Oskoruša (Sorbus domestica)

Oskoruša
Oskoruša u Berlinskoj botaničkoj bašti
Naučna klasifikacija
Carstvo:	Biljke
Divizija:	Magnoliophyta
Razred:	Magnoliopsida
Red:	Rosales
Porodica:	Rosaceae
Potporodica:	Maloideae
Rod:	Sorbus
Vrsta:	S. domestica
Dvojni naziv
Sorbus domestica L.

Oskoruša (Sorbus domestica) je listopadno drvo iz roda Sorbus, poreklom iz zapadne, srednje i južne Evrope, severozapadne Afrike (planine Atlas) i jugozapadne Azije sve do Kavkaza. Često se uzgaja zbog ukrasa kao i zbog jestivih plodova koji su veoma kiseli ali jestivi kada ugnjile nakon prvih mrazeva. U prošlosti su korišćeni u proizvodnji piva.

Izgled

Raste u visinu od 15-20 m, ređe i do 30m sa širinom stabla do 1m, a nekada raste i kao grm od 2-3m. Kora stabla je smeđa, na mladim stablima glatka a kasnije postaje pukotinasta. Zimski pupoljci su zeleni sa lepljivim smolastim omotačem. Listovi su perasti, dugački 15-25 cm, sa 11 do 21 liski dugačkih 3-6 cm a širokih 1cm, oštro napiljenog vrha, sa zupčastim rubom, odozdo nežno pahuljaste, kasnije gole i plavkastozelene, a sa gornje strane gole i prilično žućkaste. Cvetovi su dvopolni i otvaraju se u maju, veličine su 13-18 mm sa 5 belih latica, 5 vratova tučka i 20 prašnika. 35 do 75 cvetova je skupljeno u okrugle 6-10 cm široke gronje. Oprašuju ih insekti. Plod je pomum, 2-3 cm dugačak, jabučast ili kruškolik, zelenkasto smeđ, sa osunčane strane crvenkast, posut lenticelama.

Ekologija

Raste sporo (osim u mladosti), a doživi starost 200-500 godina. Heliofilna je (voli mnogo svetlosti) i kalcifilna vrsta, koja samo u ranoj mladosti delimično podnosi zasenu. Preferira toplu i blagu klimu. Nema posebne zahteve za tlom, ali najbolje uspeva na dubokim i plodnim tlima. Dobro podnosi sušu (slično kao hrast medunac), a osetljiva je na kasne prolećne mrazove (nešto manje nego hrast kitnjak). Zimi izdrži temperaturu do –30 °C. Osetljiva je na kompeticiju drugih vrsta. Pionirska je vrsta sa širokom ekološkom valencom. Javlja se pojedinačna ili u manjim grupama na nadmorskoj visini do 1400 m (u mediteranskom području), a u srednjoj Evropi do 650 m. U prirodi je prilično retka i nalazi se na spisku ugroženih vrsta u Švajcarskoj i Austriji. U Velikoj Britaniji neka stabla su procenjene starosti 300-400 godina. Najveći i možda najstariji poznati primerak oskoruše u Evropi je blizu grada Strážnice u pokrajini Moravskoj u Češkoj. Njeno stablo je obima 458 cm sa krošnjom 11 m visokom i širokom 18 m. Procenjuje se da je stara oko 400 godina.

Upotreba

Plod oskoruše je sastojak raznih napitaka nalik jabukovači (jabučno vino) koji se tradicionalno prave u nekim delovima Evrope. Ubrani sa stabla plodovi su veoma opori i nejestivi ali ostavljeni da odstoje vremenom ugnjile nakon čega postaju slatki i prijatni za jelo. Plodovi se jedu sirovi, a mogu se i preraditi u pekmeze i kompote. Oskoruše sadrže 11-14% šećera (znatno više fruktoze nego glukoze). Od vitamina sadrže oko 8 mg% askorbinske kiseline i 2,5 mg% karotena. Plodove vrlo rado jedu srne i jeleni.

Od drveta oskoruše proizvodi se poljski alat, kundaci za puške, klompe, palice za bilijar, modeli za kovinske odllive, čembala, škotske gajde i skupoceni nameštaj.

Drvo oskoruše je citirano u vavilonskom Talmudu u vezi kupovine jedne Abba Zardasa odnosno šume oskoruša koje su služile za drvo jer voće nije bilo od velikog značaja. Od aramejske reči "zardasa" verovatno potiče latinska reč Sorbus.