Бреxит

Уједињено Краљевство у односу на остатак Европске уније

Повлачење Уједињеног Краљевства из Европске уније, такођер познат по колоквијалној скраћеници Бреxит (фонетски: Брексит или Брегзит) је државноправни, уставноправни и политички процес који је довео до престанка чланства Уједињеног Краљевства у Европској унији. Формално је покренут 29. марта 2017. од стране британске владе на темељу резултата референдума о чланству одржаног претходне године, на коме се већина грађана изјаснила за излазак из Европске уније. Правна основа за процес је у чл. 50 Лисабонског споразума, темељном документу Уније, који државама-чланицама омогућава излазак из Уније, а довршен је формалним иступањем у поноћ 31. јануара 2020. године.

Уједињено Краљевство је чланица Европске Уније од 1973. године, када је приступило њеној претходници, Европској економској заједници. Иако је одлука била потврђена на референдуму двије године касније, у дијелу јавности је постојао отпор према чланству, испочетка у редовима тада опозицијске Лабуристичке странке и синдиката, мотивиран бригама о социјалном положају британских радника. Након што је 1992. године Маастрицхтским споразумом ЕУ добила додатне овласти на рачун држава-чланица, у УК је створено неколико странака које су као свој главни циљ имале напуштање Уније. Међу њима се најуспјешнијом показала Странка независности УК (УКИП), чија је кампања значајно утицала и на мањи, али значајни дио Конзервативне странке, подршку чијих гласача пред изборе 2015. године је њен, иначе проевропски, премијер и вођа странке Давид Цамерон добио обећањем о одржавањем референдума.

Позадина

Повијесно, Уједињено Краљевство увијек је имало подцјењивачки однос и комплекс супериорности према земљама континенталне Еуропе и ово је увјетовано чимбеницима као што су: физичка изолираност отока, снажна државна управа, јаки осјећај националне припадности, посебна вјера (Енглеска Црква) те јаки осјећаје неовисности. Ови осјећаји особито су прожети у Енглеској и шире у Великој Британији. Узевши у обзир и колонијалну прошлост у којој је Велика Британија као империја дословце имала више од половине земаљске кугле под својом управом и то што је успјела свој језик, управно-политички сустав и културу проширити по свијету, те што је из империје произашло много технолошки и економски успјешних држава: САД, Канада, Аустралија, Нови Зеланд и Јужноафричка Република.

Уједињено Краљевство као оточна земља и бивша империјална сила, која још и данас има много прекоморских подручја, има дугу традицију неулажења у уније с другим земљама. Многи такви савези и уније гледају се с сумњом, и постоје опречне силе унутар земље да се напусте такве уније, особито ако оне имају политички предзнак. У прошлости су је опсједале многе континенталне државе, и стољећима је одолијевала постати нечијим плијеном. Успјела је пребродити Први и Други свјетски рат, и задња ствар коју би Уједињено Краљевство прихватило јест политичко уплитање с континенталне Еуропе. Због економских промјена након Другог свјетског рата, земља је полако губила своје колоније те је економски, технолошки и политички почела ићи силазном путањом. Улазак у ЕЕЗ као економску заједницу, омогућило је британском господарству приступ тржишном блоку, а тиме и просперитет.

Римски уговор

Уједињено Краљевство није потписало Римски уговор којим је створен ЕЕЗ 1957. године. У два наврата (1963. и 1967.) земља је предала молбу за приступ ЕЕЗ-у, но у оба пута примање у чланство било је одбијено због вета тадашњег француског предсједника Цхарлеса де Гауллеа. Де Гаулле је образложио свој вето рекавши да многи аспекти британске економије нису сукладни с континенталном Еуропом, почевши од увјетā за рад до пољопривреде.

Едwард Хеатх, први премијер (1970. – 1974.)

Након одласка де Гауллеа с мјеста предсједника Француске, Уједињено Краљевство поновно је послало молбу за чланство и напосљетку је примљено у ЕЕЗ 1. сијечња 1973. године. Овај улазак догодио се за вријеме већинске владе Конзервативне странке, која је на челу имала првог министра владе Едwарда Хеатха. Опорбена лабуристичка странка, која је била под водством Харолда Wилсона, противила се неким увјетима под којим је земља ушла у ЕЕЗ. Лабуристи су у расправама нападали конзервативну владу, и на главним парламентарним изборима 1974. године, лабуристи су се, као дио своје предизборне кампање, залагали за одржавање референдума. Према њиховом мишљењу, улазак у ЕЕЗ треба добити потврду народа, особито око увјетā уласка, а не требају се слијепо слиједити одлуке политичара у Wестмистеру. Будући да су лабуристи побиједили на опћим парламентарним изборима, добили су мандат за расписивање референдума о чланству у ЕЕЗ-у.

Референдум из 1975. године и британски останак у ЕЕЗ-у

Циљ референдума био је потврда народа треба ли Уједињено Краљевство остати земља чланица ЕЕЗ-а. Референдум је имао само једно питање на које је требало одговорити са ДА или НЕ, а питање је гласило:

• Мислите ли да Уједињено Краљевство треба остати земља чланица Еуропске заједнице (Заједничког тржишта)?

Прије одржавања референдума, већина странака и главних медијских кућа подржавале су останак у ЕЕЗ-у, но унутар владајуће лабуристичке странке настао је раскол на њиховом конгресу 26. травња 1975. године. Чланови странке гласовали су против останка у ЕЕЗ-у у омјеру два према један. Чак и унутар кабинета првог министра Харолда Wилсона, министри су се раздвојили у скупине оних који су подупирали остатак у унији и који су се залагали за напуштање уније. Од 23 министра у влади, 7 министара били су против останка у ЕЕЗ-у. Због овог раскола унутар свог кабинета, Wилсон је суспендирао колективну дужност министара по уставу, те је сваком министру дао за право да води кампању по својој савјести. Референдум се одржао 5. липња 1975. године и већина подручја Уједињеног Краљевства гласовало је за останак, осим Схетландског оточја и Вањских Хебрида који су гласовали против. У зброју свих гласова, исход је био да је народ хтио остати у ЕЕЗ-у.

Гласови за	Да (%)	Гласови не	Не (%)	Одазив (%)
17.378.581	67,2	8.470.073	32,8	64,5

Пријашње кампање за излазак из ЕУ-а

Након референдума из 1975. године, бука и подјела око уласка у ЕЕЗ-у није се смиривала у британским политичким круговима, особито у круговима британске лабуристичке странке. У предизборној кампањи за опће парламентарне изборе 1983. године, лабуристи су имали жестоку предизборну платформу против ЕЕЗ-а, но та је жестока платформа осујећена. Те године, конзервативна странка, под водством Маргарет Тхатцхер, жестоко је потукла лабуристе на изборима. У парламентарним изборима не само да је Тхатцхер била поновно изабрана, него су конзервативци добили апсолутну већину. Због тешког пораза на изборима 1983. године, лабуристичка странка напустила је своју платформу против ЕЕЗ-а. Сада су двије водеће британске странке подупирале чланство у ЕЕЗ-у.

Након потписивања Уговора из Маастрицхта 1993. године, ЕЕЗ постаје Еуропска унија и тако из економске заједнице прераста у политичку заједницу. Ова промјена поновно је захуктала снаге против ЕУ-а унутар Велике Британије, но противници, иако их је било у великим странкама, нису били толико изражени. Снаге унутар друштва које су се противиле останку у Еуропској унији стварају нове странке које имају истакнути став против Еуропске уније. На сцену се прво појавила Референдумска странка (енгл. Референдум Партy) 1994. године на челу са Сир Јамесом Голдсмитхом који се натјецао на опћим изборима за британски парламент 1997. године, када је успио добити 2,6 % од укупног броја гласова у Великој Британији, но због изборног система није успио изборити нити једно мјесто у парламенту. Исто тако, у раним 1990-им, настала је еуроскептична Странка за неовисност Уједњеног Краљевства (енгл. УК Индепенденце Партy; позната по кратици УКИП). Ова странка имала је успјеха на изборима за еуропски парламент, гдје су 2009. године били други по броју заступника из УК-а, а 5 година касније, односно 2014. године, били су први по броју заступника за еуропски парламент.

Референдум

Од 1992. године је еуроскептично расположење у Уједињеном Краљевству расло, али су заговорници тих идеја углавном смјештали на маргине британске политике. Након што су дошли на власт 2010. створивши коалицијску владу са про-европским Либералним демократима, конзервативци на челу са Давидом Цамероном су се суочили са новим околностима, прије свега неправладаним посљедицама глобалне економске кризе, али и економском кризом у еурозони и реакцијом институција ЕУ које се почело истовремено оптуживати за неспособност, "демократски дефицит", подложност превеликом утицају Њемачке, али и склоност ограничавању и укидању суверенитета држава-чланица. Успркос тога, Цамерон је године 2012. године одбацио позиве дијела своје странке да се одржи референдум те се умјесто тога залагао да Британија оствари "посебан статус" у оквиру УК путем преговора о евентуалним измјенама Лисабонског споразума.

Притисак дијела конзервативних чланова Парламента, а поготово оних који су се бојали да би због прелијева еуроскептичних гласова за УКИП на изборима 2015. године могли остати без свог мјеста, је довео до тога да већ почетком 2013. године Цамерон промијени свој став, односно обећа да ће, уколико конзервативци на њима остваре побједу, одржати референдум "до краја 2017. године".

На изборима у мају 2015. су конзервативци остварили неочекивану побједу, те је Цамерон могао саставити већинску владу без Либералних демократа. У складу са предизборним обечањем је предложио, а Парламент у децембру 2015. изгласао закон о одржавању референдума. Цамерон се пред његово одржавање изјаснио за останак Уједињеног Краљевства у УК, а у чему га је слиједила већина чланова његове владе и странке, као и готово цијела опозиција, пословна елита, интелектуалци и други дијелови британског естаблисхмента. Настојећи додатно осигурати повољан резултат, односно већину за заговорнике останка у ЕУ, Цамерон је у почетком 2016. године најавио преговоре са ЕУ којима су за циљ имали посебан статус за УК унутар ЕУ, прије свега кроз задржавање или јачање британских власти у односу на европске институције по питању имиграције и искључење УК из даљег процеса федерализације и пријеноса суверенитета на институције Уније. Преговори, започети у фебруару 2016. године, међутим, нису дали резултата, а што се најчешће тумачи увјерењем врхова бриселских институција, да ће референдум ионако завршити повољно по заговорнике останка, па никакви уступци нису потребни.

Референдум је службено најављен 22. фебруара 2016. године, при чему је Цамерон објавио да ће, уколико резултат буде у прилог изласка УК из ЕУ, "одмах активирати чл. 50 Лисабонског споразума". Кампања, у којој се заговорници изласка оквирно окупили око организације Воте Леаве, а заговорници останка око организације Бритаин Стронгер ин Еуропе, била је изузетно жустра. Успркос флуктуриајућих анкета о расположењу бирача, све до посљедњег тренутка је међу проматрачима владао готово потпуни консензус да ће заговорници останка однијети превагу, дијелом темељен на сличним искуствима са референдуму о независности Шкотске који је претходна Цамеронова влада била провела непуне двије године раније.

На референдуму одржаном 23. јуна 2016. године, који је обиљежила изузетно висока излазност, релативно тијесна, али незанемарива већина се изјаснила за излазак. Док су се Лондон, Шкотска и Сјеверна Ирска изјасниле за останак, дотле се већина гласача у остатку Енглеске и Wалесу изјаснило за излазак.

Догађаји послије референдума

Политичке посљедице

Цамерон је 24. јуна ујутро, када је постало јасно да ће заговорници изласка однијети побједу, објавио како ће поднијети оставку. На челу владе је формално остао до 13. јула, када је, након кратких унутарстраначких избора водство Конзервативне странке, а потом и мјесто премијера преузела дотадашња министрица унутрашњих послова Тхереса Маy која се, иначе, за вријеме кампање била залагала за останак УК у ЕУ. Њен нови кабинет је, међутим, попуњен с одређеним бројем заговорника изласка, међу којима је најистакнутији бивши лондонски градоначелник Борис Јохнсон, који је добио мјесто министра вањскох послова а тиме и деликатан задатак редефинирања британске вањске политике у новим околностима.

Процедура покретања изласка

Процедура самог покретања, односно спровођења одлуке бирача у дјело, је била предметом контроверзи, односно судског спора. Влада Тхересе Маy је испочетка тврдила да покретање темељем чл. 50 може донијети самосталном одлуком, док је дио јавности, прије свега међу заговорницима останка, тврдио да за то треба претходну дозволу Парламента. Дио јавности је такођер сматрао да се поступак не може спровести без дозволе скупштина конститутивних земаља - Шкотске, Wалеса и Сјеверне Ирске. У оба случаја се вјеровало, с обзиром да су тамо, као и у националном Парламенту, присташе останка у већини, поступак изласка могао зауставити или барем на дуже вријеме успорити.

Спор је дошао до Врховног суда Уједињеног Краљевства који је у парници Р (Миллер) в Сецретарy оф Стате фор Еxитинг тхе Еуропеан Унион 17. јануара 2017. пресудио да је за одлуку ипак надлежан Парламент, али да, са друге стране, не постоје уставне и друге основе да се о њој изјашњавају суб-националне скупштине. Маy је, у складу са пресудом, Парламенту поднијела приједлога Закона о (обавијести о повлачењу из) Европској унији који је формално изгласан 16. марта 2017. године.

Маy је темељем њега потписала формалну обавијест о покретању чл. 50 Лисабонског споразума, који је 29. марта Тим Барроw, амбасадор УК у ЕУ, уручио Доналду Туску, предсједнику Европског савјета.

Повезано

• Распад СССР
• Распад СФРЈ
• Баршунасти развод
• Еуроскептицизам
• Политички статус Гибралтара