Marlene Dietrich

Marlene Dietrich (Berlin, 27. decembar 1901 – Pariz, 6. maj 1992) bila je nemačka glumica i pevačica. U ranim 1930-im dobila je međunarodnu slavu i važi za prvu Nemicu koja se probila u Hollywoodu. Rođena je, zapravo, pod imenom Marie Magdalene Dietrich, a od 1912. godine koristi Marlene, što je skovala od svoja dva imena.

Marlene Dietrich
glumica, pjevačica
u filmu No Highway iz 1951. godine
Biografske informacije
Rođenje	Marie Magdalene Dietrich 27. decembar, 1901 Berlin-Schöneberg, Nemačko Carstvo
Smrt	6. 5. 1992. (dob: 90) Pariz, Francuska
Supružnik	Rudolf Sieber (vj.1923-1976; njegova smrt)
Djeca	Maria Riva
Rodbina	John Michael Riva (unuk), (1948-2012) Peter Riva (unuk)
Profesionalne informacije
Zanimanje	glumica, pjevačica
Opus
Djelatni period	1919 - 1984
Znamenite uloge
Lola u Plavi Anđeo
Službene stranice
http://www.marlene.com/

Godine 1999. Američki filmski institut uvrstio je Marlene u listu najvećih zvezda svih vremena sa pozicijom na 9. mestu. Godine 2002. Marlene je postumno postala počasna građanka Berlina.

Mladost

Marlene Dietrich je rođena kao druga ćerka kraljevskog policijskog poručnika Louis Erich Otto Dietricha i Josefine Wilhelmine Elisabeth (rođene Felsing) na Schönebergu u Berlinu. Porodica je imala još jednu godinu dana stariju ćerku, po imenu Elisabeth. Moguće je da je ona, zajedno sa svojim mužem, u toku Drugog svetskog rata vodila bioskop koji su uglavnom posećivali članovi SS-trupa, pa je Marlene kasnije često negirala postojanje svoje sestre.

Po smrti oca 1907. godine njena majka se venčala sa poručnikom Edouard von Losch, koji je poginuo u toku Prvog svetskog rata.

Marlene je učila da svira violinu i 1918. godine počela je da studira violinu u Weimaru. Godine 1921. nastavila je studije u Berlinu, ali morala je da ih napusti zbog tendinitisa. Međutim, posle audicije u Nemačkom pozorištu angažovao ju je poznati pozorišni reditelj, Max Reinhardt.

Prve, još uvek male, filmske uloge, kao i brak sa asistentom producenta, Rudolf Sieberom, usledili su 1923. godine. Naredne godine, 13. decembra rođena je i njihova jedina ćerka Maria Elisabeth Sieber.

Rana svetska slava

Posle brojnih uloga u pozorištu i nemim filmovima, 1929. godine reditelj Josef von Sternberg, koji je bio u potrazi za glavnom glumicom za prvi nemački ton-film „Der blaue Engel“ (Plavi anđeo), otkrio je Malene Dietrich u mjuziklu „Zwei Krawatten“ (Dve kravate). U ulozi Lole Lole Marlene je doživela veliki uspeh. Film je istovremeno snimljen na nemačkom i engleskom jeziku, a pesma koji je ona u njemu otpevala, Ich bin von Kopf bis Fuss auf Liebe eingestellt – u nemačkoj, odnosno Falling in Love Again – u engleskoj verziji postala je svetski hit.

Ikona filma

Sve oko Marlene Dietrich bilo je tajno, zagonetno, dobro skriveno i stalno otvoreno pogrešnom tumačenju.Ona sama umela je veoma dobro da kontroliše informacije o sebi, počev od pažljivog "filtriranja" podataka o bogatom biseksualnom ljubavnom životu, pa sve do brige o osvetljenju i pozadini dok su je fotografisali. Skandali koje je celoga života izazivala bili su uvek rezultat promišljene provokacije i jasnog ličnog stava. Ništa na njoj i oko nje nije bilo "spontano" i "prirodno", sem doslednog individualizma. Nikada nije pokušala da stekne omiljenost ulogama "običnih žena". Kada pomislimo na vampa, kobnu zavodnicu, slika Marlene Dietrich obično se pojavi prva, no to je njena zrela holivudska slika, prilično različita od Marlene iz Plavog anđela u režiji Josefa von Sternberga (1930), dobro zaobljena i sa tamnijom kosom. Ali prvi nastup zabeležen u svetu, u tom filmu, odredio je psihološki tip koji je ona zatim vizualno razradila, izmenivši svoje telo: vitka figura sa obavezno istaknutim nogama, sasvim svetla, "platinum" kosa, poluotvorene oči sa obrvama u savršenom luku, ironičan i tajanstven poluosmeh, cigareta u dugoj muštikli, a kada progovori, dubok i zamaman glas, i laki strani akcenat koji dodatno unosi egzotiku.

Najprepoznatljiviji lik filmske industrije

Praktično sve njene filmske uloge bile su slične: žena od iskustva i sa prošlošću, zabavljačica, plesačica i pevačica, kabaretska dama, ponekad na špijunskim zadacima, naizgled umorna od ljubavi ali i te kako spremna da počne iznova, izazov za dečake, opasnost za oženjene, partner za avanturiste. Nastupala je u filmovima obnažena, na užas američkih moralista. Dva su kostima nerazdvojivo vezana za nju: crni korset sa čarapama i muško odelo, dakle istovremeno ekstremno ženski i ekstremno muški look. Njeni ambijenti na filmu bili su zadimljeni lokali, kazino, vozovi, Legija stranaca, harem, pozornica. I, naravno, kreveti. Njen "dizajnerski inženjering" bio je savršen, ali je ona umela da čak parodira sebe samu. Kada je sa godinama filmskom izgledu došao kraj, našla je elegantno rešenje, nastupajući samo na koncertima, gde se realna starost nije kosila sa filmskim iluzionizmom, i gde je ostajalo samo divljenje za njenu vitalnost. Njen način pevanja bio je zapravo pevušenje sa govorom: noge su pevale svoju pesmu. Jedina antropološka paralela koja se može naći tome tipu izražavanja jeste začaravanje veštice, formule i pevušenje šamana, dovođenje publike/žrtve u blaženu zavisnost od onoga koji začarava. Potpuno zavođenje, drugim rečima. Čak i kada reči pesama nisu imale seksualnu sugestivnost, taj način pevanja ih je činio dvosmislenim. Antiratne balade, koje smo mogli zaboraviti u interpretaciji nekog koloraturnog soprana, postajale su u njenoj interpretaciji opsesivne i nezaboravne. U dubokoj starosti, više nije htela da se pokazuje pred kamerom, čak ni u dokumentarnome filmu o sebi, koji je napravio njen stari prijatelj Maximilian Schell (1984): pustila je samo svoj glas.

Otkuda dolazi taj tako razrađeni, prepoznatljivi lik?

Marlene je, kao mlada dama iz dobre kuće, započela svoju glumačku karijeru u pozorištu, kod najboljih učitelja, recimo Maxa Reinhardta, u onome kratkome periodu kada je Berlin bio jedna od evropskih avangardnih prestonica. Zajednički plan troje emigranata, Von Sternberga, glumca Emila Janningsa i njen, da osvoje Holivud Plavim anđelom, što su i uspeli, preokrenuo je karijeru uspešne dramske i filmske glumice u rafiniranom evropskom središtu u dvodimenzionalnu fantazmu, kojoj se morala prilagoditi ne samo iz želje za luksuznim životom nego i zbog narastajućeg nacizma i iznenadne propasti kulture iz koje je potekla. Njen lenjivi pogled i prezir prema neuglađenim muškarcima Novoga sveta može se čitati i kao protest žene koja je znala za mnogo, mnogo bolje. Možda nijedna njena uloga nije tako upečatljiva za čitanje ove kulturne nelagodnosti kao uloga pevačice u saloonu na Divljem Zapadu, koju je nekoliko puta ponovila (Destry ponovo jaše, 1939, Ranč prokletih, 1952): blazirana i hladnokrvna, ona otaljava svoju tačku spremna da nogom odgurne pijane nametljivce, odsutna i sabrana istovremeno, sa uspomenom na neki drugi, bolji život.

"Svuda stranac"

Sama je odlično govorila nekoliko jezika. Ona nikada ne pripada svetu u kojem je trenutno. Nije patetična izgubljena emigrantkinja, vež neko ko je svestan svojih razloga za odlazak ali time nije postao srežniji. Zato što je utišana, njena nostalgija je upečatljivija od uobičajenog emigrantskog jauka za otadžbinom. Emigrant Marleninoga tipa više nije imao kuda da se vrati. Ona je, doduše, posećivala Nemačku, gde je uvek bilo pronacističkih osvetnika da je proglase izdajnicom. Živela je uglavnom u Parizu. Njena poslednja želja bila je da bude sahranjena u Nemačkoj, što je postalo predmet dugog i zlobnog birokratskog zavlačenja. Šta je bio razlog tolikoj mržnji? Upravo njena potpuna ambivalentnost, nepripadanje svetu jasnih i tupih stavova, samostalno, nepredvidivo, slobodno uživanje u svakodnevici i u kulturi, pacifizam kao prirodno stanje duha, prezir prema jeftinim strastima. Jedan drugi Evropljanin i emigrant u Holivudu, režiser Billy Wilder umeo je da iskoristi njen često neiskorišćeni glumački potencijal. U izvrsnom sudskom trileru po romanu Agathe Christie Svedok optužbe (1957), Marlene je tu odigrala hladnu strankinju – Nemicu, proračunatu ženu osumnjičenog za ubistvo, koja uspeva da na sebe navuče sveopštu mržnju. U savršenom obratu, ona se otkriva ne samo kao požrtvovana žena vež i kao superiorni um iza savršenog plana, čime zaslužuje divljenje prevarenog advokata (Charles Laughton) i njegovu odbranu.

Marlene Dietrich je svesno i uspešno gradila svoj status ikone, ne ugađajući nikad opštem ukusu. U filmovima koje je snimala prepoznaju se mikrorežije kojima je umnožavala značenje, praveži tako od beznačajnih melodrama prava čvorišta kulturnih simbola. Pomenimo samo jednu, iz filma Plava Venera (1932). Na kabaretskoj sceni, usred frenetične "egzotične igre", pojavljuje se figura u kostimu gorile, dodajući plesu element divljine i grubosti. "Gorila" seda i skida glavu, ispod koje se rastresaju svetli uvojci Marlene. Sa telom još uvek u ogromnom crnom životinjskom kostimu ona peva "Vrući Voodoo". Ne pamtim nijedno filmsko svlačenje koje bi imalo ovakav efekat, čak ni njeno sopstveno skidanje/oblačenje crnih čarapa u Plavom anđelu.

Pesme koje je po prvi put pevala ostajale su zauvek vezane za nju: "Ponovo se zaljubljujem" u Plavom anđelu, "Vidi šta naručuju momci iz zadnje sobe", u Destry ponovo jaše, "Život u ružičastom" u Tremi iz 1950. Stoga naivno deluju pokušaji da se stvaranje ikone i mita Marlene Dietrich veže uz ozlojeđenog Von Sternberga, ili druge pigmalione u prolazu. Drugi element koji govori u prilog njenoj samostalnosti jeste njena skoro potpuna neranjivost prema holivudskom star-sistemu. Moglo bi se reži da je za sebe uspela da nađe idealnu nišu, i da ostane nedodirljiva i pored svoje očigledne "moralne bezbrižnosti".

Emigracija 1933.

Memorijana tabla na rodnoj kući Marlene Dietrich

Po dolasku nacista na vlast, Marlene Dietrich je krenula sa Sternbergom u Ameriku i potpisala je ugovor za Paramount Pictures. Za ulogu u filmu Morocco nominovana je za nagradu Oskar za najbolju glavnu žensku ulogu za 1930. godinu. Ovo je ostala njena jedina nominacija za Oscara. U narednih nekoliko godina snimila je još 5, od ukupno 7 filmova u režiji Sternberga. Film Shanghai Express iz1932. je bio komercijalno najuspešniji od Sternberg-Dietrich filmova. Saradnju između njih dvoje je 1935. prekinula Marlene. Takođe je 1936. godine odbila Goebbelsovu ponudu da snimi film u Nemačkoj za koji bi dobila veliki honorar i za koji je mogla da bira scenario i saradnike/ce. Dietrich je nastavila da snima u USA sa Hitchcockom, Lubitschem, Wellesom i Wilderom. Godine 1939. uzela je američko državljanstvo.

Podrška trupama u Drugom svetskom ratu

Kada ju je Hitler pozvao da se vrati u Nemačku i u filmovima proslavlja nacizam i da od nje napravi najmoćniju ženu na svetu, odgovorila je ne samo odbijanjem i javno nazivanje Hitlera idiotom, nego je još išla da zabavlja američke vojnike na frontovima.Marlene je postala jedna od prvih zvezda koje su prikupljale pare za rat protiv Hitlerove Nemačke. Snimila je nekoliko anti-ratnih pesama i nastupala je pred savezničkim trupama na frontovima u Alžiru, Francuskoj i Nemačkoj sa generalnima James M. Gavinom i George S. Pattonom. Na pitanje zašto to radi, kada se nalazi u očiglednoj opasnosti samo na par kolometara od nemačke linije, odgovorila je „aus Anstand“ - „iz pristojnosti“. Kasnije je izjavljivala da nikada više nije imala tako intenzivan kontakt sa svojom publikom.

Na kraju rata je ušla sa prvim američkim trupama u Nemačku. U Stolbergu, pored Aachena prepoznao ju je jedan Nemac i na njeno veliko iznenađenje pozdravio ju je s radošću. Ova neočekivana reakcija nije bila usamljeni slučaj; žene iz mesta su skupile sastojke za kolač dobrodošlice, koji je, po njenim tvrđenjima, bio najukusniji obrok u njenom životu. Imala je takođe sreće u pronalaženju majke i sestre i najpre ih je kontaktirala preko radija, a kasnije su se srele u Berlinu. Njena majka, koja se zaklela sebi da će preživeti Hitlera, umrla je novembra 1945.

Posle rata

Njen politički i društveni angažman protiv nacističkog režima dobio je internacionalno priznanje znatno ranije nego što je to bio slučaj u Nemačkoj. Već 1947. Marlene Dietrich je dobila Medal of Freedom od američke vlade, najviši civilni orden Sjedinjenih Američkih Država. Takođe, 1950. godine postala je „Chevalier de la Legion d'Honneur“ (vitez Legije časti, da bi kasnije bila proizvedena u oficira i komandanta Legije časti.

Nemačka javnost je dugo ostala neprijateljski raspoložena prema njoj i neki su u njoj i dalje videli izdajicu. Nekoliko puta je nastupala u Nemačkoj: 1960. u Berlinu, 1962. u Düsseldorfu i 1963. u Baden-Badenu. Njen nastup u Berlinu 1960. godine izazvao je vrlo podeljene reakcije kod građana. Dok su joj neki, uključujući i gradonačelnika Willy Brandta poželeli dobrodošlicu, drugi su isped koncertne zgrade protestvovali uz povike „Marlene, idi kući!“ Nikada se više nije vratila da živi u Nemačkoj, zbog čega je patila. Pesma Ich hab noch einen Koffer in Berlin (Imam još jedan kofer u Berlinu) govori o tome da još uvek sanja da se vrati u Berlin.

Održala je i turneju po Izraelu, tokom koje je neke pesme pevala na nemačkom, razbijajući postojeći tabu korišćenja nemačkog u Izraelu.

Godine 1961. snimila je svoj poslednji veliki film Judgment at Nürnberg.

Kazalište i kabare

Karikatura Hansa Georga Pfannmüllera prikazuje Marlene Dietrich u kabareu 1954.

Od početka 1950-ih do sredine 1970-ih, radila je skoro isključivo kao visoko-plaćena kabaretska umjetnica, s nastupima uživo u velikim kazalištima širom svijeta.

1953., ponuđeno joj je tada velikih 30 000 američkih dolara za nastup uživo u Sahara Hotelu u Las Vegasu. Kratki nastup, sastojao se od samo nekoliko njenih pjesama, ali dražesno prozirni kostimi, koje je kreirao Jean Louis, privukli su mnogo publiciteta. Angažman je bio toliko uspješan da je dogovoren nastup u Cafė de Paris u Londonu iduće godine, te je i Las Vegaski ugovor također bio obnovljen. Kada je sredinom 1950-ih Marlene Dietrich kao svog glazbenog aranžera angažirala Burta Bacharacha, njeni nastupi počeli su se iz jednostavne izvedbe namjenjene noćnim klubovima razvijati u ambicioznije predstave s postavom novog materijala. Repertoar je uključivao pjesme iz njenih filmova, kao i aktualne popularne pjesme. Bacharachovi aranžmani pomogli su prikriti njen ograničen raspon glasa - bila je kontraalt – i omogućili izvedbe pjesama s najvećim dramatskim efektom.

Njen povratak u Njemačku 1960. povodom koncertne turneje izazvao je podijeljene reakcije. Mnogi su Nijemci smatrali da je svojim djelima tijekom drugog svjetskog rata iznevjerila svoju domovinu. Tijekom nastupa u berlinskom teatru Titania Palast, prosvjednici su pjevali "Marlene Go Home!" S druge strane, bila je toplo primljena kod mnogih drugih Nijemaca, uključujući i berlinskog gradonačelnika Willyja Brandta. Turneja je bila umjetnički trijumf, ali i financijski neuspjeh. Otprilike u isto vrijeme, pošla je i na uspješnu turneju u Izrael. Na koncertima je pjevala na njemačkom, uključujući i njemačku verziju Seegerove anti-ratne pjesme "Where Have All the Flowers Gone", probivši neslužbenu zabranu korištenja njemačkog u Izraelu.

1964. i 1965. nastupila je također i na Edinburškom festivalu s Bacharachom kao dirigentom, i dvaput na Broadwayu (1967. i 1968.), osvojivši posebnu nagradu Tony za svoje nastupe. Njeni kostimi, pripijene haljine pokrivene hiljadama kristala i ogrtač od labuđeg perja, i pomno postavljena rasvjeta na pozornici, omogućili su glamorozan izgled i u poodmakloj dobi.

Novembra 1972., verzija njenog broadwayskog nastupa snimljena je u Londonu. Bila je plaćena 250 000 američkih dolara ali i nezadovoljna rezultatom. Predstava, izvorno nazvana I Wish You Love, emitirana je u Velikoj Britaniji 1. siječnja 1973. i u Sjedinjenim Državama 13.1. 1973. na CBS-u. U kasnijim VHS i DVD izdanjima, naziv predstave promijenjen je u An Evening With Marlene Dietrich.

Poslednje godine

Marlene Dietrich je vremenom razvila probleme s pićem. Njena karijera je uglavnom bila završena kada je 29. septembra 1975. na nastupu u Australiji polomila nogu. Tri godine kasnije pojavila se kratko u svom poslednjem filmu Schöner Gigolo, armer Gigolo, gde je glumila u kolicima. Posle snimanja povula se zauvek iz javnosti u svoj stan u Parizu u aveniji Montaigne, koji nije napustila do smrti. U ovo vreme je Marlene ipak ostala aktivna i pisala je veliki broj pisama i vodila satima razgovore telefonom sa svetskim vođama. U intervijuu koji je njena ćerka dala za Der Spiegel u novembru 2005. navodi se da je Marlene bila u kontaktu sa Ronald Reganom i Mihail Gorbačovom, ali se ne zna da li je imala neke uticaje na njih.

Maximilian Schell je 1984. ubedio Ditrichovu da učestvuje u snimanju negovog dokumentarnog filma Marlene, ali se ona ne projavljuje u kadru.

Šta je ostalo iza Marlene Dietrich?

Stil i moda koji su uticali na modne kreatore, ležernost, najelegantnije znano nošenje pantalona, skupocena jednostavnost; muška fantazma o nogama i ženska ikona o samostalnoj, odlučnoj, mudroj ženi kojoj nije potreban tim eksperata da razvije svoje mogužnosti; nostalgija za zauvek izgubljenim, liberalnim i stvaralačkim trenutkom nemačke kulture; oslobođenost od patrijarhalnih stega, merila kolektiva, nacionalnih okvira. I, iznad svega, mogućnost da se zapletene poruke o toleranciji, nezavisnosti i inidividualizmu prenesu u popularnu kulturu. Stoga je Marlene Dietrich uspela da održi svoj status ikone i u Americi i u Evropi još pola veka posle vrhunca svoje filmske karijere. Još za vreme svog životnog veka postala je inspiracija velikim umetnicima poput Madonne,Davidu Bouviju i grupi Queen..

Smrt i priznanja posle smrti

Grob u Berlin-Friedenau sa natpisom: Hier steh ich an den Marken meiner Tage (Theodor Körner)

Marlene Dietrich je umrla 6. maja, 1992. u Parizu u svojoj 90. godini. Služba je bila održana u Le Madeleine u Parizu sa oko 3.500 prisutnih i masom ljudi ispred crkve. Njeno telo, prekriveno američkom zastavom, vraćeno je zatim u Berlin, gde je sahranjena na Städtischer Friedhof III na Schönebergu, nedaleko od mesta gde je rođena. U godinama posle njene smrti i dalje su postojale kontroverze u vezi sa njom i neki su i dalje na nju gledali kao na izdajicu. Tek 1997. berlinska opština Tiergarten je po njoj nazvala trg u blizini Potsdamer Platza Marlene-Dietrich-Platz. Posveta glasi: „Berlinska svetska zvezda filma i šansona. Zalog za slobodu i demokratiju, za Berlin i Nemačku“. Za stogodišnjicu rođenja Marlene Dietrich, 2001. godine država Berlin se zvanično izvinila zbog neprijateljstva. Grad Berlin joj je 16. maja, 2002. Postumno dodelio status počasne građanke Berlina.

Privatni život

Brak i vanbračne veze

Na snimanju filma Tragödie der Liebe upoznala je Rudolfa Zibera, asistenta izvršnog producenta, za koga se udala 17. maja 1923. godine. Plod tog braka bila je kćerka Marija Riva, koja je takođe postala glumica.

Rudi i Marlen su bili izuzetno liberalan i tolerantan par. Oboje su imali vanbračne veze i nisu ih krili jedno od drugog. Marlen je često poznavala Rudijeve ljubavnice, a jednom je čak izdržavala supruga i jednu od njih, na njihovom ranču u San Fernandu. Kada je Rudlof umro 1976. godine, Marlen je radila i nije stigla da bude pored njega. To joj je dosta teško palo i izjavila je da je to najveća greška u njenom životu. Dala je da mu se na nadgrobnom spomeniku napiše samo Rudi, i okončala karijeru.

Marlen i religija

Ditrihova je odgajana kao protestantkinja, ali se posle rata deklarisala kao ateista. „Izgubila sam veru tokom rata, i ne mogu da verujem da svi nastradali koje sam volela lete unaokolo ili sede za stolovima. Ako Bog postoji, neka preispita svoj plan.“

Aktivizam u Drugom svetskom ratu

Marlen je oduvek imala jaka politička uverenja i hrabrost da o njima priča. Bila je jedna od prvih zvezda koje su javno kritikovale nacizam i još prikupljale pare za rat protiv Hitlerove Nemačke. Kada je Hitler pozvao da se vrati u Nemačku, da svojim filmovima proslavlja nacizam, gde će je učiniti najmoćnijom ženom na svetu, odgovorila je ne samo odbijanjem i javnim nazivanjem Hitlera idiotom, nego je još išla da zabavlja američke vojnike na frontovima. Snimila je nekoliko antiratnih pesama i nastupala je pred savezničkim trupama na frontovima u Alžiru, Francuskoj, Engleskoj i Nemačkoj sa generalima Džejmsom M. Gevinom i Džordžom Smitom Patonom. Na pitanje zašto to radi, kada se nalazi u očiglednoj opasnosti, na par kilometara od nemačke linije, odgovorila je aus Anstand — iz pristojnosti. Kasnije je izjavila da nikada više nije imala tako intenzivan kontakt sa svojom publikom.

Na kraju rata je ušla sa prvim američkim trupama u Nemačku. U Stolbergu, pored Ahena prepoznao je jedan Nemac i na njeno veliko iznenađenje pozdravio je s radošću. Ova neočekivana reakcija nije bila usamljeni slučaj; žene iz mesta su skupile sastojke za kolač dobrodošlice, koji je, po njenim tvrđenjima, bio najukusniji obrok u njenom životu. Imala je takođe sreće u pronalaženju majke i sestre i najpre ih je kontaktirala preko radija, a kasnije su se srele u Berlinu. Njena majka, koja se zaklela sebi da će preživeti Hitlera, umrla je novembra 1945, pošto je rat bio završen.

Priznanja posle rata

Njen politički i društveni angažman protiv nacističkog režima dobio je internacionalno priznanje znatno ranije nego što je to bio slučaj u Nemačkoj. Već 1947. Marlen Ditrih je dobila Medalju slobode od američke vlade, najviši civilni orden Sjedinjenih Američkih Država. Takođe, 1950. godine postala je Chevalier de la Legion d'Honneur — vitez Legije časti, da bi kasnije bila proizvedena u oficira i komandanta Legije časti. Rekla je da je to najveće dostignuće u njenom životu.

Nemačka javnost je dugo ostala neprijateljski raspoložena prema njoj i neki su u njoj i dalje videli izdajicu. Nekoliko puta je nastupala u Nemačkoj: 1960. u Berlinu, 1962. u Diseldorfu i 1963. u Baden-Badenu. Njen nastup u Berlinu 1960. godine izazvao je vrlo podeljene reakcije kod građana. Dok su joj neki, uključujući i gradonačelnika, poželeli dobrodošlicu, drugi su ispred koncertne zgrade protestovali uz povike „Marlen, idi kući!“ Nikada se više nije vratila da živi u Nemačkoj, zbog čega je patila. Pesma Ich hab noch einen Koffer in Berlin — Imam još jedan kofer u Berlinu, govori o tome da još uvek sanja da se vrati u grad u kome je rođena.

„Ja sam muškarac u duši“

Iako je na poslovnom planu bila vrlo rezervisana, Marlen nije krila od javnosti detalje iz svog privatnog života. Bilo je poznato da je bila biseksualka i da je žalila za dekadentnim, predratnim godinama Berlina, kada je vodila bogat noćni život.

Oduvek sam volela gej i impotentne muškarce! Oni su fini, a možete i da spavate.

– Marlen Ditrih

Marlenina kćerka, Marija Riva, tvrdila je da joj je majka otvoreno pričala o svojim prvim ljubavnim i seksualnim iskustvima. Rekla joj je da je kao devojčica bila zaljubljena u svoju profesorku francuskog, madmoazel Brego, a da je izgubila nevinost sa svojim profesorom violine. Ubrzo nakon venčanja s Rudijem, Marlen je upoznala komičarku Kler Valdorf, sa kojom je sarađivala u mjuziklu Plavi anđeo. Iako su njihovi nastupi odisali (bi)seksualnošću, Marlen nikada nije spomenula da je bila u vezi sa Kler. Valdorfova je bila jedna od prvih berlinskih lezbijki koje nisu krile svoje seksualno opredeljenje. Upravo je Kler bila ta koja je naučila Ditrihovu kako da nosi mušku odeću i da naglasi svoju androginu pojavu. Pre svog odlaska u Ameriku, Marlen je igrala u jednom mjuziklu sa kabaretskom pevačicom Margo Lion. Glumile su žene koje rade na odeljenju sa ženskim rubljem, gde uzbuđuju jedna drugu ženskim čarapama. Otpevale su pesmu Wenn die Beste Freundin, čija je tema bila prevelika ljubav između dve prijateljice. Ovo je postala jedna od lezbijskih himni predratnog Berlina, a Ditrihova je počela da dobija mnogobrojne ponude za reklamiranje ženskih čarapa. Ubrzo po dolasku u SAD, Marlen je upoznala književnicu Mercedes de Akostu. Rekla je da se zaljubila u nju čim je ugledala, a ubrzo potom bile su u vezi. Marlen je bila veoma pažljiva prema de Akosti, večito zaljubljenoj u Gretu Garbo. Marlen je svakog dana slala ruže, karanfile i orhideje de Akosti u stan. De Akostina kuća je bila zatrpana cvećem i ona je naredila služavki da ga šalje u bolnicu. Kada je zamolila Ditrihovu da joj ne šalje cveće jer više nema gde da ga stavi, ova joj je kupila vaze i nastavila po starom. Ditrihova je bila poprilično zabrinuta zbog nje i kad bi kasnila na večeru, javila bi joj: „LJubavi, molim te jedi nešto i idi u krevet. Tu me sačekaj.“ Kada je studio saznao za ovu vezu, počeli su da je kritikuju i da joj prebacuju nemoralno ponašanje. Ditrihova je na te kritike kratko odgovorila direktoru studija: „U Evropi nije bitno da li je muško ili žensko. Mi vodimo ljubav sa svakim ko nas privlači.“ Veza između nje i Mercedes se postepeno ohladila Akostinim čestim pominjanjem Grete Garbo.

Nije mnogo prošlo, a Ditrihova se zaljubila u Džona Gilberta, koji je takođe patio zbog Garbo. Marlen je pokušavala da ga vrati na posao, trudila se da mu obezbedi uloge, ali on je bio veoma nesrećan i potpuno se odao piću. Devetog januara 1936. umro je od srčanog udara. Marlen, koja je bila sa njim, pozvala je svog doktora, pokupila svoje stvari i pobegla. Sutradan se na sahrani onesvestila od tuge.

Njena poslednja velika ljubav je bio francuski glumac Žan Gabin. Iako joj nije bio veran, ona ga je smatrala čovekom svog života, pa je s njim otišla u Evropu. Veza je brzo pukla, a Marlen je nekoliko godina kasnije kupila stan u Parizu, gde je on živeo.

U Parizu je upoznala Edit Pjaf, sa kojom je ubrzo stupila u sentimentalnu vezu. Na kraju su ostale dobre prijateljice, a Marlen je bila kuma na njenom venčanju. Pedesetih je bila u vezi sa Julom Brinerom i to je bila jedna od njenih dužih veza. Njeni biografi kažu da je on bio srećan što je sa ženom o kojoj je maštao kao dečak, a ona je bila toliko zadovoljna da je svima pričala o njemu. Ditrihova je javno rekla da je bila u vezi sa Džonom Kenedijem, Bernardom Šoom i Džonom Vejnom, sa kojim je išla u lov i na pecanje. Imala je kratku avanturu sa Džejmsom Stjuartom, dok joj Gari Kuper nikada nije uzvratio simpatije. U Parizu je imala kratku romansu sa Remarkom, koji je tada pisao roman Trijumfalna kapija. Kada su raskinuli, a on završio roman, dodao je posvetu za M. D. Pored njih, novine i biografi su pisali i o vezama sa drugim poznatim ličnostima, između ostalih i sa Frenkom Sinatrom, Gretom Garbo, Kirkom Daglasom i Čarlijem Čaplinom, no Ditrihova nikada nije pričala o njima. Doduše, demantovala je nagađanja medija u vezi nje i Hemingveja, rekavši da je on bio jedini muškarac koji nije hteo da spava sa njom.

Mesto u pop kulturi

Ditrihova je bila jedna od prvih poznatih žena koje su nosile muške pantalone. Polako ali sigurno, stvarala je ideju o samostalnoj, odlučnoj i mudroj ženi. Svojim burnim ljubavnim životom potisnula je patrijarhalnu svest društva u kom je živela, dok je jasnim i nezavisnim stavovima razbila nacionalne okvire. Razvijala je svest o toleranciji i različitostima, te je zbog toga postala jedna od najvećih gej ikona dvadesetog veka. Status žene od velikog uticaja na popularnu kulturu održala je i pedeset godina nakon vrhunca svoje karijere.

Rekli su o Marlen Ditrih...

• Kritičar Kenet Tajnan je jednom rekao: „Marlenina muževnost privlači žene, a ženstvenost muškarce. Ona nema pol.“
• Leni Rifenštal nikada nije imala reči hvale za Marlen: „Videla sam je samo jednom. Sedela je sa nekim mladim glumicama i pažnju mi je privukao njen duboki, hrapavi glas. Čula sam je kako glasno kaže: Zašto uvek moramo da imamo lepe grudi? Zar ne mogu malo da vise? Dok su devojke bile zaprepašćene, ona je podigla levu dojku i igrala se njome.“
• Reditelj Fric Lang, osvrnuo se na njenu stalnu potragu za pravim: „Kada je volela, davala se u potpunosti, ali je ipak tražila drugog. Možda je uvek, kada je neko voli, morala da dokazuje sebi da će ih biti još. U tome je velika tragedija njenog života.“
• Njen dugogodišnji prijatelj, Ernest Hemingvej, rekao je: „Da nije posedovala ništa drugo do svog glasa, mogla je i sa njim da vam slomi srce. Ali imala je i predivno telo i vanvremenski lepo lice. Nebitno je ako vam slomi srce, jer je tu da ga zaceli.“.
• Sesil Biton, posle čije smrti je Marlen izjavila da je po drugi put postala udovica, napisao je: „Ostala je ono što je bila godinama — neverovatno ushićenje čiji dar prevazilazi njena glumačka dostignuća, nije povezan sa određenim vremenom, niti s ukusom epohe, čak ne zavisi ni od zdravog razuma.“
• Žan Kokto je rekao: „Ko god je upoznao, upoznao je savršenstvo!“

Zanimljivosti

• Kada je Kristina, kćerka Džoun Kraford objavila biografiju svoje majke, Najdraža mamice, gde je iznela i istine i neistine o životu Krafordove, između ostalog, i kako je ova bila alkoholičarka i fizički je maltretirala, Marlen je izjavila da je šokirana što je Paramaunt otkupio prava na knjigu te kučke, i još dodala: „Nisam poznavala Džoun, ali niko ne zaslužuje tu vrstu blaćenja! Trebalo je da je ostavi onde gde je našla, pa sad ne bi mogla da pljuje svoj otrov. Strahovito je mrzim zbog toga, a znam da će i ljudi.“
• (O Loreti Jang): „Kad god zgreši, ona napravi crkvu! Eto zašto je Holivud pun katoličkih svetinja!“
• Ditrihova je snimila nekoliko filmova sa Garijem Kuperom, a najpoznatiji među njima je Maroko. Iako je tada flertovala sa njim, kada su je kasnije pitali kakvo je njeno mišljenje o njemu, rekla je: „Nije bio ni inteligentan ni kulturan. Kao i svi ostali glumci iz tog vremena, odabran je zbog svog fizičkog izgleda, što je možda i bilo važnije od aktivnog mozga.“
• Na svojim nastupima na frontovima govorila je vojnicima da zna da čita misli. Naredila bi im da misle o bilo čemu, o nečemu što ona nikada ne bi pomislila. Onda bi prilazila jednom po jednom i šaputala: „Oh, misli na nešto drugo, molim te. Ne mogu o tome javno!“
• Kada je pred jedan nastup vežbala pesmu Ponovo se zaljubljujem, Šternberg je pobesneo: „Krmačo nijedna! Navuci gaće, vide ti se stidne dlake!“ To je u stvari bio jedan od njegovih brojnih ljubomornih ispada, jer je Marlen u to vreme bila opsednuta Garijem Kuperom.
• Nije poznato koliko su Marlen i Beti Dejvis bile bliske, ali postoji anegdota da Ditrihova nije volela Džoun Kraford. Navodno, Marlen se jednom u avionu susrela sa Krafordovom i nije htela da joj se javi. Da je ovaj događaj možda tačan, svedoči i to što je Dejvisova za Marlen imala samo reči hvale. U jednom intervjuu iz 1987. rekla je da je Ditrihova došla u Hollywood Canteen obojena u zlatno i učinila da svi prisutni muškarci budu potpuno zatečeni i opijeni.
• Marlen je u Veneciji upoznala Eriha Remarka, pisca čuvenog romana Na zapadu ništa novo. Rekla mu je da joj se dopada i da je previše mlad da bi napisao remek-delo. Kada joj je on bojažljivo priznao da je impotentan, Marlen je radosno uzviknula: „Predivno!“
• „Seks. U Americi – opsesija, u drugim delovima sveta – činjenica.“

Filmografija

• 1922: So sind die Männer (Der kleine Napoléon) - Georg Jacoby
• 1922: Tragödie der Liebe - Joe May
• 1923: Der Mensch am Wege - Wilhelm Dieterle
• 1923: Der Sprung ins Leben - Johannes Guter
• 1925: Eine Dubarry von heute - Alexander Korda
• 1925: Manon Lescaut - Arthur Robinson
• 1926: Der Juxbaron - Willi Wolff
• 1926: Der Tänzer meiner Frau - Alexander Korda
• 1926: Kopf hoch, Charly! - Willi Wolff
• 1926: Madame wünscht keine Kinder - Alexander Korda
• 1927: Prinzessin Olala - Robert Land
• 1927: Sein größter Bluff - Harry Piel
• 1927: Café Elektric - Gustav Ucicky
• 1928: Ich küsse Ihre Hand, Madame - Robert Land
• 1929: Das Schiff der verlorenen Menschen - Maurice Tourneur
• 1929: Die Frau, nach der man sich sehnt - Kurt Bernhardt
• 1930: Gefahren der Brautzeit - Fred Sauer
• 1930: Der blaue Engel - Josef von Sternberg
• 1930: Morocco - Josef von Sternberg sa Gary Cooperom
• 1931: X27 (Dishonored) - Josef von Sternberg
• 1932: Shanghai Express - Josef von Sternberg
• 1932: Blonde Venus - Josef von Sternberg
• 1933: Song of Songs - Rouben Mamoulian
• 1934: The Scarlett Empress - Josef von Sternberg
• 1935: The Devil is a Woman - Josef von Sternberg
• 1936: The Garden of Allah - Richard Boleslawski
• 1936: Desire - Frank Borzage
• 1937: Angel - Ernst Lubitsch
• 1937: Tatjana - Jaques Feyder
• 1939: Destry rides again - George Marshall
• 1940: The Seven Sinners - Tay Garnett
• 1941: The Flame of New Orleans - René Clair
• 1941: Manpower - Raoul Walsh
• 1942: The Spoilers - Ray Enright
• 1942: Pittsburgh - Lewis Seiler
• 1942: The Lady is willing - Mitchel Leisen
• 1944: Follow the Boys - Edward E. Sutherland
• 1944: Kismet - William Dieterle
• 1946: Martin Roumagnac - Georges Lacombe
• 1947: Golden Earrings - Mitchell Leisen
• 1948: A Foreign Affair - Billy Wilder
• 1949: Jigsaw - Fletcher Markle
• 1950: Stage Fright - Alfred Hitchcock
• 1951: No Highway in the Sky - Henry Koster
• 1952: Rancho Notorious - Fritz Lang
• 1956: Around the World in Eighty Days - Michael Anderson
• 1957: The Monte Carlo Story - Samuel A. Taylor i Giulio Machi
• 1958: Touch of Evil - Orson Welles
• 1958: Witness for the Prosecution - Billy Wilder
• 1961: Judgement at Nuremberg - Stanley Kramer
• 1962: The Black Fox, The True Story Of Adolf Hitler - Louis C. Stoumen
• 1964: Paris when it Sizzles - Richard Quine
• 1972: I wish you Love - Clark Jones
• 1978: Schöner Gigolo, armer Gigolo - David Hemmings sa David Bowieem
• 1984: Marlene - Maximilian Schell

Pesme

• Nimm dich in Acht vor blonden Frau'n
• Ich bin von Kopf bis Fuß auf Liebe eingestellt
• Wenn die beste Freundin
• Quand l'amour meurt
• Wenn ich mir was wünschen dürfte
• Die Welt war jung
• Ich hab noch einen Koffer in Berlin
• Es liegt in der Luft
• Ich bin die fesche Lola
• Give me the man
• Falling in love again
• Kinder, heut' abend, da such ich mir was aus
• Peter
• Johnny, wenn du Geburtstag hast
• Paff, der Zauberdrachen (takođe i engleska verzija Puff, the Magic Dragon)
• Leben ohne Liebe kannst du nicht
• Cherche la rose
• Sag mir, wo die Blumen sind
• Die Antwort weiss ganz allein der Wind
• Lili Marleen
• The boys in the backroom
• Awake in a dream
• Illusions
• The laziest gal in town
• I may never go home anymore
• Allein in einer großen Stadt
• Bitte geh nicht fort (Ne me quittes pas)
• Mein blondes Baby
• Blond woman
• You´ve got that look
• Peter
• Hot voodoo
• Lieber Leierkastenmann
• Untern Linden... untern Linden
• Das war in Schöneberg
• Das war sein Milljöh
• Wo hast du nur die schönen blauen Augen her
• Wenn du einmal eine Braut hast
• Du hast ja keine Ahnung wie schön du bist Berlin

Knjige

• ABC meines Lebens - Blanvalet, Berlin 1963
• Nehmt nur mein Leben - Bertelsmann-Verlag 1979
• Ich bin, Gott sei Dank, Berlinerin - Ullstein, Berlin 1998 + Ullstein-TB - ISBN 3-548-24537-4
• Nehmt nur mein Leben ... - Reflexionen - Henschel, Berlin 1984
• Nachtgedanken - C. Bertelsmann Verlag, München 2005 - ISBN 3-570-00874-6

Literatura

• Morli, Šeridan (1978). Marlene Dietrich. Sphere Books. ISBN 978-0-722-16163-0. 
• Riva, Dejvid Dž. (2006). A Woman at War: Marlene Dietrich Remembered. Wayne State University Press. ISBN 978-0-8143-3249-8. 
• Spoto, Donald (1992). Blue Angel: The Life of Marlene Dietrich. William Morrow and Company, Inc.. ISBN 978-0-688-07119-6. 
• Riva, Maria (1994). Marlene Dietrich. [New York: Ballantine Books. 
• Bach, Steven (1992). Marlene Dietrich: life and legend. New York: Morrow. 
• Morley, Sheridan (1978). Marlene Dietrich. London: Sphere. 
• Cawthorne, Nigel (1997). Sex Lives of the Hollywood Goddesses (Sex Lives of The....). North Pomfret, Vt: Trafalgar Square Publishing. 

Vanjske veze

Marlene Dietrich na Wikimedijinoj ostavi

• Marlene Dietrich na Internet Movie Database
• Marlene Dietrich Arhivirano 2007-09-30 na Wayback Machine-u na TCM Movie Database
• Marlene Dietrich na Internet Broadway Databse
• Marlene Dietrich na Notable Names Database
• Zvanični sajt
• Youtube.com – nastup Marlene Dietrich Where have all the flowers gone, London, 1972.
• LEGEND : Tribute to Marlene Dietrich's concert career. Arhivirano 2014-01-17 na Wayback Machine-u (engl.)
• www.puettner.com (engl.)
• www.marlenedietrich.org Arhivirano 2006-02-12 na Wayback Machine-u, Stranica Filmmuseum Berlin
• www.marlenedietrich.org.uk, The Legendary,Lovely Marlene
• www.marlenedietrich-filme.de, Fanportal sa slikama, plakatima, filmskim programom i sl.
• Classic Movies (1939 - 1969): Marlene Dietrich Arhivirano 2006-02-09 na Wayback Machine-u
• LEGEND : Tribute to Marlene Dietrich's cabaret career. Arhivirano 2006-12-05 na Wayback Machine-u
• The Hitmaker Archive of Dietrich's recordings associated with Burt Bacharach's musical direction Arhivirano 2007-10-13 na Wayback Machine-u
• "Lost Marlene Dietrich Love Poem to Ronald Reagan Found"
• Google Music: Marlene Dietrich