Бел (египатски краљ)
Бел (старогрчки: Βῆλος [Бēлос] — Белос) био је, у грчкој митологији, син Либије и Посејдона те брат близанац Агеноров.[1] Према неким изворима, мајка му је била Еуринома.[2]
Митологија
Према миту, Бел је владао Египтом и био ожењен Анхинојом, кћерком Ниловом, која му је родила синове Египта и Данаја, а у некој Еурипидовој трагедији, која је данас изгубљена, као његови синови спомињали су се и Кефеј и Финеј.[3]
Према Ферекиду, Бел је имао и кћерку по имену Дамно, која се удала за Агенора, брата Беловог и свог ујака, и родила му Феника и две кћери по имену Исаја и Мелија, које су се обе удале за своје рођаке, Белове синове: Исаја за Египта, а Мелија за Данаја.[4] Један други извор каже да се Белова кћи која се удала за Агенора звала Антиопа.[5]
У Каталогу жена, који се у антици приписивао Хесиоду, Бел је имао и кћерку Тронију, која је "Хермаону", тј. Хермесу, родила Араба, вероватно епонимног хероја Арабије.[6]
Неки извори наводе да је Бел био и отац Ламије, лепе либијске краљице која се из очаја због губитка своје деце претворила у авет која плаши децу.[7]
Према Нону, Бел је имао петорицу синова ― Финеја, Феника, Агенора (који је поистовећен с Кадмовим оцем), Египта и Данаја,[8] премда на другом месту Ноно каже да је Финеј био Кадмов брат.[9] У овом делу Кадмо за Бела каже да је "либијски Зевс".[10]
Тумачење
Бел је, заправо, хеленизирани облик за левантског бога Баала и бабилонског бога Бела, чија имена значе "господар"; од њих, Баалово име забележено је још у 3. миленију пне., а Бел се односи на Мардука, који се од 12. века пне. налазио на челу бабилонског пантеона.[11] Од источњачких народа приче о Белу прешле су Грцима и измешале се с грчким митовима.[2][12] Код грчких и римских писаца под "Белом" се често подразумева неко врховно источњачко божанство или легендарни оснивач владарских династија.[13]
Референце
- ↑ Срејовић & Цермановић-Кузмановић 1989, с.в. Бел (1)
- ↑ 2,0 2,1 Сцхмитз, Леонхард (1867), „Белус (1)”, Смитх, Wиллиам, Дицтионарy оф Греек анд Роман Биограпхy анд Мyтхологy, 1, Бостон, пп. 8
- ↑ Псеудо-Аполодор, Библиотека, II, 1, 4.
- ↑ Ферекид са Лероса, 3Ф21.
- ↑ Схолија уз Еурипидове Феничанке, 5.
- ↑ Хесиод, Каталог жена, 137 = Страбон , Географија, I, 2, 34.
- ↑ Сцхмитз, Леонхард (1867), „Ламиа (2)”, Смитх, Wиллиам, Дицтионарy оф Греек анд Роман Биограпхy анд Мyтхологy, 1, Бостон, пп. 8
- ↑ Ноно, Еп о Дионису, III, 287 сqq.
- ↑ Ноно, Еп о Дионису, II, 686.
- ↑ Ноно, Еп о Дионису, III, 291.
- ↑ Хорнблоwер, Спаwфортх & Еидиноw 2012, с.в. Белус
- ↑ Цф. Диодор Сицилијски, Историјска библиотека, I, 28, 1.
- ↑ Цф. Херодот, Историја, I, 7, 2; Овидије, Метаморфозе, IV, 213.
Литература
- Хорнблоwер, Симон; Спаwфортх, Антонy; Еидиноw, Естхер (2012) [1949]. Тхе Оxфорд Цлассицал Дицтионарy (4. изд.). Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-954556-8.
- Сцхмитз, Леонхард (1867), „Белус (1)”, Смитх, Wиллиам, Дицтионарy оф Греек анд Роман Биограпхy анд Мyтхологy, 1, Бостон, пп. 8
- Сцхмитз, Леонхард (1867), „Ламиа (2)”, Смитх, Wиллиам, Дицтионарy оф Греек анд Роман Биограпхy анд Мyтхологy, 1, Бостон, пп. 8
- Срејовић, Драгослав; Цермановић-Кузмановић, Александрина (1989). Речник грчке и римске митологије. Београд: Српска књижевна задруга.