Атропин
| |||
| |||
| (ИУПАЦ) име | |||
|---|---|---|---|
| (8-метил-8-азабицикло[3.2.1]окт-3-ил) 3-хидрокси-2-фенилпропаноат | |||
| Клинички подаци | |||
| Идентификатори | |||
| ЦАС број | 51-55-8 | ||
| АТЦ код | А03БА01 С01ФА01 | ||
| ПубЦхем[1][2] | 174174 | ||
| ДругБанк | ДБ00572 | ||
| ЦхемСпидер[3] | 10194105 | ||
| Хемијски подаци | |||
| Формула | C17Х23НО3 | ||
| Мол. маса | 289,369 [4] | ||
| СМИЛЕС | еМолекули & ПубХем | ||
| |||
| Фармакокинетички подаци | |||
| Биорасположивост | 25% [5] | ||
| Метаболизам | 50% худролизовано до тропина и тропинске киселине | ||
| Полувреме елиминације | 2 часа | ||
| Излучивање | 50% је излучено непромењено урином | ||
| Фармакоинформациони подаци | |||
| Трудноћа | C(УС) | ||
| Правни статус | Рx онлy | ||
| Начин примене | Орално, IV, ИМ, ректално | ||
Атропин је један од најстаријих познатих лијекова. Алкалоид је добивен из биљака велебиље (Атропа белладонна), бунике (Хyосциамус нигер), бијели бун (Сцополиа царниолица) и татула (Датура страмониум). Име је добио управо по велебиљу. Велебиље је биљка из породице помоћница (Соланацеае), а користила је још у прадавна времена за справљање "чудотворних" напитака и "вјештичјих масти". Наиме, атропин и скополамин из велебиља, имају учинак на средишњи живчани сустав изазивајући халуцинације и седативно дјеловање.
Фармакотерапијска скупина и дјеловање
[уреди | уреди извор]Атропин дјелује на аутономни живчани сустав и то на парасимпатикус на начин да се веже за мускаринске рецепторе (на које се иначе везује ацетилколин) узрокујући њихову блокаду. Због тога парасимпатикус остаје блокиран па због тога атропин (и његу слично дјелујуће полу/синтетске спојеве) називамо парасимпатолитик. Парасимпатикус инервира пробавни сустав и његовом блокадом почиње доминирати утјецај симпатикуса на пробавни сустав што узрокује релаксацију глатког мишићја пробавног сустава и контракцију сфинктера. Јасно је да ће лијек таквог дјеловања ублажити грчеве и зауставити превелику покретљивост цријева. Наравно, атропин неће дјеловати само на пробавни сустав него на све суставе којима управља аутономни живчани сустав - практички на цијели организам. Због тога атропин има бројне нуспојаве. При већим концентрацијама атропин узрокује блокаду свих парасимпатичких функција организма, али је он изузетно сигуран лијек за одрасле особе. До тешких тровања може доћи при покушајима самоубојстава или намјерних изазивања халуцинација, те случајним конзумирањем велебиља (нпр. планинари). Симптоми су отровања суха уста, проширене зјенице, тахикардија (убрзање рада срца), црвенило и топлина коже, аритмије, узнемиреност, халуцинације и дерилиј који траје и до тједан дана. Тјелесна температура је често повишена, а како су дјеца пуно осјетљивија на хипертермичке учинке атропина треба га сматрати врло опасним лијеком за примјену у дјеце.
Терапијске индикације
[уреди | уреди извор]- код спазма пилоруса, хипертонуса танког цријева, хипермотилитета колона, билијарног спазма, уретералних колика и спазма гркљана
- у преанестетској медикацији за превенцију или редуцирање секреторне активности респираторног тракта
- код отровања мускарином, дигиталисом, пилокарпином, физостигмином, органофосфорним спојевима, инсектицидима и карбаматима (антидот)
- код поремећаја срчаног ритма и артеријског тлака тијеком анестезије
- у случају атриовентрикуларног срчаног блока узрокованог повишеним тонусом нервуса вагуса
- у случају тешке брадикардије и синкопе услијед хиперактивног рефлекса синуса каротикуса
- код синус брадикардије
- у паркинсонизму (за смањење ригидитета и тремора)
- код радиолошких претрага (за релаксацију горњег дијела пробавног сустава и колона), те у случају вагалних реакција на рендгенске контрасте
- код поремећаја функције уротракта (за снижење тонуса мишића детрусора мокраћног мјехура)
- код хипертоницитета утеруса
- у стрес ехокардиографији (у комбинацији добутамин-атропин или дипиридамол-атропин).
Контраиндикације
[уреди | уреди извор]- преосјетљивост на атропин или друге антиколинергике, односно неки од помоћних састојака лијека
- глауком, синехије ириса и рожњаче, плитак коморни угао (повећан интраокуларни притисак)
- тахикардија, нестабилни кардиоваскуларни статус у акутном крварењу, исхемија миокарда
- опструкција или стеноза пробавног сустава, паралитички илеус, интестинална атонија старијих болесника, тешки улцерозни колитис, токсични мегаколон, болест јетре
- опструктивна уропатија, болест бубрега
- мијастенија гравис
- бронхална астма.
Мјере предостожности
[уреди | уреди извор]Болесници с већим ризиком нуспојаве су дојенчад, мала дјеца, особе с Доwновим синдромом, болесници с оштећењем мозга или спастичком парализом. У случају повишене температуре околине у којој се примјењује лијек, већа је вјеројатност појаве повећане тјелесне температуре и топлинског удара, због смањеног знојења након примјене антиколинергика. Примјена атропина код прољева сматра се неадекватном и потенцијално опасном, јер прољев може бити и симптом парцијалне интестиналне опструкције. Код предиспонираних појединаца могућа је појава антиколинергичке психозе (конфузија, халуцинације, атаксија, кома и др.), која се обично повлачи 12-24 сата након прекида примјене лијека.
Клинички су најзначајније интеракције атропин-сулфата с циклопропаном, кетоконазолом и калиј-клоридом. Остале клинички значајне интеракције су интеракције с другим антиколинергицима, амантадином, антимијастеницима, атенололом, дигоксином, фенотијазинима, халоперидолом, метоклопрамидом, опиоидним аналгетицима, трицикличким антидепресивима.
Трудноћа и дојење
[уреди | уреди извор]Атропин пролази кроз плаценту. Примјена атропин-сулфата дозвољена је само када, према процјени лијечника, могућа корист за трудницу превладава могуће ризике по фетус. Атропин се излучује у мајчино млијеко те потенцијално може представљати ризик за дојенче. Тијеком примјене лијека дојиље не смију дојити.
Посебна упозорења
[уреди | уреди извор]Старији болесници
[уреди | уреди извор]Старији болесници и код примјене малих доза антиколинергика могу реагирати узбуђењем, агитацијом, сметеношћу. Ови болесници посебно су осјетљиви на неке антиколинергичке нуспојаве, као што су: констипација, сухоћа уста, те ретенција урина. Такођер постоји опасност од развоја симптома недијагностицираног глаукома. Примјена атропина код ових болесника може имати утјецаја и на смањење функција памћења.
Болесници с хипертрофијом простате
[уреди | уреди извор]У ових болесника постоји знатно повећана опасност од настанка застоја мокраће.
Болесници с кроничним болестима плућа и срца
[уреди | уреди извор]Смањена бронхална секреција доводи до згушњавања присутног бронхалног секрета и стварања бронхалних чепова, што може утјецати на смањење функције плућа и срца.
Утјецај на резултате лабораторијских тестова
[уреди | уреди извор]Примјена атропина може измијенити резултате неких лабораторијских тестова: теста секреције желучане киселине, тестове гастричког пражњења и теста излучивања фенолсулфонфталеина.
Утјецај на способност управљања возилима и стројевима
[уреди | уреди извор]Након примјене атропина могући су вртоглавица и сметње вида, што у одређеним околностима може утјецати на смањење психофизичких способности болесника у радњама које захтијевају менталну позорност, као што је рад са стројевима или управљање возилом.
Дозирање
[уреди | уреди извор]Атропин се примјењује супкутано, интрамускуларно или врло полагано интравенски. Болеснике у којих се лијек примјењује треба све вријеме пратити због могућности појаве сметњи срчаног ритма од брадикардије (код срчаних блокова) и тахикардије до вентрикуларне фибрилације.
Уобичајена схема дозирања за одрасле
[уреди | уреди извор]- антиколинергичко дјеловање - парентерално 0,5 мг (0,4-0,6 мг) сваких 4-6 сати
- брадиаритмије - интравенски 0,4–1 мг, поновити по потреби за 1 или 2 сата до максималне дозе од 2 мг
- преанестетичка медикација (профилакса ексцесивне саливације и секреције респираторног тракта тијеком анестезије) - парентерално 1 сат до најкасније 1/2 сата прије индукције анестезије у дози од 0,2-0,6 мг
- антидот инхибиторима колинестеразе - почетно 2–4 мг интравенски, затим сваких 5-10 минута по 2 мг до нестанка мускаринских симптома или појаве знакова токсичности атропина
- антидот мускарину код отровања гљивама - интравенски или интрамускуларно 1–2 мг сваки сат до повлачења респираторних симптома
- антидот органофосфорним пестицидима - интравенски или интрамускуларно 1–2 мг, понављати сваких 20-30 минута до повлачења цијанозе. Примјену атропина треба наставити до потпуног изљечења (понекад 2 дана или више)
- гастроинтестинална радиографија - интрамускуларно 1 мг
- добутамин-атропин стрес ехокардиографија - добутамин се примјењује интравенски у инфузији с почетном дозом од 10 µг/кг/мин. Сваке 3 минуте доза се повећава за додатних 10 г/кг/мин, до максималне дозе од 40 г/кг/мин. У болесника у којих се након 6 минута не постигне 85 %-тна вриједност максималне срчане фреквенције с обзиром на доб те се не јаве знакови исхемије миокарда, потребно је интравенски примијенити атропин у дози од 0,25 мг. Успоредно с примјеном инфузије добутамина, доза атропина може се понављати сваке минуте до максималне дозе од 1 мг
- дипиридамол-атропин стрес ехокардиографија - дипиридамол се примјењује у инфузији тијеком 4 минуте у дози од 0,56 мг кг. Након тога слиједи пауза од 4 минуте. Ако се не појаве знакови исхемије, слиједи инфузија тијеком 2 минуте у дози од 0,28 мг/кг. У болесника у којих се након 3 минуте не постигне 85 %-тна вриједност максималне срчане фреквенције с обзиром на доб те се не јаве знакови исхемије миокарда, потребно је интравенски примијенити атропин у дози од 0,25 мг.
Атропин се може понављати сваке минуте до максималне дозе од 1 мг.
Уобичајена схема дозирања за дјеце
[уреди | уреди извор]- преанестетичка медикација - супкутано у препорученој дози према тјелесној маси (погледати таблицу)
- антиколинергичко дјеловање - супкутано 0,01 мг/кг тјелесне масе, сваких 4-6 сати
- аритмије - интравенски 0,01-0,03 мг/кг тјелесне масе
- антидот инхибиторима колинестеразе - интравенски или интрамускуларно почетно 1 мг, затим 0,5–1 мг сваких 5-10 минута до нестанка мускаринских симптома или појаве знакова токсичности атропина.
Симптоми
[уреди | уреди извор]- гастроинтестинални - суха уста, жеђ, повраћање, мучнина, дистензија абдомена, отежано гутање;
- живчани - стимулација СЖС-а, делириј, анксиозност, немир, ступор, повишена тјелесна температура, неоријентираност, вртоглавица, главобоља, епилептички напади, халуцинације, атаксија, конвулзије, кома, психотично понашање;
- кардиоваскуларни - затајење циркулације, тахикардија и тахипнеја, вазодилатација, тахикардија са слабим пулсом, хипертензија или хипотензија, депресија респирације, палпитације;
- генитоуринарни - сметње мокрења;
- очи - замућење вида, фотофобија, дилатиране пупиле;
- остало - леукоцитоза, црвена, врућа, суха кожа, осип.
Лијечење предозирања
[уреди | уреди извор]У лијечењу предозирања примјењује се:
- физостигмин у дози од 0,2 – 4 мг до максималне дозе од 6 мг (2 мг у дјеце), примјењује се полагано интравенски тако да се не прекорачи брзина од 1 мг/мин
- неостигмин метилсулфат може се примијенити у замјену за физостигмин и то интравенски у дози од 0,25-2,5 мг. Доза се у случају потребе може поновити свака 2-3 сата.
- Осим тога проводи се симптоматско лијечење уз примјену диазепама те осталих уобичајених мјера за одржање нормалне функције организма.
Интравенска примјена атропина у сврху анестетичке премедикације укључује у себи очекивани ризик од настанка нуспојава. Аритмије срца очекују се код готово трећине болесника: најчешће АВ дисоцијација, код дјеце атријске аритмије. Због смањене саливације долази до појаве сухоће уста и ждријела. Код већих доза јављају се промуклост, жеђ, сметње вида, ретенција урина, црвенило коже и тахикардија. У појединим случајевима могу се појавити и нуспојаве на гастроинтестиналном суставу: промјене окуса, мучнина, повраћање, дисфагија, жгаравица, констипација, осјећај надутости, паралитички илеус; на генитоуринарном суставу (у појединим случајевима могућа је импотенција); на очима: мидријаза, фотофобија, циклоплегија, повишени очни тлак; на кардиоваскуларном суставу - понекад се могу јавити и палпитације те брадикардија (уз мале дозе атропина); на средишњем живчаном суставу: главобоља, црвенило лица, немир, слабост, вртоглавица, конфузија, несаница, повишена тјелесна температура, узбуђење. У ријетким случајевима могу се јавити анафилаксија, уртикарија, супресија лактације, конгестија носа.
Референце
[уреди | уреди извор]- ↑ Ли Q, Цхенг Т, Wанг Y, Брyант СХ (2010). „ПубЦхем ас а публиц ресоурце фор друг дисцоверy.”. Друг Дисцов Тодаy 15 (23-24): 1052-7. ДОИ:10.1016/j.drudis.2010.10.003. ПМИД 20970519.
- ↑ Еван Е. Болтон, Yанли Wанг, Паул А. Тхиессен, Степхен Х. Брyант (2008). „Цхаптер 12 ПубЦхем: Интегратед Платформ оф Смалл Молецулес анд Биологицал Ацтивитиес”. Аннуал Репортс ин Цомпутатионал Цхемистрy 4: 217-241. ДОИ:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ↑ Хеттне КМ, Wиллиамс АЈ, ван Муллиген ЕМ, Клеињанс Ј, Ткацхенко V, Корс ЈА. (2010). „Аутоматиц вс. мануал цуратион оф а мулти-соурце цхемицал дицтионарy: тхе импацт он теxт мининг”. Ј Цхеминформ 2 (1): 3. ДОИ:10.1186/1758-2946-2-3. ПМИД 20331846.
- ↑ Лиде Давид Р., ур. (2006). ЦРЦ Хандбоок оф Цхемистрy анд Пхyсицс (87тх изд.). Боца Ратон, ФЛ: ЦРЦ Пресс. 0-8493-0487-3.
- ↑ Сусан Будавари, ур. (2001). Тхе Мерцк Индеx: Ан Енцyцлопедиа оф Цхемицалс, Другс, анд Биологицалс (13тх изд.). Мерцк Публисхинг. ИСБН 0-911910-13-1.
