитектонску матрицу предроманичке архитектуре каролиншког доба с wестwерком.[8] Централног је облика и једноставног волумена, подигнутим над квадратним тлоцртом с уписаном куполом ослоњеном на тромпе.[3] Од остатака изворне грађевине знатно је боље сачуван атриј на западној фасади него светиште с олтаром затворено каменим септумом које је стољећима стајало неистражено под цистерном источно од цркве.[3] Изнимно значење које црква има у градитељству тог времена је њена директна повезаност с високим хрватским достојанственицима који су је дали подићи.[6] Наиме, налаз скулптуре и текстови исписани на олтарној прегради показују да се ради о цркви припадника средњовјековне владарске елите, односно капели хрватског владара.[6]

Након опсаде из 1537. којом су османлијске снаге заузеле Клис, санџак-бег Мурат-бег Тардић на мјесту предроманичке цркве дао је саградити џамију.[3] Тлоцрт нове богомоље готово је удвостручен ширењем према сјеверној страни гдје се налазила клисура, уз чију је вертикалу била подигнута стара црква.[9] Градитељи џамије су се нашли пред великим грађевинским изазовом и умјесто комплицираног копања стијена одлучили су само поравнати врх клисуре и на тој разини започети нову градњу.[9] Тај мукотрпни посао изискивао је поравнање стијене на коти која је готово два метра виша од разине пода цркве, те потом рушење горњег дијела грађевине којим је онда затрпана до разине клисуре ради проширења површине намијењене постави новог квадратичног тлоцрта.[9] Под џамије је, управо из разлога што је поравнање литице било изнимно тешко и никада није био до краја завршен, у сјеверозападном куту остао подигнут за висину једне стубе.[9] У овом куту саграђен је и витки минарет,[3] док је купола џамије подигнута је над осмерокутним тамбуром и претпоставља се да је изворно имала лимени покров.[4] Приликом конверзије грађевине дошло је до темељитог рушења пријашње цркве[9] и њен раносредњовјековни материјал, укључујући камене фрагменте с дедикацијским владарским натписом, узидан је у зидове џамије изнад разине њезина пода и у врата минарета.[10]

За вријеме Кандијског рата, године 1648. Клишку тврђаву опсједају и заузимају Млечани предвођени генералом L. Фосцолом, током чијег артиљеријског бомбардирања страдава турска џамија и јамачно пада минарет.[3] Грађевина је поново постала кршћанска црква, посвећена св. Виду, као успомена на реконквисту и повратак Клиса у кршћанске руке.[3] Млетачким преузимањем контроле поново долази до значајнијих грађевинских захвата.[4] Над тјеменом куполе дограђен је тамбур приближне висине 1,5 м изнад којег је постављено дрвено кровиште с каменим плочама, временом замијењено покровом од купе каналице.[4] Такођер, на мјесту порушеног минарета саграђена је мала преслица са звоном (данас несачувана).[3] Изворна реконструкција екстеријера овјерена је на графикама млетачких цртача попут Г. Сантинија који је 1668. израдио ведуте тврђаве и тлоцрте цркве с три олтара.[11] Западно од нове цркве, изван зидова џамије односно на мјесту предворја старохрватске цркве, стајала је двокатна једнобродна грађевина која је у 17. стољећу служила за смјештај војника.[11] Војарна је подигнута уз саму фасаду с пронађеним владарским натписом, док је на сјеверу била прислоњена уз клисуру.[11] Нови објект Млечани су подигли и уз источни зид цркве, пресвођен је бачвастим сводом и на скицама означен као цистерна.[12] О вишеструким нововјековним обновама цркве свједоче касноготички елементи[9] и барокни украси из 17. стољећа,[4] затим датирани мраморни натписи из 1658. и 1743. године,[4] те порушени остаци склопа на истоку с видљивим траговима честих преградњи.[13]

Археолошко истраживање

[уреди | уреди извор]

Археолошко истраживање цркве св. Вида проведено је у љето 2001. под водством археолога M. Катића[14] и резултати су донијели нове спознаје о пријашњој грађевини, укључујући посебно значајне податке о изворној разини њезина пода који се налазио 147 цм испод коте данашњег поплочења цркве.[9] Прије истраживања, једини видљиви остатак који је могао упућивати на постојање неке старије грађевине био је камени оквир врата која воде из цркве у пресвођену просторију на сјевероисточном дијелу објекта.[9] Сам оквир врата није на изворном мјесту и припадао је касноготичком порталу с тордираном плетеницом којом је украшен руб његовог свијетлог отвора.[9] Археолози су пажљивим проматрањем структуре зида уочили додатне старије елементе конструкције, сачуване само у подножју јужне стране грађевине, чија висина не прелази разину пода данашње цркве.[9] Постало је јасно да резултати археолошких истраживања интеријера цркве проведених прије 2001. нису могли разјаснити њезино предроманичко обликовање, због радикалних преградњи и темељитог рушења пријашње цркве током градње џамије.[9]

Искапањем и истраживањем унутрашњости разјашњено је да је старијој цркви припадала само половица површине данашње грађевине (њен јужни дио), односно да је тлоцрт још у османлијско доба готово удвостручен проширењем према сјеверу.[9] Истовремено, при обликовању новог квадратичног тлоцрта дошло је до нивелирања клисуре, као и рушења горњег дијела односно затрпавања најмање трећине висине предроманичке цркве.[15] Археолошким сондирањем није се успјело разјаснити распоред светишта и олтара у источном дијелу с обзиром да су положени изван габарита џамије тј. у продужетку цркве, на мјесту касније млетачке цистерне, међутим, на западу изван зидова џамије пронађени остаци архитектуре која је идентифицирана као западно предворје старохрватске цркве св. Вида.[9]

Зидови западне просторије, намијењене за боравак млетачких војника, грађени су од врло неправилна ломљена камена зидана у обилном вапненом морту, а на њеном поду била је калдрма од неприклесана камена.[16] На западном зиду цркве, на споју с предворјем, разабиру се не посве јасни трагови улазних врата у простор старе цркве јер су зидови подножја џамије били темељито президани.[16] Просторије су недвојбено биле спојене и на исти начин уклопљене у сјеверну клисуру, исто као и источни дио грађевине.[16] На основи ових открића, археолози су закључили да су пронађени остаци раносредњовјековне грађевине западно од цркве по свој прилици њено предворје, по облику успоредиво с типичним примјерима wестwерка 9. стољећа.[16] Сви налази упућују на то да је у 16. стољећу порушена врло стара средњовјековна црква и преграђена у турску џамију, а претпоставља се и да јој је предворје након рушења физички одвојено и да потом имало функцију војарне.[16] Постојање средњовјековне цркве чврсто поткрепљују истраживања зидова која су показала да је код градње џамије уграђен велик број мраморних уломака сакралне скулптуре из раздобља од 9. до 12. стољећа,[16] међу којима су и фрагменти с владарским натписом.[17]

Камени фрагменти

[уреди | уреди извор]
Четири уломка с владарским натписом

Уломке с дедикацијским натписом почетком 2011. открио је сплитски конзерватор Р. Бужанчић и у љето исте године објавио је свеобухватни знанствени чланак о проналасцима.[18] Осим четири фрагмента с латинским текстом, пронађена су још два украшена комада без натписа.[10] Ових шест уломака клесарије су идентифицирани као пиластри, плутеји и трабеација камене олтарне преграде (септума) из времена раног средњег вијека.[10] Сав средњовјековни материјал израђен је од проконешког мрамора и касније је узидан у зидове џамије изнад разине њена пода, на начин да се натписи и декорације нису видјели.[10] У западном зиду пронађена су четири уломка с дијеловима натписа, за које је утврђено да изворно припадају греди (архитраву) олтарне преграде.[10] Од преостала два уломка, један је откривен у допрозорнику источног прозора уз главни улаз и оригинално припада греди плутеја (19 x 84 x 17 цм), док је други нађен у зазиданим вратима некадашњег минарета и изворно представља пиластар с базом ступа преграде (114 x 26 x 15 цм).[10] Ова два уломка септума садрже плетерне орнаменте (переце) типичне за предроманичку умјетност.[10] Декорације се такођер јављају и на два већа комада с натписом, у виду карактеристичног украса с кукама изнад врпце греде олтарне преграде на којој се налази текст.[10] Спиралне куке првог исписаног уломка накошене су на десну, односно другог на лијеву страну (Бужанчићева нумерација).[19] Први фрагмент (21 x 35 x 11 цм) садржи текст с формулом владара ОРУМ ФИЛИУ, на другом (21 x 37 x 11 цм) је написано МЕА ДОМАС, а на трећем (10 x 16 x 11 цм) и четвртом (10 x 19 x 11 цм) сачуван је само уломак натписа ЛАВА и у наставку РЕГИНА, који се спајају а ријечи настављају:[20]

Бр. Димензије Графеми
1 21 x 35 x 11 цм ОРУМ ФИЛИУ
2 21 x 37 x 11 цм МЕА ДОМАС
3 10 x 16 x 11 цм ЛАВА
4 10 x 19 x 11 цм РЕГИНА

Уз шест наведених уломака олтарне преграде, током радова на обнови цркве св. Вида пронађена је и једна плоча с рељефом (46 x 24 x 11,5 цм), узидана плоштимице као грађевински камен у прстенастом зиду тамбура.[21] Овај уломак раносредњовјековне фигуралне пластике такођер је израђен од проконешког мрамора[21] и приказује мотив Криста у слави (лат. Маиестас Домини).[22] Од композиције је сачуван само дио, централни лик Криста у мандорли и анђео с његове десне стране.[21] Судећи према облику, рељеф је могао припадати надвратнику портала раносредњовјековне цркве, премда би се према утору на његовој горњој страни могло једнако тако претпоставити да је уломак неког каменог намјештаја који се састојао од ступова и греда.[23] По скулптуралним карактеристикама, клишки рељеф сродан је раносредњовјековним рељефима с приказима људских ликова из Солина и Сплита,[23] на основи чега га се може датирати у исти период тј. другу половицу 11. или почетак 12. стољећа.[24] Ово пак имплицира да сама предроманичка црква није плод једног времена него се умјетнички развијала у више етапа (9–12. ст),[25] што је од важности за датирање животног вијека племкиње с натписа.[26] Генерално, археолошка истраживања диљем средње Далмације проведена од 1970-их довела су до нових спознаја о градитељској баштини и дан данас се тешко уклапају у старије тезе.[27]

Пријеводи и идентификације

[уреди | уреди извор]

Реконструкцију фрагментираног текста с пријеводом досад су понудили Р. Бужанчић и Н. Будак, оба у публикацијама објављеним 2011. године. Четири уломка у низ (1–4) нумерирао је Бужанчић, фокусиравши се на тумачење посљедња три.[28] Он истиче да се задња два уломка (заједно дајући ЛАВА РЕГИНА) поуздано могу спојити из више разлога, иако је мјесто лома преклесано, а најочитији је онај који упућује на то да су комади били једнако третирани у секундарној употреби када им је одстрањен горњи дио мраморног украса и тек су потом раздвојени.[29] Пуно проблематичнијом сматра везу између другог и трећег уломка, будући да је потоњи накнадно преклесан у правилан квадар па је мјесто лома уништено.[29] Приликом касније обраде оштећен је и завршни графем другог уломка (МЕА ДОМАС), но посве је сигурно да се ради о слову С.[29] Према Бужанчићу, иако се ради о раздвојеним комадима, потпуно је јасно да је посриједи дио јединственог натписа на којем се спомиње владарова жена.[30] Надаље наводи да текст садржи краљевску титулу жене владара и нуди властито читање, при чему ради двије произвољне интервенције (означене заградама):[31]

МЕА ДОМ(Н)А С(C)ЛАВА РЕГИНА[31]

Своју прву интервенцију Бужанчић оправдава покушајем добивања женске владарске титуле домна, пандана мушкој титули доминус, познате из неколико извора који говоре о хрватским владарима 9. стољећа.[32] Међу таквим примјерима су натпис из цркве св. Миховила у Нину (кнез Бранимир као ДОМНО Б[ра]ННИМЕРО ДУX СЛЦАУОРУМ…), натпис септума цркве св. Петра у Отресу код Брибира (Бранимир као ДОМНО [бр]АННИ[меро]), уломак из цркве св. Ловре у шибенском Доњем Пољу (ТЕМ[пори]БУС ДОМНО Д…), те Чедадски еванђелистар (Трпимир као Домно Трипимиро и Домно Трепимиро).[33] Бужанчићево уметање слова Н у јасно читљиву ријеч ДОМА критизирано је од стране Будака који то описује методолошком погрешком, истичући да би такво уметање било допустиво једино ако би изнад слова M стајао знак краћења, но њега нема.[34] Будак додаје да у литератури иначе нема познатих компаративних примјера краћења МН с M изнад којег би била водоравна црта.[35]

Код друге интервенције, сам Бужанчић наводи да читање С(C)ЛАВА није толико поуздано јер се може читати и као СЛАВА, због чега остаје спорно ради ли се ту о имену или роду племкиње, или пак о њезиној титули СЦЛАВА РЕГИНА као изведеници из РЕГИНА СЦЛАВОРУМ (досл. славенска краљица или краљица Славена).[36] Бужанчић и у овом случају издваја аналогне примјере који укључују споменути нински натпис о Бранимиру (СЛЦАУОРУМ или СЦЛАУОРУМ), септум цркве св. Бартула у Ждрапњу код Скрадина с истом Бранимировом титулом (ДУЦЕ[м] ЦЛАВИТНОРВ[м]), Готтсцхалков текст који Трпимира назива реx Сцлаворум, писмо папе Ивана VIII из 879. у којем се Здеславу обраћа с глориосо цомити Сцлаворум, те титулу реx Сцлаворум коју је у другој половици 11. стољећа поново носио Звонимир.[37] Будак такођер критизира и уметање слова C уз опаске да није сачувано у фрагменту и да се ради о претпоставци која се не заснива на било каквом материјалном доказу или барем индицији, наводећи притом да је облик Сцлава регина споран (што признаје и Бужанчић) јер би исправан гласио Сцлаворум регина.[34]

Најзначајнијим открићем Бужанчић сматра дио текста у којем се владарица неоспорно назива регина, из чега се може закључити да је њезин муж (субјект натписа) владар који носи титулу реx (краљ).[36] То пак значи да се ради о првом натпису на којем се изравно спомиње титула хрватске краљице, која носи тај назив као владарева супруга.[38] Прије проналаска уломака из клишке цркве, најстарији познати артефакт с написаном краљевском титулом у Хрватској био је епитаф са саркофага краљице Јелене из касног 10. стољећа,[39] на којем се дотична ипак директно не ословљава титулом регина.[36] У ранијим временима, хрватски владари се у документима 9. стољећа не спомињу с титулом краља (реx) него се најчешће називају кнежевима (дуx) или господарима (цомес), уз изузетак споменутог Готтсцхалкова текста гдје је Трпимир наведен као славенски краљ (реx Сцлаворум).[40] На темељу властите реконструкције натписа (ДОМНА СЦЛАВА РЕГИНА), спомена Трпимира с титулама реx и домно, као и археолошко-умјетничких карактеристика предроманичке грађевине, Бужанчић у коначници закључује да би вотивни натпис могао припадати владару из прве половице 9. стољећа, по свој прилици Трпимиру, односно да је неименована краљица његова супруга.[41] Додатан аргумент му је да се сама црква св. Вида може приписати капели дуго тражене Трпимирове резиденције на Клису.[6]

Повјесничар Н. Будак због горе наведених опаски тврди да Бужанчићев приједлог читања није прихватљив,[34] као ни његово датирање и идентификација.[42] Будак у свом осврту изоставља анализирање архитектуре, описујући га свеједно недвојбено важним за датирање, те се више фокусира на пуну реконструкцију натписа.[42] Садржај првог уломка с текстом ОРУМ ФИЛИУС показује да се ради о мушкој особи, што је и очекивано узимајући у обзир да засад не постоје натписи који спомињу искључиво жену као налогодавца градње или опремања цркве.[34] ОРУМ као наставак генитива множине значи да се ту налазила ријеч која није одређивала родбински однос споменутог сина, него је вјеројатно била дио његове владарске титуле (ЦРОАТОРУМ или СЦЛАВОРУМ).[34] Дотични је дакле био владар Хрвата или Славена, а у тексту се поближе одређивало његово поријекло тиме што се наводило чији је био син.[34] Иако већи дио натписа недостаје, Будак претпоставља да је на натпису стајало:[34]

ЕГО xy РЕX ЦРОАТОРУМ ФИЛИУС xy-и.[34]

Или:

ЕГО xy РЕX СЦЛАВОРУМ ФИЛИУС xy-и.[34]

Будак такођер оставља могућност да је умјесто титуле краља (реx) стајала она кнеза (дуx).[34] Ријеч МЕА говори да је краљица која се спомиње била у неком родбинском односу с пријеспоменутим владаром, те би вјеројатно било исправно читати:[34]

УНА ЦУМ ЦОНИУГЕ МЕА.[34]

Или:

УНА ЦУМ МАТРЕ МЕА.[34]

За компаративан примјер Будак наводи да је Ж. Рапанић, слиједећи рјешења Љ. Карамана, на сличан начин реконструирао текст на забату олтарне преграде из цркве св. Петра Старог у Сплиту ([ЦУМ ЦОНИУ]ГЕ МЕА ЕДИФИЦАВИ ДОМУС ДЕИ АД ОНОРЕ С(АН)C(Т)I ПЕТРИ ЕТ С(АН)C(Т)I АНДРЕА), те да је још аналогних примјера забиљежено у Бијаћима, Ждрапњу, Уздољу, Доњим Биљанима и Новаљи на Пагу.[43] Иза ријечи МЕА би морало слиједити име дотичне жене, а оно почиње, како натпис потврђује, словима ДОМАС.[44] Будак се слаже с Бужанчићевом претпоставком да су други и трећи уломак били физички спојени, међутим, одбацује његову идеју уметања додатних слова и чита постојећи садржај као ДОМАСЛАВА.[44] То имплицира да се дотична краљица звала Домаслава.[44]

Као и Бужанчић, Будак такођер покушава датирати животни вијек владарице на темељу титуле регина односно мушког пандана реx, али не на основи Трпимира као изнимке већ на континуираној употреби.[44] Наиме, будући да се хрватске владаре почело називати краљевима тек у 10. стољећу, Будак закључује да се натпис с именом краљице Домаславе не може се датирати у 9. него најраније у 10. стољеће.[44] Сукладно томе, истиче и да је вјеројатније да се у несачуваној владарској титули спомињу Хрвати, а не Славени, с обзиром да се хрватско име у 10. стољећу појављује чешће од оног славенског, што стољеће раније није био случај.[45] Будак наводи да се о точним родбинским везама Домаславе може само нагађати.[46] С обзиром да је жена Михајла Крешимира II отприје позната (Јелена), најизгледнија могућност је да се ради о његовој мајци, или мајци неког од његових непосредних претходника.[46] Када се узме да израду натписа према његовим умјетничким карактеристикама треба ставити прије у раније него касније раздобље, мање је вјеројатно да га је дао направити нетко од Држиславових синова (у којем случају би Домаслава била Држиславова жена).[46] Будак напосљетку закључује да је Домаслава по свој прилици хрватска краљица из прве половице 10. стољећа, што пак оснажује тврдњу да су хрватски владари већ од Томислава користили титулу реx, те у складу са свим изнесеним нуди приједлог потпуне реконструкције натписа:[46]

ЕГО xy РЕX ЦРОАТОРУМ ФИЛИУС xy-и РЕГИС УНА ЦУМ ЦОНИУГЕ МЕА ДОМАСЛАВА РЕГИНА (ХОЦ ОПУС) ФИЕРИ ИУССИ.[46]

Недостатак Будакове анализе, према његовом властитом навођењу, јест тај што хипотетско име Домаслава није познато у хрватској раносредњовјековној ономастици, па ни у изворима из каснијих стољећа.[44] Ипак, име је уобичајене творбе и најсродније мушко име је Домагој, а то што није сачувано у текстовима не значи да није постојало.[44] Будак као компаративни примјер наводи мушко име Домаслав из Чешке и Пољске, гдје је кориштено од 13. стољећа.[44] Надаље истиче могућност да је дотична била поријеклом из Чешке, али да само име не може бити аргумент за такву тврдњу.[44] Коментирајући Будаково предложено име, лингвист и ономастичар D. Видовић наглашава да би оно било тек треће забиљежено особно име једне хрватске владарице (уз Марушу и двије Јелене), односно да су све до појаве суставнога вођења матичних књига средином 16. стољећа записи особних имена били готово искључиво мушка повластица, уз покоју ријетку удовицу, слушкињу или робињу.[1] Име Домаслава спадало би у именски фонд карактеристичан за раздобље до прве половице 10. стољећа када су хрватски народни владари (и Хрвати опћенито) носили готово искључиво хрватска народна имена, најчешће двочлана од којих је већина садржавала творбени формант -мир или -слав.[1]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 Видовић (2014), стр. 22.
  2. ↑ Бужанчић (2011), стр. 33-35.
  3. ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 Бужанчић (2011), стр. 30.
  4. ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 Бужанчић (2011), стр. 31.
  5. ↑ Бужанчић (2011), стр. 30-31.
  6. ↑ 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 Бужанчић (2011), стр. 29.
  7. ↑ Бужанчић (2011), стр. 29-30, 33-34. и 37-38.
  8. ↑ Бужанчић (2011), стр. 29-30. и 33.
  9. ↑ 9,00 9,01 9,02 9,03 9,04 9,05 9,06 9,07 9,08 9,09 9,10 9,11 9,12 Бужанчић (2011), стр. 32.
  10. ↑ 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 10,5 10,6 10,7 Бужанчић (2011), стр. 34.
  11. ↑ 11,0 11,1 11,2 Бужанчић (2011), стр. 32-33.
  12. ↑ Бужанчић (2011), стр. 31-33.
  13. ↑ Бужанчић (2011), стр. 31-32.
  14. ↑ Бужанчић (2011), стр. 32, реф. 8.
  15. ↑ Бужанчић (2011), стр. 32. и 35.
  16. ↑ 16,0 16,1 16,2 16,3 16,4 16,5 Бужанчић (2011), стр. 33.
  17. ↑ Бужанчић (2011), стр. 33-34.
  18. ↑ Види:
    • Будак (2011), стр. 317.
    • Видовић (2014), стр. 22.
    • Зекан (2014), стр. 369, реф. 6.
  19. ↑ Бужанчић (2011), стр. 36. и 39.
  20. ↑ Види:
    • Бужанчић (2011), стр. 34, 36. и 39.
    • Будак (2011), стр. 317.
  21. ↑ 21,0 21,1 21,2 Бужанчић (2011), стр. 40.
  22. ↑ Бужанчић (2011), стр. 29. и 40.
  23. ↑ 23,0 23,1 Бужанчић (2011), стр. 41.
  24. ↑ Бужанчић (2011), стр. 45-47.
  25. ↑ Бужанчић (2011), стр. 33. и 46-47.
  26. ↑ Будак (2011), стр. 317. и 320.
  27. ↑ Зекан (2014), стр. 368-369, реф. 6.
  28. ↑ Бужанчић (2011), стр. 34. и 36.
  29. ↑ 29,0 29,1 29,2 Бужанчић (2011), стр. 36.
  30. ↑ Бужанчић (2011), стр. 36-37.
  31. ↑ 31,0 31,1 Види:
    • Бужанчић (2011), стр. 34, 36. и 40.
    • Будак (2011), стр. 317.
  32. ↑ Види:
    • Бужанчић (2011), стр. 37-38.
    • Будак (2011), стр. 318.
  33. ↑ Види:
    • Бужанчић (2011), стр. 37-38. и 40.
    • Будак (2011), стр. 318, реф. 4.
  34. ↑ 34,00 34,01 34,02 34,03 34,04 34,05 34,06 34,07 34,08 34,09 34,10 34,11 34,12 Будак (2011), стр. 318.
  35. ↑ Будак (2011), стр. 318, реф. 5.
  36. ↑ 36,0 36,1 36,2 Бужанчић (2011), стр. 37.
  37. ↑ Бужанчић (2011), стр. 37-38.
  38. ↑ Бужанчић (2011), стр. 34. и 37.
  39. ↑ Види:
    • Бужанчић (2011), стр. 34. и 37.
    • Будак (2011), стр. 319.
  40. ↑ Види:
    • Бужанчић (2011), стр. 37.
    • Будак (2011), стр. 319.
  41. ↑ Види:
    • Бужанчић (2011), стр. 38. и 40.
    • Будак (2011), стр. 317, реф. 2.
  42. ↑ 42,0 42,1 Будак (2011), стр. 317.
  43. ↑ Будак (2011), стр. 318-319.
  44. ↑ 44,0 44,1 44,2 44,3 44,4 44,5 44,6 44,7 44,8 Будак (2011), стр. 319.
  45. ↑ Будак (2011), стр. 319-320.
  46. ↑ 46,0 46,1 46,2 46,3 46,4 Будак (2011), стр. 320.

Литература

[уреди | уреди извор]

Вањске везе

[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Domaslava&oldid=40900363”