Овидије

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Овидије

Пуно име Публије Овидије Назон
Рођење 43. пне.
Италија Сулмона, Италија
Смрт 17./18.
Румунија Цонстанţа, Румуњска
Књижевни период златно доба римске књижевности
Важнија дјела

Публије Овидије Назон (лат. Публиус Овидиус Насо, рођен 43. пне., умро 17. или 18. н. е.) био је један од највећих песника римске књижевности те с формалне стране мајстор елегијског дистиха. Главне су му теме биле љубав, остављене жене и митолошка преображења. Његова поезија, на коју су се угледали многи писци касне антике и средњега века, вековима је вршила огроман утицај на европску уметност и књижевност.

Животопис

[уреди | уреди извор]

Овидије је рођен у средњоиталском граду Сулмону (данас Сулмона) у имућној породици витешкога сталежа. Добио је реторско образовање, али је на практичној реторици радио преко воље и увек више нагињао поезији:

Често сам пробао ја прозни да напишем текст.
Сама од себе, међутим, у метре се слагала песма,
то што бих писао све – ипак би испало стих.
Сцрибере темптабам верба солута модис.
Спонте суа цармен нумерос вениебат ад аптос,
ет qуод темптабам сцрибере версус ерат. (Трист. IV, 10, 24–26)

Овидије није улазио у јавни живот, и политичку каријеру рано је оставио заувек. Како је био имућан, предао се безбрижном животу и поезији. У Риму је имао добрих веза с високим друштвеним круговима, па је био радо приман и на Августовом двору.

Године 8. нове ере морао је изненада, из нама недовољно познатих разлога, по Августовој наредби отићи у прогонство у црноморски град Томи (данас Констанца). С правне тачке гледишта, његово изгнанство није било тешка казна прогонства (еxилиум), која је подразумевала махом губитак грађанских права и конфискацију имовине, већ само блаже протеривање (релегатио), па песник није патио од оскудице и ипак се снашао у хладној и варварској средини, међу Гетима и Сарматима који су га топло примили. Ту је чак научио гетски и сарматски, па је осим латинских тужбалица писао стихове и на гетском језику. Непосредан повод за ову казну био је можда некакав љубавни скандал у Августовој породици у коме је на неки начин учествовао и Овидије, највероватније као посредник или само као очевидац. Као даљи узрок могла је бити Овидијева љубавна поезија, која је – фриволна каква је била – могла бити сматрана раскалашном и усмереном против прокламоване обнове староримског морала у Августовом принципату. Овидије у својим песмама на неколико места говори о Августовом гневу, али увек у општим цртама (он као узрок за тај гнев наводи "два злочина: песму и грешку" – дуо цримина: цармен ет еррор, Трист. II, 207), тако да се не може утврдити о чему се тачно ради. Ипак, неки наговештаји постоје, нпр.

Цур алиqуид види? Цур ноxиа лумина феци?
Цур импруденти цогнита цулпа ест? (Трист. II, 103–104)
Инсциа qуод цримен видерунт лумина плецтор
пеццатумqуе оцулос ест хабуиссе меум. (Трист. III, 5, 49–50)

Из ових наговештаја те из чињенице да су истовремено у прогонство отишли и Августова унука Јулија Млађа и Децим Силан, за кога Тацит каже да је био ин непти Аугусти адултер, може се закључити да је Овидије изгледа знао за везу између ово двоје а да је пропустио да о томе обавести Августа. Премда песник у Томима није патио од сиромаштва, ипак му је прогонство веома тешко пало, па у песмама које оданде шаље у Рим описује своје очајање и моли цара да га врати у Рим или бар премести у неко питомије место. Август би можда био и попустио, али он умре, а његов наследник Тиберије није хтео ни да саслуша песника. Утучен и резигниран, умро је Овидије у Томима 17. или 18. године нове ере.

Према садржини и хронологији Овидијеве песме могу се поделити у три групе: љубавне (Љубавне песме, Хероиде, Љубавна вештина), митолошке (Метаморфозе, Фасти), песме из прогонства (Тужаљке, Посланице с Понта).

Љубавне песме

[уреди | уреди извор]

Љубавне песме (Аморес, сачувано 2. издање у 3 књиге, 19–16. пне.) везане су за име песникове фиктивне драгане Корине, назване можда према грчкој песникињи Корини. Мотиви су им најчешће узети из алексадријске љубавне поезије. "Шаљиви песник љубавне нежности" (тенерорум лусор аморум) – како је сам себе назвао – у тим љубавним елегијама фриволно, али с фином иронијом и хумором, психолошки истанчано парафразира многе мотиве из Катула, Тибула, Проперција и хеленистичких епиграматичара. Први у римској књижевности увео је у песништво елементе реторичко-декламаторског стила: варирање исте теме, бројне дигресије, поентирање мисли.

Хероиде

[уреди | уреди извор]

Хероиде (Хероидес) или Посланице јунакињâ (Епистулае хероидум) јесу песничка писма која поједине митолошке, ређе историјске жене (нпр. Пенелопа, Брисеида, Федра, Аријадна, Медеја, Дидона, Херо, Сапфа) упућују својим мужевима или љубавницима. Уз три писма написао је Овидије и одговоре. Оваква песничка писма била су позната и у грчкој књижевности, али је Овидије образац могао наћи и у декламацијама савремених реторских школа. У Хероидама има доиста више реторике него у било којем другом Овидијевом делу. Иначе је песник за Хероиде доста појединачних мотива могао наћи и код александријских песника, али и код Хомера, Вергилија и грчких трагичара.

Љубавна вештина

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Арс Аматориа

Пародично-дидактични еп Љубавна вештина (Арс аматориа, 3 књиге) најфриволније је али и једно од најбољих Овидијевих дела. У 1. и 2. књизи дају се упутства младићима како да се допадну женама, а у 3. књизи таква се упутства дају девојкама. Пародичност и шаљивост долазе до изражаја како у самом наслову тако и у садржини песама: чулна љубав жена из ниских слојева друштва обрађена је као наука (арс), врло озбиљно, а у тој озбиљности непрестано избија фина иронија, којом се, без дубље социјалне или етичке позадине, подвлачи лакомисленост и испразност живота многих кругова у тадашњем Риму. Лакоћа израза и течни стихови спајају се у складну целину, а врхунац пародичности налази се управо у дискрепанцији између систематичности излагања и предмета који се обрађује.

Метаморфозе

[уреди | уреди извор]
Метаморпхосес, 1643

Метаморфозе (Метаморпхосес – Преображења или Претворбе, 15 књига са укупно 11.995 хексаметара) јесу највеће и најпознатије Овидијево дело, у којем су до највећег изражаја дошле главне особине Овидијевог стила – прозирност мисли, израз богат бојама, течан, лепршав и глодак стих, истанчана психологизација ликова и осетљивост за промену атмосфере. Метаморфозе су заправо збирка етиолошких митова и легенди које се завршавају неким преображајем. Митови су претежно грчки, док само у последње две књиге има и неколико италских и римских. Песник је успешно толике разноврсне митове спојио у једну целину и "хронолошки" их уоквирио између два митска догађаја: исконског хаоса и стварања света (чиме Метаморфозе почињу) и претварања Јулија Цезара у звезду (чиме се ово дело завршава). Овидије је заправо овим делом створио песничку новелистичку збирку, нижући митове по циклусима тематски или као уоквирене приче. Знамените су, на пример, прича о Аполону и претварању Дафне у ловорику, мит о Фаетонту, о Нарцису, о љубави Пирама и Тизбе, о Јасону и Медеји, о Ниоби, о Дедалу и Икару, идила о Филемону и Баукиди, прича о Орфеју и Еуридики, о надметању Ајанта и Одисеја за Ахилејево оружје.

Мотиви су у овом делу доиста вешто повезани у једну целину. Тамо где песник није могао да направи природан и лаган прелаз с једнога мита на други, он умеће поједине митове као епизоду. На пример, Орфеј прича неколико митова; Минерва и Арахна, када се такмиче у ткању, изводе на ћилимима слике које песник описује и препричава итд. I у погледу композиције Метаморфозе су једна од најсавршенијих песничких творевина из антике. У њима се може запазити извесна епска развученост, али је Овидије успео да избегне монотонију на тај начин што је уметао занимљиве епизоде. Језик је пажљиво избрушен и пун снажних реторских фигура. Није познато које је изворе песник употребио за обраду грчких митова, али је свакако мало вероватно да се упуштао у добока митографска истраживања: он се највероватније задовољио употребом популарних митолошких зборника. Међу песницима чији се утицај осећа јесу на првом месту грчки трагичари, Хомер и Теокрит, а од римских писаца Вергилије.

Фасти

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Фасти (пјесма)

Фасти (Фасти – Календар, 6 књига) јесу коментар римског календара, и то редом, по данима и месецима. Овидије је, у духу александријске етиолошке елегије, хтео да објасни римске празнике и култове, да нађе етимологију именима месеца итд. Своје дело започео је вероватно врло рано. Када је пошао у изгнанство, Фасти још нису били довршени. У Томима Овидије је прерадио Фасте и посветио их Германику, надајући се да ће му овај издејствовати помиловање (прво издање било је посвећено Августу). Међутим, песника је претекла смрт, па је дело остало незавршено, а требало је да има дванаест књига – по једну за сваки месец. Као извор за Фасте послужили су Овидију Фасти Верија Флака, Овидијевог савременика, Марко Теренције Варон, а можда и Ератостен и Калимах. Међутим, Овидије је – пошто му је више стало до форме него до садржине – своје изворе користио врло површно, па је направио више погрешака.

Песме из прогонства

[уреди | уреди извор]
Овидијева статуа у Констанци

Песме из прогонства испеване су у тужном жалосном тону и све имају једну основну тежњу: да песнику издејствују помиловање. Према ранијим песмама ове песме представљају опадање. Овидијево добро расположење ишчезло је, а његов талент је сломљен. Тужаљке (Тристиа, 8–12. н. е., у 5 књига) биле су једним делом завршене већ на путу из Рима ка Томима, који је подуже трајао. У њима се вечито понавља иста тема: песник покушава да оправда себе и да што живље представи свој тежак положај. Интересантна је трећа елегија прве књиге, у којој песник описује свој растанак с Римом.

Посланице с Понта (Епистулае еx Понто, 12/13–16. н. е., у 4 књиге са укупно 46 песама) биле су упућене појединим личностима које Овидије моли за посредовање код цара. Мотиви су исти као и у Тужаљкама, само је песник још више сломљен; он се много понавља и сувише ласка. Осим у неколико елегија с топлим аутобиографским елементима, песник већним није успео дубље изразити бол прогнаника и створити дела која би стилски била на висини његових ранијих остварења и патњи које је свакако снажно проживљавао.

Изгубљена дела

[уреди | уреди извор]

Овидије је у младости написао и једну трагедију, Медеју (Медеа), али нам она није сачувана. Чини се да је Овидије нарочито волео овај мит, јер га је веома лепо обрадио и у Хероидама и у Метаморфозама.

Значај и утицај

[уреди | уреди извор]

Овидије је био даровит песник. Стихове је писао лако и, што се тиче форме, за њега би се могло рећи да је најбољи међу римским песницима. Језик му је једноставан и јасан, начин изражавања течан и неусиљен. Али с друге стране, Овидије је поезију ставио под утицај реторике, чиме је дао лош пример каснијим песницима којима је недостајало његовог талента, а такође је у песништво унео и извесну тривијалну ноту.

Овидије је извршио огроман утицај на каснију европску књижевност, ликовне уметности и музику (љубавни речник средњовековне лирике, Гиованни Боццаццио, Лопе де Вега, Wиллиам Схакеспеаре, Јоханн Wолфганг Гоетхе, Александар Пушкин итд.). Што се тиче југословенских књижевности, ниједан римски песник није толико колико Овидије, уз Вергилија, утицао на обликовање језичког и стилског репертоара хрватских латиниста.

Вањски линкови

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Ovidije&oldid=41820749”