Prijeđi na sadržaj

Johann Wolfgang von Goethe – razlika između verzija

Uredi veze
Izvor: Wikipedija
Interaktivna pretraga historije
← Starija izmjenaNovija izmjena →
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
VizualnoWikitekst
Red 120: Red 120:
* ''Teorija boja'' (''Zur Farbenlehre'', 1810)
* ''Teorija boja'' (''Zur Farbenlehre'', 1810)
* ''O umjetnosti i starini'' (''Über Kunst und Altertum'', 1816–1832)
* ''O umjetnosti i starini'' (''Über Kunst und Altertum'', 1816–1832)
* ''Posmrtna posla'' (?)
* ''Geteovi razgovori'' (?)


== Putopisi ==
== Putopisi ==

Verzija od 1. jula 2022. u 14:09

Johann Wolfgang von Goethe
Biografske informacije
Rođenje(1749-08-28)28. 8. 1749.
Frankfurt am Main (H.R.R.)
SmrtWeimar (Njemačka Konfederacija)
22. 3. 1832. (dob: 82)
NacionalnostNijemac
SupružnikChristiane Vulpius (1806–1816, njena smrt)
Obrazovanje
Zanimanjepjesnik, romanopsiac, dramatičar, prirodoslovac, diplomat, državni službenik
Opus
Književni pravacSturm und Drang; Weimarski klasicizam
Znamenita djela
Inspiracija
Od
Na
Potpis

Johann Wolfgang von Goethe (Frankfurt, 28.8. 1749. - Weimar, 22.3. 1832.) je njemački književnik, filozof i naučnik. U svojoj mladosti se priključio književnom Sturm und Drang pokretu i sa svojim romanom Jadi mladog Vertera te dramom Faust pomogao njemačkoj i evropskoj književnosti da iz neo-klasicizma prijeđe u romantizam. Poznat je i po svojim dostignućima na polju fizike i biologije koja će poslije poslužiti kao inspiracija za Darwinovu teoriju evolucije.

Po Goetheu je 1932. nazvan tadašnji Frankfurtski univerzitet, danas Johann Wolfgang Goethe Univerzitet.

Život

Johann Goethe u 25. godini (1774)

Gete je rođen u slobodnom carskom gradu Frankfurtu u Svetom Rimskom Carstvu. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Strasbourgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Strasbourgu upoznaje Johanna Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Sturm und Drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Götz von Berlichingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja J. Kestnera[α 1] i njegove verenice Šarlote Buf[α 2]. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog pozinanika K. Jeruzalema[α 3], i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman Jadi mladog Vertera izdaje u septembru 1774. godine u Leipzigu, i on mu donosi svetsku slavu. Završava Geca. Iste godine se veri sa Elisabethom Schoenemann[α 4] i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta[α 5], vojvode od Saks-Weimara, otišao je 1775. u Weimar gde je obavljao niz političkih poslova. Na posletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Weimar postaje značajno duhovno stecište nemačkog prostora. Upoznaje Šarlotu fon Štajn[α 6] kojoj posvećuje 1700 pisama. Goethe je bio mason. Postao je član weimarske lože Amalia 23. juna 1780[2].
Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Weimara. U to vreme je završio Egmonta, pretočio u stihove Ifigeniju i započeo Torkvata Tasa.
Učestvovao je u ratu protiv Francuske. 20. septembra 1792. je na Bitci kod Valmyja na carsko-njemačkoj strani. O tome će reći:

Od danas i ovdje počinje nova era u povijesti svijeta.

– J. W. Goethe, 1792

U narednom periodu sklopio prijateljstvo sa Friedrichom Schillerom koje je potrajalo do 1805. Oženio se Kristijanom Vulpius[α 7] 1806. Od 1794. posvetio se isključivo pisanju. U Erfurtu susreće cara Naponeona 2. oktobra 1808. u Guvernerovoj palači. U Weimaru susreće Hegela 18. oktobra 1827. Preminuo je u Weimaru 1832.

Rad

Njegovo najznačajnije delo napisano pre odlaska u Vajmar bila je tragedija „Gec fon Berlihingen“ (Götz von Berlichingen), (1773), koja je ujedno bila i prvo delo koje ga je proslavilo. Zatim je usledio roman „Jadi mladog Vertera“ koje mu je donelo enormno veliku popularnost.

U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je „Godine učenja Vilhema Majstera“ i prelepu pesmu „Herman i Dorotea“ (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i „Rimske elegije“. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života:činjenice i fikcija“, opisao je putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost čim su se pojavila.

Kao dopuna radu u književnosti, Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji, dao je teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi.

Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: „To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio“.

U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo Prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost - u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko.

Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage („Dobrodošlica i rastanak“).

Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru

Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa - sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih („Prometej“). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa.

U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda - simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Šturm und drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi.

U Vajmaru prestaje buntovništvo i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečansva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku („Putnikova noćna pesma“, „Pevanje duhova nad vodama“).

Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta („Božansko“). Čežnja za jugom, za Italijom, ogleda se u delu „Minjon“. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Šturm und drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) balada je zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše.

Romani

Jadi mladog Vertera

Duboka lična ispovest. Jednostavna fabula, a lepota pojedinih scena proizlazi iz njihove vešte kompozicije. Gete ih skladno unosi u tok razvoja Verterove ljubavi, prepliće sa onim što se zbiva u njegovoj duši. Duševna raspoloženja organski izrastaju iz prirode. To nije samo ljubavni roman - pisma (po uzoru na Ričardsona) su ujedno i junakove isovesti o doživljavanju života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše.

Godine učenja Vilhema Majstera

Vilhelm Majster kao junak je posebna varijacija Vertera, ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom: sav zanos za pozorište je samo zabluda.

Putovanja Vilhema Majstera

Napisao je četvrt veka posle prvog dela. Podnaslov ovog romana glasi Oni koji se odriču. Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao Pedagoška provincija. Iako govori o disciplini i sintezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji: labavo nanizani delovi, novele i pripovetke već objavljivane ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, poneka pesma.

Izbor prema sličnosti

U ovom romanu zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, psiho-hemijski pokušaj.

Drame

Napisao je preko sto drama.

Pesništvo

  • Majska pjesma (Mailied, 1771; 1775)
  • Prometej (Prometheus, 1772–1774);
  • Ružica sa polja (Heidenröslein, 1770; 1827);
  • Muhamedova pjesma (Mahomets Gesang, 1772–1773);
  • Kralj od Thule (Der König in Thule, 1774);
  • Dobrodošli i doviđenja (Willkommen und Abschied, 1775; 1789);
  • Noćna pjesma lutalica (Wandrers Nachtlied, 1776; 1780);
  • Mjesecu (An den Mond, 1778);
  • Granice čovječanstva (Grenzen der Menschheit, 1781);
  • Kralj vilenjaka (Erlkönig, 1782);
  • Mignon (Mignon, oko 1786–1788);
  • Venecijanske epigrame (Venezianische Epigramme, 1790);
  • Rimske elegije (Römische Elegien, 1795), objavljeno pod naslovom Erotica Romana;
  • Rajneke Fuks (Reineke Fuchs, 1793–1794);
  • Godine učenja čarobnjaštva (Der Zauberlehrling, 1797);
  • Herman i Doroteja (Hermann und Dorothea, 1796–1797);
  • O metamorfozi biljaka (Die Metamorphose der Pflanzen, 1798–1799);
  • Mrtvi plesači (Der Totentanz, 1813);
  • Zapadno-istočni Divan (West-östlicher Divan, 1819; 1827);
  • Elegija iz Marienbada (Marienbader Elegie, 1827) ili Trilogija strasti (Trilogie der Leidenschaft);
  • Nasljeđe (Vermächtnis, 1829).

Naučna dela i eseji

  • O čeljusti ljudi i životinja (Über den Zwischenkiefer der Menschen und der Tiere, 1784)
  • O granitu (Über den Granit, 1784)
  • Doprinosi optici (Beiträge zur Optik 1791–1792)
  • O epskoj i dramskoj poeziji (Über epische und dramatische Dichtung, 1797), zajedno sa Schillerom;
  • O diletantizmu (Über den Dilettantismus, 1799)
  • Poezija i Istina (Aus meinem Leben. Dichtung und Wahrheit, napisao 1808–1831)
  • Teorija boja (Zur Farbenlehre, 1810)
  • O umjetnosti i starini (Über Kunst und Altertum, 1816–1832)

Putopisi

  • Putovanje Italijom (Italienische Reise, putovanje 1786–1788, napisao 1813–1817)
  • Pohod na Francusku (Kampagne in Frankreich, napisao 1819–1822)

Porodica Goethe

Goethe je imao nekoliko udvaranja i ljubavnih veza, mada je napokon živio s jednom ženom. Christianu Vulpius (1765–1816) iz Weimara je upoznao 12. jula 1788. kada je ona imala 23 godina a on 39. Ona je bila kćer službenika i odvjetnika Johana F. Vulpiusa (1725–1786) iz Weimara i Christine Riehl (1742–1771) iz Weimara.
Goethe i Christiana su se vjenčali 19. oktobra 1806. u Crkvi sv. Jakova (Jakobskirche) u Weimaru, točno za vrijeme proboja Francuza u grad. Imali si više djece koja nisu preživjela porođaj ili prvi mjesec života: prvo dijete (oktobar 1791), Caroline (novembar 1793), Carl (novembar 1795), Catharina (decembar 1802).
Jedini preživio sin je bio August von Goethe (1789–1830), rođen u Weimaru i umro 1830. u Rimu. Bio je službenik u pratnji Karla Augusta (1757–1828), vojvode Saksonije, Weimara i Eisenacha. August von Goethe je oženio Ottiliju von Pogwisch (1796–1872) iz Gdańska. Imali si troje djece: Walther von Goethe (1818–1885), Wolfgang M. von Goethe (1820–1883), Alma von Goethe (1827–1844). Zadnji Goetheov potomak je Walther von Goethe. Bio je komornik i kompozitor, nije imao djece, niti su njegova braća imala. Njegov brat Wolfgang Maximilian je bio pravnik na dvoru vojvode Karla Alexandra. Najmlađa, Alma, je umrla u 17. godini od tifusa.
Otac od Johana W. Goethea je bio Johann Caspar Goethe (1710–1782) iz Frankfurta, sin Friedricha G. Goethea (1657–1730) i Cornelie Walther (1668–1754). Bio je pravnik na Carskom Dvoru u Wetzlaru. Očeva porodica je bila iz Frankfurta i Darmstadta, mada vuku daleke korijene iz okolice Erfurta i Halla.
Goetheova majka je bila Catharina Elisabeth Textor (1731–1808), kćer uglednog službenika i dvorskog savjetnika Johann Wolfgang Textor (1693–1771). Goetheova baka po majci je bila Anna Margaretha Lindheimer (1711–1783) iz Wetzlara.

Bilješke

  1. ↑ Johann Georg Christian Kestner (Döhren kod Hanovera, 28. august 1741 – Lüneburg, 24. maj 1800).
  2. ↑ Charlotte Sophie Henriette Buff (Wetzlar, 11. januar 1753 – Hanover, 16. januar 1828).
  3. ↑ Karl Wilhelm Jerusalem (Wolfenbüttel, 21. mart 1747 – Wetzlar, 30. oktobar 1772).
  4. ↑ Anna Elisabeth Schönemann (Offenbach, 1758 – Krautergersheim, 1817), »Lili« iz njegovih pesama.
  5. ↑ Carl August von Sachsen-Weimar-Eisenach (Weimar, 3. septembar 1757 – Schloss Graditz kod Torgaua, 14. jun 1828), potomak po muškoj liniji grofa Johanna Friedricha I. (1503–1554) iz porodice Wettin.
  6. ↑ Charlotte Albertine Ernestine von Schardt (Eisenach, 25. decembar 1742 – Weimar, 6. januar 1827), udata za uglednog Gottlob E. J. F. Freiherr von Stein (Regensburg, 1735 – Weimar, 1793).
  7. ↑ Johanna Christiana Sophie Vulpius (Weimar, 1. juni 1765 – Weimar, 6. juni 1816).
  8. ↑ Drama Götz von Berlichingen : prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti. Glavni junak je vojvoda Gottfried von Berlichingen (1480–1562).

Izvori

  1. ↑ Karl Robert Mandelkow, Bodo Morawe: Goethes Briefe. 2. edition. Vol. 1: Briefe der Jahre 1764-1786. Christian Wegner, Hamburg 1968, p. 709
  2. ↑ (de)„Goethe als Freimaurer”. Pristupljeno 01. 07. 2022. 

Bibliografija

  • Baioni Giuliano, Classicismo e rivoluzione : Goethe e la rivoluzione francese, Napoli, Guida, 1969.
  • Baioni Giuliano, Il giovane Goethe, Torino, Einaudi, 1996.
  • Brennecke Adolf, Goethe als Freimaurer, Leipzig, 1875.
  • Carré Jean-Marie, Vie de Goethe, Gallimard, Paris, 1928
  • Deile Gotthold, Goethe als Freimaurer, Berlin, Ernst Siegfried Mittler und Sohn, 1908.
  • Gero von Wilpert, Goethe-Lexikon, Stuttgart, Kröner, Stuttgart, 1998.
  • Simmel Georg, Goethe, Leipzig, Klinkhardt, 1913.
  • Tümmler Hans, Goethe als Staatsmann, Göttingen, Musterschmidt, 1976.
  • Unseld Siegfried, Goethe and His Publishers, Chicago, University of Chicago Press, 1996.

Galerija

Vanjske veze

U Wikimedijinoj ostavi nalazi se članak na temu: Johann Wolfgang von Goethe
Na stranicama Wikicitata postoji zbirka osobnih ili citata o temi: Johan Volfgang Gete
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Johann_Wolfgang_von_Goethe&oldid=41257630