Цапоеира

Цапоеира је афро-бразилска умјетничка форма која укључује елементе борилачких вјештина, игре, глазбе и плеса. Настала је у Бразилу, развили су је робови из Африке (посебно с подручја данашње Анголе) у 16. стољећу.

Цапоеира се изводи у кругу (рода) који чине цапоеиристи. Они пјевају, пљешћу и свирају инструменте, те стварају енергију (аxе) коју двоје цапоеириста (који играју) претварају у атрактивне покрете.

Повијест цапоеире

Како у Америци тако је и у Бразилу било трговине робљем. Робови су радили у пољима у којима су шећер и духан били главни усјеви те је потражња за ропством била велика. Тијеком повјести за вријеме трговине робљем процјењује се да је више од два милијуна робова доведено из Африке у Бразил.

Ови робови доведени су из различитих дијелова Африке који су имали различите културе. Били су распоређени у три главне луке: Бахиа, Рецифе и Рио де Јанеиро.

У Риу и Рецифу, робови су били из различитих етичких скупина а понекад и из непријатељских племена, због чега је било тешко овим робовима направити побуну. Више је робова у Риу било из Банту народа, док у осталим подручјима, као што је Бахиа, робови су били примарно из Западне Африке.

Како су робови почели схваћати да је њихово стање неповратно, те да су били присиљени радити заувијек, почели су бјежати.

У Рецифу, група од 40 робова побунила се против својих газди, убила је све бијеле запосленике и запалила је кућу на плантажи. Затим су се ослободили и одлучили наћи мјесто гдје ће се моћи сакрити од ловаца на робове. Кренули су према планинама, на пут који је трајао мјесецима. Да није било помоћи коју су добили од Индијанаца ово путовање практички не би могли довршити. Напосљетку дошли су до мјеста које су сматрали сигурним, те су га због обиља палминих дрвећа назвали Палмарес. У овом је мјесту рођена афричка заједница; заједница која је трајала приближно стољеће. У овој су заједници настали први облици цапоеире.

Како нитко не жели ускратити афрички утјецај на цапоеиру, ништа заправо није познато о стварном облику цапоеире подријетлом из Африке. Све што је написано о овој теми је на темељу шпекулација. Најранији познати повијесни запис о цапоеири као борилачкој вјештини је отприлике 1770., дуго након раних година ропства. Након тога ништа није евидентирано све до раних 1800-их гдје су нађени записи углавном у облику разних полицијских евиденција из Риа де Јанеира.

Палмарес

Тијеком година, распршена насеља била су успостављена у планинама. Највеће од свих било је насеље Палмарес с више од 20.000 становника, укљућујући нешто Индијанаца и бијелаца.

Племена која се у Африци нису познавала или су били непријатељи овдје су имали заједнички циљ.

Нова заједница се родила с јако богатим миxом различитих култура. У новом окружју дјелили су и учили једни друге њихов плес, ритуале, културу и игре. Један резултат ове богате културне фузије била је цапоеира у свом првом облику. Палмарес је растао брзо како је све више избјеглица долазило у ову малу Афричку нацију. Почео је бринути португалске колонизаторе. Људи из Палмаре су знали сићи с планине како би трговали производима, воћем и животињском кожом те би често одлазили до плантажа како би ослободили више робова.

Палмарци су почели утјецати на живот на плантажи с тиме како је све више и више робова бјежало. Колонизатори су патили економски због помањкања радне снаге.

Да би ствари биле горе за Португалце, Низоземска проваљује у Бразил 1630. године. Робови су искористили ту ситуацију и помоћу Палмареса побјегли су с плантажа те се борили против Португалске војске. Војска се у том тренутку борила с два противника.

Данска је добила рат, али се Африканци нису никад престали борити. Године 1644. Данска организира еxпедицију за Палмарес али ништа не постиже. Сљедећих је година организирана још једна експедицију у планине али је исто пропала.

Важно је напоменути да су експедицију сачињавали јако искусни и добро наоружани војници. Али су Африканци развили систем борбе назван „рат џунгле“ или напад из засједе. Цапоеира је била кључни елемент ових неочекиваних напада. С брзим и лукавим покретима робови су проузрочили знатне штете бијелцима. Цапоеира је постала њихово борбено оружје, њихов симбол слободе.

Када је експедиција постала успјешна, робови који су враћени на плантажу учили су остале цапоеиру. Недјеља је био дан кад су се одмарали и тад су вјежбали цапоеиру. Али тамо, у сусједству, вјежба је била измјењена. Глазба, пјевање, плес и ритуал додани су цапоеири, маскирајући чињеницу како робови заправо вјежбају смртоносну борилачку вјештину.

У двадесет и пет година колоније су претрпјеле једанаест побуна које су кулминирале укидањем ропства 13. свибња 1888.

Након прекида, неки бивши робови су се вратили у Африку али је већина остала у Бразилу. Како се земљовласници више нису интересирали за њих као радну снагу, већина се упутила према градовима формирајући бараке, и предграђа. Како ни у граду није било посла многи су организирали криминалне банде. Други, више сретнији због њиховог знања о цапоеири, били су запослени поред политичара као тјелесни чувари. Влада их је све гледала као да су „кужни“.

Главне активности ових „цапоеириста“ (сватко тко је практицирао ову умјетност) ометале би политички живот у тој земљи. У 1890. неки јако утјецајни људи високог друштва практицирали су цапоеиру. То је била пријетња влади, па је предсједник створио специјалну полицијску постројбу како би контролирали ситуацију. Како је овај покушај био недјелотворан, покренут је ригидан казнени поступак. У поглављу Б тог поступка, десет је чланака било посебно везано за активности, поступке те злочине везане за цапоеиру. Строжи закон је касније додан у којем је писало да ће свака особа позната као цапоеирист бити прогнана из државе. Како био закон ступио на снагу, предсједник је запослио човјека званог Сампаио, који је био познат као најокрутнији шеф полиције у бразилској повјести. Он је одлучио угасити цапоеиру. Занимљиво је да је Сампаио био одличан цапоеирист, и био је страх и трепет бандама.

Сампаиова посебна полицијска постројба научила је цапоеиру, како би могли изазвати свог „непријатеља“ на борбу на властитом територију. Да није било великог отпора цапоеириста као и утјецајних људи, он би можда и успио у својој мисији.

Један је инцидент довео до краја Сампаиову немилосрдну потјеру цапоеириста. Ухитио је човјека по имену Јуца, члана нижег племства, за практицирање цапоеире и инзистирао је да буде протјеран. То је узроковало кризу у влади те су се чланови предсједникова кабинета успротивили овој акцији јер је Јуцин отац био добро познат и омиљен међу политичарима.

Предсједник је сазвао посебан састанак свог кабинета, и након осамнаест дана два важна члана кабинета су дала су оставку и Јуца је протјеран. Након тог догађаја очекивала се промјена у понашању цапоеириста. Али промјена је била на њиховој страни. Опорба у влади је створила црну полицију која је ометала предсједника. Црна полиција је формирана искључиво од цапоеириста који су ширили страх градом. Полиција је била неучинковита против њих и таман кад је ситуација постала очајна, Бразил је ушао у рат с Парагвајем. Црна полиција је послана на фронт и одједном су одметници постали национални хероји. Цапоеира је ушла у другу фазу у повијести.

Модерни термини

Закон који је забранио цапоеиру био је на снази до 1920., и њено је практицирање било замаскирано у плесни фолк. У скривеним мјестима, цапоеиристи су се трудили задржати традицију живом, а како су ју представљали као фолк, практицирање цапоеире било је боље прихваћено од друштва.

У то вријеме било је јако често да цапоеирист има два или три надимка. Полиција је знала цапоеиристе по тим именима а не по њиховим правим идентитетима, због чега их је било још теже ухитити (ова је традиција очувана до данас, кад се особа крсти у цапоеири добива надимак).

У 1937. Местре Бимба, један од најважнијих мајстора цапоеире, добио је позив предсједника да демонстрира његову умјетност у главноме граду. Након успјешног представљања вратио се дома и с владиним допуштењем, отворио је прву школу за цапоеиру у Бразилу. Био је то први корак напријед према већем развоју, а годину дана касније сенат је донио закон о оснивању цапоеире као националног шпорта.

Данас је цапоеира раширена по цијеломе свијету. У Бразилу, као дио културе, цапоеира је свугдје – у основним школама, свеучилиштима, клубовима и у полицијским академијама.

Извор

http://www.capoeira-rijeka.com/hr/sto-je-capoeira_3.html Архивирано 2011-04-13 на Wаyбацк Мацхине-у с допусницом (преузето 19. ожујка 2011.)