Skorenovac
Skorenovac (sh. Skorenovac, Skorenovac, mađ. Székelykeve, nem. Skorenowatz) je selo u opštini Kovin, u Južnobanatskom okrugu autonomne pokrajine Vojvodine Republike Srbije. Geografski najbliži veći gradovi su Kovin (6 km), Smederevo (16 km), Pančevo (30 km) i Beograd (46 km).
| Skorenovac | |
|---|---|
|
| |
| Osnovni podaci | |
| Država |  Srbija
|
| Pokrajina | Vojvodina |
| Upravni okrug | Južnobanatski |
| Opština | Kovin |
| Stanovništvo | |
| Stanovništvo (2022) |  2354
|
| Gustina stanovništva | 46 st./km² |
| Geografija | |
| Koordinate | 44°45′32″N 20°54′10″E / 44.758889°N 20.902778°E |
| Nadmorska visina | 73 m |
| Površina | 54,5 km² |
  Skorenovac Skorenovac (Srbije) | |
| Ostali podaci | |
| Poštanski kod | 26228 |
| Pozivni broj | 013 |
| Registarska oznaka | KO |
Koordinate: 44° 45′ 32" SGŠ, 20° 54′ 10" IGD
Geografske odlike
urediNaselje je smešteno na perifernom delu Banatske lesne terase, na 77 m nadmorske visine. Gradnja prvih kuća na mestu današnjeg Skorenovca je počela 1883. godine, nakon velike poplave koja je zadesila priobalna naselja na Dunavu. Otvaranjem nove saobraćajnice preko Brestovca, Omoljice i Starčeva povezan je sa Pančevom.
Istorija
urediSelo po imenu Đurđevo (mađ. Gyurgyova) je postojalo između 1869. i 1886. godine na lokaciji između Banatskog Brestovca i reke Dunav. Prvobitni stanovnici Đurđeva bili su mađarske (Paloc, mađ. Palóc) porodice koje su došle iz Banatskog Novog Sela (mađ. Újfalu), Jermenovaca (mađ. Ürményháza), Šandorfalve (mađ. Sándorfalva), kao i iz okoline Segedina (mađ. Szeged) i Banatskog Dušanovca (mađ. Szőlősudvarnok/nem. Rogendorf). U Đurđevu je 1869. godine bilo 396 stanovnika. Kasnije, 1883. godine, u Đurđevo se doselilo 645 porodica (oko 2.000 osoba) Sekelja. U tom periodu na Dunavu nije bilo nasipa pa je reka, izlivajući se svake godine, nanosio velike štete selu i obradivom zemljištu, pa je većina ugroženog stanovništva preseljena je na lokaciju današnjeg Skorenovca, a manji deo u Ivanovo.
Skorenovac (tada prozvan imenom mađ. Székelykeve), osnovan je 1886. godine u vreme Austrougarske monarhije i vladavine Franje Josipa.
Godine 1888. selo je imalo 506, a 1910. godine 685 kuća. Većina doseljenika bili su Sekelji koji su došli iz Bukovine. Istovremeno sa Sekeljima, u Skorenovac je došao i izvestan broj nemačkih porodica iz današnjeg Plandišta (mađ. Zicsifalva) i Pločice (mađ. Plosic) te porodica banatskih Bugara iz mesta Dudešti Veki (Dudestii—Vechi/Ó—Besenyő/Altbeschenowa/Stár Bišnov). Većina stanovnika (Mađari, Bugari i Nemci) bila je rimokatoličke veroispovesti. Krajem 1891. godine (kada je počela gradnja crkve) i početkom 1892. godine (kada je gradnja završena) počinje se sa pisanjem crkvenih knjiga. Od 1869. pa do 1892. godine crkvene knjige su se nalazile u katoličkoj crkvi u Banatskom Brestovcu.
Pored kulture i običaja, Sekelji su na novo stanište, iz starih krajeva, doneli veliki broj autohtonih primeraka životinjske i biljne vrste. Primeri za to su domaće životinje koje su bile uzgajane u Erdelju i Bukovini kao što su sivo goveče od stoke, zatim od ovaca đimeška racka ovca, od svinja mangalica i od živine erdeljsku gološiju.
Da bi sačuvali stada i svoje bogatstvo Sekelji su za ispomoć doveli sa sobom i izvanredne pasmine Kuvas, koji su bili glavne čuvarkuće i čuvari stada. Obično su ih držali u paru, radi odbrane od divljih životinja, zbog njihove izuzetne inteligencije i taktike koju su koristili u borbama protiv vukova.[1] Sa ovim su Sekelji minimizirali štetu i eventualan gubitak psa, što je u ono vreme značilo i gubitak dela stada ili imovine a ujedno i šanse za opstanak pojedinca, vlasnika psa i stada.
Pored kuvasa, imućniji Sekelji su za čuvanje stada, na pašnjacima ispod sela i salašima (Szálás, Tanya) pored Dunava koristili i Komondore[2], koje su u Skorenovac doneli Paloci, takođe skorenovački stanovnici. Oni su u novo stanište doneli sa sobom i mađarsku racku ovcu. Svaki domaćin, a koji je bio ujedno i lovac, je koristio dugonogog kopoa kao ispomoć u lovu dok su ostala domaćinstva više koristila kratkonogog kopoa koji je bio više verziran za borbu protiv štetočina i čuvanje kuće. Donesen je i izvestan broj Mudija, koji su bili popularni zbog jednostavnog održavanja i nisu zahtevali puno pažnje, već su se više brinuli sami o sebi[3].
Većina ovih životinjskih vrsta je, do druge polovine 20. veka, nestala iz sela. Zamenjeni su novim vrstama koje su bile prihvaćenije zbog upotrebne svrhe. Došle su nove vrste krava koje su davale više mleka i mesa, nove sorte svinja i kokošaka. Posle Drugog svetskog rata je uzgajanje ovaca i koza u većem broju, po domaćinstvu, u Vojvodini zabranjeno tako da su ove vrste potpuno nestale[4].
Istorijski nazivi regiona i samog mesta
uredi
Istorijski nazivi regiona:
- Skorenovec Tera — Zkorenovetz Terra (1412)
- Skorenoc Pusta — Zkorenocz Puszta
- Vila Regalis — Villa Regalis (1428)
Ime sela kroz istoriju:
Broj stanovnika i demografski podaci
urediU Skorenovcu, prema popisu iz 2002. godine, živi 2.035 punoletnih stanovnika, a prosečna starost stanovništva iznosi 39,4 godina (37,7 kod muškaraca i 41,2 kod žena). U naselju ima 953 domaćinstva, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 2,70.
Ovo naselje je uglavnom naseljeno Mađarima, a u poslednja tri popisa, primećen je pad u ukupnom broju stanovnika. Skorenovac je najjužnije mesto na Svetu u kojem Mađari čine većinu stanovništva.
Nacionalni sastav po popisima
uredi| Godina | Broj stanovnika | Mađari | Nemci | Bugari | Srbi | Slovaci | Jugosloveni |
| 1910. | 4.541 | 73,31 % | 11,94 % | 9,69 % | 1,26 % | 2,53 % | 0,00 % |
| 1921. | 4.195 | 81,83 % | 7,34 % | 10,27 % | 0,36 % | 0,05 % | 0,00 % |
| 1948.[5] | 4.465 | 84,46 % | 0,70 % | 11,22 % | 3,18 % | 0,05 % | 0,00 % |
| 1991. | 3.213 | 80,36 % | 0,15 % | 2,53 % | 9,40 % | 0,03 % | 3,36 % |
| 2002.[6] | 2.501 | 86,71 % | 0,07 % | 2,99 % | 5,47 % | 0,00 % | 1,04 % |
| 2011.[7] | 2.596 | % | % | % | % | % | % |
Pored navedenih nacija, u Skorenovcu još žive Albanci, Makedonci, Muslimani, Romi, Rumuni, Slovenci, Ukrajinci i Hrvati.
Broj stanovnika i domaćinstava prema popisima
uredi| Godina | 1869. | 1875. | 1880. | 1900. | 1910. | 1915. | 1921. | 1931. | 1936. | 1939. |
| Broj stanovnika | 396 | N/P | 298 | 3.399 | 4.541 | 4.486 | 4.195 | 4.099 | 4.366 | 4.271 |
| Broj domaćinstava | N/P | 265 kuća | N/P | 664 | 853 | N/P | 847 | 927 | N/P | N/P |
| Godina | 1942. | 1948.[5] | 1953. | 1961. | 1971. | 1981. | 1991. | 2002.[5] | 2011.[7] | . |
| Broj stanovnika | 4,271 | 4.465 | 4.403 | 4.306 | 4.021 | 3.731 | 3.213 | 2.501 | 2.596 | . |
| Broj domaćinstava | 1.020 | 1.069 | 1.105 | 1.143 | 1.119 | 1.328 | 1.086 | 953 | 989 | . |
Grafikon
uredi| Tendencija porasta/opadanja broja stanovnika | |||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 |
|||||||||||||||
Ostali demografski podaci
urediSelo danas
uredi
|
Poreklo skorenovačkih Sekelja
uredi
Postojbina Sekelja koji su se doselili u Skorenovac je Erdelj u Transilvaniji (mađ. Erdély, Transylvania), sada područje u Rumuniji koje se zove Hargita (rum. Harghita).
Putešestvije Sekelja je počelo 1764. godine kada su u mestu Madefalva Sekelji podigli bunu protiv vladavine Marije Terezije i prisilne mobilizacije. U masakru dana 7. januara 1764. pobijeno je između 200 i 400 Sekelja. Veliki broj stanovnika, zajedno sa neidentifikovanim brojem čango porodica, prebegao je u Moldaviju i nedugo posle u Bukovinu, gde je osnovano pet sela:
- Ištenšegitš (mađ. Istensegits),
- Fogadjišten (mađ. Fogadjisten),
- Hadikfalva (mađ. Hadikfalva),
- Jožeffalva (mađ. Józseffalva) i
- Andrašfalva (mađ. Andrásfalva)
koja se danas nalaze u Rumuniji pored reke Sučave (rum. Suceava) u istoimenom okrugu.
Ova sela su osnovana osamdesetih godina 18. veka. U drugoj polovini 19. veka deo stanovnika raseljen u Južni Banat u mesta Skorenovac, Ivanovo i Vojlovica. Početkom 20. veka nekoliko stotina familija je emigriralo u Saskačevan (engl. Saskatchewan (Kanada)) u okolini Ridžajne (engl. Regina). Godine 1941. godine kompletno stanovništvo iz svih pet sela raseljeno je po regionu Tolna u tadašnjoj Mađarskoj.
Kao populacija, Sekelji potiču iz kraja u narodu zvanog zemlja Sekelja koja je u nekadašnjoj Kraljevini Mađarskoj obuhvatala istorijska područja: „Čiksek (mađ. Csikszék), Marošsek (mađ. Marosszék), Aranjošsek (mađ. Aranyosszék), Udvarheljsek (mađ. Udvarhelyszék) i Haromsek (mađ. Háromszék)“.
Sekelji svoju etničku autohtnost prikazuju kroz kulturnu baštinu, običaje i tradiciju. Najpoznatiji primeri za to su Sekelj kapija (mađ. székelykapu), Kopja (mađ. kopjafa) i Rovaško pismo (mađ. rovásirás). Zatim ornamentalni vezovi, ručni radovi, ornamentalne kutije za čuvanje porodičnih dragocenosti itd.
Prezimena prvih naseljenika Skorenovca:
urediIz Andrašfalve: Daradič (Daradics), Čiser (Csiszer), Ereš (Erõs), Fabijan (Fábián), Gal (Gál), Gece (Geczõ), Đerđ (György), Ileš (Illés), Jakab (Jakab), Janoš (János), Katona (Katona), Kelemen (Kelemen), Kemenj (Kemény), Kiš (Kis), Korodi (Koródi), Kovač (Kovács), Lakatoš (Lakatos), Laslo (László), Lipina (Lipina), Lukač (Lukács), Miler (Müller), Palko (Palkó), Pastor (Pásztor), Petreš (Petres), Petar (Péter), Hompot (Hompot), Hušori (Husori), Šebeščan (Sebestyén), Šit (Schidt), Sakač (Szakács), Satmari (Szatmári), Ranc (Rancz) i Varga (Varga).
Iz Ištenšegitša: Ambruš (Ambrus), Barabaš (Barabás), Bartiš (Bartis), Bereš (Béres), Bot (Bot), Borbandi (Borbandi), Bete (Bõte), Dudli (Dudli), Falukezi (Faluközi), Finja (Finnya), Filep (Fülöp), Đerfi (Gyõrfi), Janoš (János), Kato (Kató), Lovas (Lovász), Mađaroš (Magyaros), Makrai (Makrai), Mikloš (Miklós), Nađ (Nagy), NJistor (Nyisztor), Pek (Pék), Šanta (Sánta), Sabo (Szabo), Sas (Szász), Sete (Szõte), Tamaš (Tamás), Urkon (Urkon) i Vanča (Váncsa).
Iz Fogadjištena: Ambruš (Ambrus), Barabaš (Barabás), Gašpar (Gáspár), Kuruc (Kuruc), Pap (Pap), Vaci (Váci), Sabo (Szabó) i Sekelj (Székely).
Iz Hadikfalve: Bereti (Beréti), Breti (Bréti), Biro (Biro), Čiki (Csiki), Dani (Dani), Erdeš (Erdõs), Fazekaš (Fazekas), Fodor (Fodor), Forai (Forrai), Galamboš (Galambos), Kerekeš (Kerekes), Kiš (Kis), Kozma (Kozma), Kožan (Kozsán), Kele (Kölõ) i Škasijan (Skasszián).
Iz Jožeffalve: Kurko (Kurkó), Kušar (Kusár), Palo (Palló), Maksem (Mákszem), Mezei (Mezei), Sekelj (Székely) i Varda (Várda).
Važniji događaji u životu sela po godinama
uredi
- 1885. — Janoš Mihalj (Mischel János) je bio prvi učitelj u selu. Prvobitno je službovao u Đurđevu, a zatim se 1886. godine sa celokupnom populacijom preselio u novoosnovani Skorenovac.
- 1886. — Prvi sudija, a ujedno i predsednik sela je bio Agošton Kolar (Kollár Ágoston), u periodu od 1886. do 1890.
- 1889. — Završena je školska zgrada. Prvi učitelji su bili Johan Štajner (Steiner Johann) koji je ujedno bio i upravnik, zatim Otilija Miler (Müller Ottilia), Etelka Šomođi (Somogyi Etelka) i Janoš Mihalj. U to vreme osnovna škola je trajala šest godina, a u školskoj 1905/1906. godini bilo je 561 učenika. Ubrzo je osnovan i školski odbor, a Imre Laslo (László Imre), Mihalj Feher (Fehér Mihály), Franc Vintergeršt (Wintergerst Francz), Bona Bosilkov (Boszilkov Bóna), Jožef Međeši (Medgyessy József) i Andraš Varga (Varga András) su 30-ih godina prošlog veka bili članovi saveta školskog odbora.
- 1892. — 18. decembra završena je gradnja katoličke crkve, a prvi sveštenik bio Ferenc Deleme koji je službovao od 1892. do 1898. godine.
- 1894. — 25. novembra je osnovana Zemljoradnička kreditna zadruga u Skorenovcu. Imala je 71 člana, a predsednik je bio Ferenc Deleme.
- 1895. — 6. oktobra je osnovana i prva biblioteka, a prvi bibliotekar bio je Janoš Hajagoš. Imala je 50 članova, a predsednik je bio Ferenc Deleme.
- 1898. — Dr Jožef Klajn (Dr. Klein József), sa službom u Kovinu, prihvatio je ponudu da se brine o zdravlju Skorenovčana.
- 1899. — Osnovana je prva Dobrovoljna vatrogasna brigada koja je imala 60 članova. Predsednik je bio Johan Kiršgasner (Kirchgäsner Johann), a komandir vatrogasne jedinice Johan Mihalj (Mischel Johann).
- 1900. — Dr Ede Urbanek (Dr. Urbanek Ede) postao je prvi stalni lekar u selu.
- 1906. — Osnovano je lovačko društvo sa 14 članova, a osnivači su bili Đula Sabatka (Szabatka Gyula) i Deže Teri (Töry Dezsö).
- 1912. — Katalin Riger (Rüger Katalin) otvorila je prvi motorni mlin u selu. Mlin je radio sve do početka 70—ih godina kada je zgrada srušena.
- 1913. — 27. aprila osnovana je Potrošačka i upotrebljivačka zadruga sa o. o. Skorenovac sa prodavnicom „Hanđa“ (Hangya = mrav) i imala je 128 članova na čelu sa predsednikom Aladarom Vikelom (Wikel Aladár).
- 1924. — Crveni krst je počeo sa humanitarnim aktivnostima, ali je zvanično osnovan tek 1931. Organizacija je imala 57 članova, a predsednik je bio Dr Imre Laslo (Dr. László Imre).
- 1925. — Osnovano je kulturno-umetničko društvo (mađ. Kultúrszövetség, nem. Kulturbund). Od 1948. godine nosi naziv KUD Šandor Petefi (mađ. Petõfi Sándor).
- 1932. — Osnovano je Povereništvo udruženja zanatlija sa obućarem Andrašem Birčakom (Bircsák András) kao predsednikom.
- 1932. — 14. juna je osnovan FK Plavi Dunav ("Kék Duna"). Predsednik je bio Milivoj Đurkin, a potpredsednik Dr Imre Laslo (Dr. László Imre). Ekipa je bila u sastavu: Antal Fazekaš (Fazekas Antal), Janoš Sirak (Szirák János), Stanko Erdeljan, Jožef Boršoš (Borsós József), Janoš Brašnjo (Brasnyó János), Jožef Bosilkov (Boszilkov József), Pubi Hubert (Hubert Pubi), Ištvan Kiš (Kiss István), Imre Galac (Galac Imre), Tamaš Jung (Jung Tamás), Deže Kovačević (Kovacsevics Dezsö), Ištvan Urban (Urbán István), Imre Komaromi (Komáromi Imre), Janoš Migleci (Migléci János), Mile Perić, Đuro Stanisavljević i Slavko Ivkov.
Tridesete godine 20. veka su obeležile period blagostanja i ekonomske stabilizacije sela. To je trajalo sve do aprila 1941. godine, početka Drugog svetskog rata i dolaska nemačke vojske u Skorenovac. Selo nije osetilo težinu rata pošto stanovnike sela niko nije dirao, a frontovi su bili daleko. Nemačka vojska je bila stacionirana u selu sve do kraja rata i dolaska Rusa. Izvestan broj stanovnika sela nemačke narodnosti je pobegao pred ruskom armijom, zajedno sa nemačkom vojskom koja se povlačila, dok je dosta njih ostalo. To se može videti iz prezimena nekih od današnjih stanovnika, u početku su se, iz straha od represalija, izjašnjavali Mađarima a kasnije su se tokom godina ili utopili u sredinu ili odselili. Ovo je naročito bilo izraženo tokom šezdesetih godina prošlog veka kada se tadašnja Jugoslavija otvorila prema zapadu.
Rusi koji su došli u selo takođe nisu dirali stanovništvo. To se najviše može zahvaliti dr Ataljancu, koji je bio Jermen poreklom. Pričao je ruski i imao iskustvo sa vojskom, pošto je početak svoje karijere proveo kao vojni lekar u ruskoj vojsci. Rusi su ostali u selu veoma kratak period, manje od mesec dana.
Posle rata, Drugog svetskog rata, došao je period kolonizacije, nacionalizacije i obaveze. Veoma mali broj kolonista je doseljen u Skorenovac. Tek toliko da se popune napuštene nemačke kuće. Kolonisti koji su došli u Skorenovac su bili srpske nacionalnosti i došli su sa juga centralne Srbije i Kosova. Druga generacija kolonista se već prilagodila seoskom načinu življenja i većina dece kolonista je ubrzo progovorila ili razumela pored srpskog i mađarski jezik. Zabeleženo je da su tada Skorenovčani prvi put videli šarplaninca, psa, kojeg su kolonisti doveli sa sobom.[9]
Slike iz tradicionalnog i svakodnevnog života u selu
uredi
Seoski slave i običaji
uredi
- Sveti Stefan (mađ. Szent István). Mađarski nacionalni praznik, koji se ujedno slavi kao seoska slava, „kirvaj“; slavi se 20. avgusta. Svake godine, drugog dana slave, 21. avgusta se odlazilo na Provalu (Szakado) i tamo nastavljalo praznovati.
- Grožđenbal (mađ. Szüretbál). Održava se u jesen posle berbe grožđa, cela sala se okiti jesenjim plodovima i vinovom lozom a služi se domaće vino i grožđe.
- Maškare (mađ. Farsang). Održavaju se u februaru kada se omladina maskira u kožne gunjeve, nosi razna zvonca, prave buku da bi oterali „zle duhove“ i istovremeno se zabavljaju do dugo u noć. Posle 1960-ih ovaj običaj se polako gubi.
- Maskenbal (mađ. Maszkabál). Tradicionalna kostimirana igranka za mlade.
- Lovački bal (mađ. Vadászbál). Zabava mladih u dugim zimskim mesecima. Kao zakuska se služi meso od divljači i služi se domaće vino.
- Dani žetve (mađ. Aratás napok). U julu, posle završetka žetve, stanovnici proslavljaju uspešnu godinu. Preko dana mladi, obučeni u narodne nošnje, zaprežnim kolima obilaze selo, objavljaju kraj žetve, najavljuju večernje proslave koje se održavaju u nekoliko sala i u seoskim kafanama okićenim žetvenim bojama.
- Imendan (mađ. Névnap). Do pre tri ili četiri generacije unazad nije se slavio rođendan, već imendan. Imendan se slavio na dan sveca čije je ime domaćin nosio. Svetac je ujedno bio i zaštitnik kuće i familije. Imendan se nasleđivao po muškoj liniji. Prvorođeni sin je obično dobijao ime svoga oca, a time i nasleđivao sveca kojeg je slavio (Zato je kod Sekelja bila učestala pojava prenošenje imena i prezimena sa oca na sina kroz više generacija). Drugorođeni sin je imao mogućnost da preuzme imendan (sveca) od dede po majci ili da slavi sveca po svom imenu.
- Baba Marta. Običaj koji u Skorenovcu održavaju uglavnom skorenovački banatski Bugari. Obeležavanje ovog običaja se održava prvog dana u mesecu martu. LJudi se oblače svečano i kite se šarenim crveno belim kićankama i resama ili stavljaju na odeću male lutke, martenice, koje se nazivaju „Pižo i Penda“. Pižo predstavlja muškog lutka gde dominira bela boja koja simboliše čistotu i dušu, a Penda predstavlja žensku lutku, gde dominira crvena boja koja simboliše život i emocije. U bugarskom folkloru Baba Marta je povezana sa đandrljavom starom babom čija se ćud stalno i iznenada menja. A takvim se mesecom smatra i mesec mart kada je vreme nepredvidivo i prelama se iz jedne u drugu krajnost. Ove martenice predstavljaju amajlije za rađanje proleća i simbole umiranja i rađanja.
Ovo je stara paganska tradicija koja skoro da se nije ni promenila od davnina. Verovanje je da nošenjem crvene i bele boje ljudi mole Baba Martu za milost, nadajući se da će duga zima brže proći i da će proleće ubrzo da pokaže svoje boje.
Svadba
urediSekeljska svadba (mađ. Székely lakodalom) se održava po običajima koji se prenose s kolena na koleno, a običajne svečanosti traju od tri pa do sedam dana.
Prvo mladi obaveštavaju svoje roditelje o svojoj nameri i traže blagoslov od njih. Momak, kada dobije blagoslov od glave porodice, odlazi sa ocem kod devojčinih roditelja da zvanično zaprosi devojku. Ako sve prođe u redu roditelji momka i devojke ugovaraju mesto i vreme održavanja svadbarskih svečanosti.
Svaka porodica pravi svoj spisak gostiju i mlada i mladoženja posebno pozivaju svoje najbolje prijatelje gde ih obaveštavaju o svojoj nameri i traže od njih da im se pomogne u organizovanju svadbe. Drugarice za svadbu dobijaju svadbarsku titulu njosojulanj (mađ. nyoszolyólány) a drugovi vefelj (mađ. vőfély).[10] Određuje se glavni vefelj koji najbolje poznaje običaje i ima autoritet da sprovodi pripreme i da organizuje ostale mladiće. On dobija titulu glavnog vefelja (mađ. fő vőfély). On dobija vefeljsko obeležje, vefeljski štap (mađ. vőfélybot, vőfélypálca) i zaduženja.[11] NJemu se predaje spisak gostiju i svi potrebni podaci o svadbi.
Dve, tri nedelje pred svadbu glavni vefelj se oblači u narodnu nošnju uzima svoj ukrašeni štap, upreže svoje konje i ukrašava ih pletenim vrpcama, trakama, nacionalnih boja, na svoja ukrašena kola stavlja burence sa vinom i okuplja ostale vefelje. Tako opremljen prvo odlazi kod kuma (mađ. násznagy)[12] gde mu mladoženja predaje zvaničan poziv za kumstvo a glavni vefelj poziv njegovoj porodici za svadbu. Tu se obavezno nazdravi i nastavlja se odlaskom i pozivanjem najbliže rodbine, prijatelja i poznanika, dok se bure ne isprazni. Ovime se daje svima dovoljno vremena da se pripreme za svadbu.
Nekoliko dana pred svadbu glavni vefelj opet ponavlja istu proceduru oblačenja i ukrašavanja konja i kola i zajedno sa ostalim vefeljima odlazi da sakupi i donese potrebne stvari za održavanje svadbe. Prolazeći kroz selo od jedne do druge kuće oni pevaju svadbarske pesme i skupljaju stolove, stolice, tanjire, viljuške, kašike, noževe, stolnjake. Ovime obaveštavaju celo selo o budućem događaju.
Svadba se obično zakazuje za subotu. Do petka se sve spremi a u subotu ujutro počinje se sa samom svadbom. Prvo dolazi kum i najbliža rodbina a posle polako i ostali svadbari, svi oni se poslužuju sa paprikašom i slanim pecivima. Kum u narodnoj nošnji se posebno ukrašava sa lentom koja može imati nacionalne boje ili neka druga obeležja u zavisnosti od društvenog statusa kuma[13], dok ostali gosti se ukrašavaju sa cvetovima na reveru. Tradicionalno ti cvetovi su od papira.
Isto u jutarnjim satima mlada šalje dar svom izabraniku, belu vezenu košulju. Donosioci dolaze sa okićenim zaprežnim kolima i oni se primaju sa počastima. Mladoženja oblači primljeni dar i svatovi kreću ka mladinoj kući. Dolaskom mladoženje i ostalih svatova u mladinu kuću počinje ceremonijal kićenja neveste. Mlada je obučena sva u belo i prima mladoženjin krunski venac kojim je dariva i stavlja mladi na glavu. Krunski venac je simbol predavanja jedno drugome, zalog vernosti u budućem zajedničkom životu.[14]
Posle ovoga čina svatovi se razilaze i u ugovoreno vreme se nalaze ispred crkve. Ispred crkve mlada i mladoženja po prvi put se odvajaju od svojih svatova i zajedno ulaze pred oltar. Tu se odigrava čin venčanja pred Bogom. Posle ovog ceremonijala novi bračni par, uz pratnju svadbarske muzike, odlazi u prostorije gde je mladoženja organizovao svadbeno veselje.
Svatove već očekuju pripremljena peciva, rakija i vino, tada se i obavlja ceremonija primanja novog člana, mlade, u porodicu, posle koje svi počinju da se vesele pevaju i igraju.
Večera je poseban događaj sa posebnom tradicijom. Kada svi svatovi posedaju za stolove i kada se muzika utiša, kum održi govor gde se veliča mladoženjino bogatstvo i mladina lepota, posle čega vefelji prvo unose supu, što označava početak večere. Glavni vefelj recituje stih po stih predviđene recitacije i hvali hranu koju će gosti imati prilike da probaju i sve je popraćeno sa muzičkim efektima gde se gosti time animiraju. Posle supe na red dolazi pečenje, salata, kompoti i ostali prilozi glavnom jelu. Na kraju večere dolazi na red torta. Svako unošenje ovih jela je poseban događaj i sledi isti ritual hvaljenja hrane, dok se piće neprekidno troši.
Po završetku večere gosti ponovo počinju da se vesele, igraju čardaš i pevaju. Negde oko ponoći mlada i mladoženja ustaju najavljuju svoj odlazak i sami odlaze u svoj novi dom. Tu se presvlače i mlada se oblači u narodnu nošnju gde dominiraju crvena i bela boja, dok mladoženjinom nošnjom dominira crna i bela boja. Kada je ova ceremonija obavljena novi bračni par se vraća da nastave svadbarsko veselje i tada se služe sitni kolači. Ulaskom para među svatove nastaje zadirkivanje mladih, pošto su sa ovim činom postali čovek i žena, a veselje dostiže kulminacije i traje sve do podneva sledećeg dana, nedelje. Ako neko od vefelja nije bio dovoljno jak da izdrži do ovih sati, pa je ranije otišao kući, preostali vefelji idu po njega, vezuju užetom, kite sa osušenom stabljikom kukuruza i dovlače ga nazad na svadbu (ovaj običaj se zove Kalato (Káláto) i svi gosti mogu biti predmet ovog običaja u narednim danima, dokle god ima preostale hrane). Preostalim gostima se služi kisela čorba, posle koje se gosti počinju polako razilaziti. [15]
Poznati Skorenovčani
uredi- dr mr Gabrijel Ataljanc (Gabi) — doktor, neuropsihijatar, pesnik, bivši omladinski prvak Srbije u troskoku. Radio u Skorenovcu, Kovinu, Pančevu, Idriji, na Rabu i u Francuskoj. Otac balerine Ašhen Ataljanc.
- dr Magdolna Urban (Magda) — najpoznatiji zubar pančevačke opštine 50-ih, 60-ih i 70-ih godina prošlog veka. U 40-im jedna od prvobitnih igračica ženskog košarkaškog kluba iz Zrenjanina. Veći deo svog radnog veka je provela radeći u zubnoj ambulanti Fabrike aviona Utva.
- Hubert — Vlasnik prve kafane u selu, putnik čuvene Karpatije i očevidac spasavanja preživelih sa Titanika
- Tamaš Jung (1911—1992) — biskup
- Ištvan Bot (Both István) (1943—2004) — sveštenik
- Luka Uzun — advokat, prosvetni radnik, redaktor „Banatskog bugarskog glasnika“ koji je izlazio u Temišvaru
- Deže Nađ (Nagy Dezsö) — poljoprivrednik, prvak Jugoslavije u prinosu žita po hektaru 1975.
- Erne Komaromi — igrao fudbal za Vojvodinu, Novi Sad, Dinamo iz Pančeva i Plavi Dunav iz Skorenovca
- Đurka Pap — fudbaler, jedan od trenera Dinama iz Pančeva, radio sa mladima. Trenersku školu završio u klasi sa Miljanom Miljanićem
- Laslo Varga — srednjoškolski prvak u skoku u dalj na SOŠOV-u 1977.
- Zoran Mihajlović — omladinski prvak Vojvodine u bacanju kugle iz 1977. godine. Bubnjar i pevač grupe „Dunavski kamičci“ koji gaje tradicionalnu mađarsku muziku. Izdali su nekoliko kaseta i CD-a
Povezano
urediReference
uredi- ↑ Kuvas, vrsta i istorija, Pristupljeno 25. 4. 2013.
- ↑ Istorija vrste Arhivirano 2009-02-21 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 25. 4. 2013.
- ↑ Skorenovac története — Szabatka Gyula (kiadta R. Oberläuter, Kovin 1936.)
- ↑ Székelykeve (Skorenovac) A falu története, Galambos Tibor 2001. Katalog i publikacija broj 949.711.3 Skorenovac ID=91666188
- ↑ 5,0 5,1 5,2 Knjiga 9, Stanovništvo, uporedni pregled broja stanovnika 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, podaci po naseljima, Republički zavod za statistiku, Beograd, maj 2004, ISBN 86-84433-14-9
- ↑ Knjiga 1, Stanovništvo, nacionalna ili etnička pripadnost, podaci po naseljima, Republički zavod za statistiku, Beograd, februar 2003, ISBN 86-84433-00-9
- ↑ 7,0 7,1 http://media.popis2011.stat.rs/2011/prvi-rezultati.pdf
- ↑ Knjiga 2, Stanovništvo, pol i starost, podaci po naseljima, Republički zavod za statistiku, Beograd, februar 2003, ISBN 86-84433-01-7
- ↑ Kad duša priča — Autobiografija, ing. Milica Aranđelović (izdao Midim print, za izdavača Dragan Milić, Beograd 2005. ISBN 86-07-01582-6)
- ↑ Literatura:
1.Györgyi Erzsébet: Házasságkötés és szokásköre a bukovinai székelyeknél (Népr. Közl., 1962) ([1]);
2. Filep Antal: Szokásleírások a 18. és 19. századból (Népi Kultúra – Népi Társadalom, 1971) (izvorizvor). - ↑ Literatura:
1. Szentesi Tóth Kálmán: Lakodalmi szokások a Nagykunságon (Karcag, 1929) (izvor);
2. Gönyey Sándor: A gyimesi csángó menyasszony öltözete (Ethn., 1940);
3. Viski Károly: A hagyomány tárgyai (A magyarság néprajza. IV., Bp., 1941–43) (izvor). - ↑ Literatura:
1. Cserei Farkas: A magyar és székely asszonyok törvénye (Kolosvár, 1800);
2. Mátyus Péter: Násznagyok kötelessége (Buda, 1847);
3. Kolosvári Sándor–Óvári Kelemen: Magyar törvénytár – 1000–1526. évi törvényczikkek (Bp., 1899);
4. Ébner Sándor: A tiszakarádi násznagy feldíszítése (Ethn., 1931);
5. Mielczarska, Władysława: Starosta weselny w Polsce (Pozńan, 1931);
6. Szendrey Ákos: Die Vorbereitung der Hochzeit und der Abschluss des Ehevertrages bei den Ungarn (Acta Ethn., 1957–58) (izvor). - ↑ Literatura:
1. Réső Ensel Sándor: Magyarországi népszokások (Pest, 1866);
2. Fél Edit: A vagyon és tulajdon Martoson (Társadalomtudomány, 1944);
3. Györgyi Erzsébet: Házasságkötés és szokásköre a bukovinai székelyeknél (Népr. Közl., 1962) (izvor) - ↑ Literatura:
1. Györgyi Erzsébet: Házasságkötés és szokásköre a bukovinai székelyeknél (Népr. Közl., 1962) (izvor);
2. Cserei Farkas: A magyar és székely asszonyok törvénye (Kolosvár, 1800) (izvor);
3. Cassel, Paulus: Die Symbolik des Ringes zumal des Trauringes (Friedenau, 1891);
4. Kolosvári Sándor–Óvári Kelemen: Magyar törvénytár – 1000–1526. évi törvényczikkek (Bp., 1899) (Bibliografija svih referenci, izvor) - ↑ Literatura:
1. Sartori, Paul: Situe und Brauch. I. Die Hauptstufen des Menschendaseins (Leipzig, 1910);
2. Samter, Ernst: Geburt, Hochzeit und Tod (Leipzig–Berlin, 1911);
3. Viski Károly: Volksbrauch der Ungarn (Bp., 1932); Biegeleisen, Henryk: Wesele (Lwów, é. n.);
4. Szendrey Ákos–Szendrey Zsigmond: Házasság (A magyarság néprajza, IV., Bp., 1941–1943);
5. Van Gennep, Arnold: Manuel de folklore français contemporain (I–II., Du berceau à la tombe – Mariage, funérailles, Paris, 1946);
6. Dégh Linda: (A magyar népi színjáték kutatása (Bp., 1947);
7. Lakodalom (A Magyar Népzene Tára, III., A-B., Bp., 1955–56);
8. Deneke, Bernward: Hochzeit (München, 1971) (izvor)—(Zbirni izvori literatura, izvor).
Literatura
uredi- Skorenovac története — Szabatka Gyula (kiadta R. Oberläuter, Kovin 1936. )
- Jovan Erdeljanović, Srbi u Banatu, Novi Sad, 1992.
- Slobodan Ćurčić, Broj stanovnika Vojvodine, Novi Sad, 1996.
- Mgr. Erős Lajos, Adalékok a Zrenjanini—Nagybecskereki Egyházmegye történetéhez, 1993. (Additamenta ad historiam Diocesis Zrenjaninensis—Nagybecskerekensis)
Spoljašnje veze
uredi
 | U Wikimedijinoj ostavi nalazi se članak na temu: Skorenovac |