Шпанске аутономне заједнице
Педесет шпањолских провинција распоређено је у седамнаест аутономних заједница (шпањолски цомунидадес аутóномас), те два афричка аутономна града (шпањолски циудадес аутономас) – Цеута и Мелилла.
Аутономне заједнице имају широку законодавну и извршну аутономију, властити парламент и регионалну владу. Расподјела овласти је различита за сваку аутономну заједницу, овисно о њиховим властитим статутима аутономије (шпањ. естатуто де аутономíа). Де факто постоји разлика између повијесних регија (нација) (Баскија, Каталонија, Галиција и Андалузија) и осталих. Повијесне регије, иако се у Уставу Шпањолске нигдје поименце не спомињу, имају углавном већи дјелокруг; на примјер Баскија и Каталонија имају властиту полицију, која има широке овласти - Ертзаинтза у Баскији и Моссос д'Есqуадра у Каталонији, док друге заједнице имају ограничене снаге (као нпр. Полицíа Аутонóмица Андалуза) или их уопће немају.
Устав Шпањолске признаје и јамчи право на аутономију повијесним нацијама и регијама. То се прије свега односи на оне регије које су добила одређене повластице, у неки случајевима и прије неколико стољећа, од стране средишње власти. Та права се остварују кроз њихове статуе аутономије.
Првотна намјера није била да сви дијелови Шпањолске постану аутономне заједнице, него да се само тзв. повијесним нацијама призна то право. Међутим, док се припремао устав, избили су демонстрације становника Андалузије, који су жељели своје право на аутономију, те је 4. просинца 1977. године на улици Андалузије изишло готово милијун и пол људи. То је довело до убацивања два чланка у коначни текст Устава 1978. годне: чланак 143., који даје могућност свим регијама да постану аутономне заједнице (Устав каже да се провинције које међусобно граниче и које имају заједничке повијесне, културне и господарске везе, могу конституирати као аутономна заједница ради остваривања свог права на аутономију) с извјесним ступњем ограниченог пријеноса овласти; и чланак 151., који утврђује поступак за преузимање већих овасти од државе.
Чланак 151. шпањолског Устава аутоматски укључује повијесне нације, које су уживале аутономију за вријеме Друге Шпањолске Републике а коју су на темељу Устава из 1931. године имале Баскија, Каталонија и Галиција, све док Шпањолски грађански рат није срушио тај експеримет. Ипак, овај чланак такођер нуди могућност другим регијама да постигну исти ступањ аутономије, ако тако буде одлучено на референдуму.
Статут аутономије за Андалузију израдио је Бласс Инфанте те га је парламент изгласао у липњу 1936. и требао је бити одобрен на референдуму у рујну 1936. године. Међутим, почетак грађанског рата у српњу убојство Инфантеа од стране Францових побуњеника исте године, означио је крај аутономашког пројекта за Андалузију.
Због тога, Андалузија није никад била призната као повијесна нација у Уставу из 1978. То је био узрок великој срџби која је довела до велике кампање у Андалузији, а која је резултирала успјешним референдумом 28. вељаче 1980. Међутим, Андалузија је морала причекати још двије године, након бројних политичких превирања и неиспуњених обећања, да се придружи Баскији, Каталонији и Галицији, у добивању већег ступња аутономије.
Од тада и остале аутономне заједнице желе постићи виши ступањ аутономије, као и претходне (али према поступку превиђеним чланком 143. Устава, тзв. аутономија на спорој траци).
Аутономне заједнице и провинције
[уреди | уреди извор]Листа аутономних заједница, њихових главних градова, те провинција на које се дијеле, и њихових главних градова:
.svg){kind=small}
Аутономни градови
[уреди | уреди извор]Два су аутономна града у Африци:
| Застава | Аутономни град |
|---|---|
|
Цеута |
|
Мелилла |
Подручја суверености
[уреди | уреди извор]Пет је подручја суверености (шпањ. плазас де соберанíа) у близини Марока, под изравном шпањолском управом. Термин подручје суверености повијесно се додјељивао (XIX. и XX. стољеће) шпањолским посједима у сјеверној Африци који нису спадали под шпањолски протекторат у Мароку.
Подручја суверености дијеле се на велика и мала. Велика су:
- Цеута и Мелилла који имају статус аутономног града, статус између опћине и аутономне заједнице (нпр. не могу доносити аутономне законе)
Мала подручја суверености су:
Ваља споменути да су подручја суверености, као дио Шпањолске, такођер дио Еуропске уније.
