Ivanjdanski atentat

Ivanjdanski atentat naziv je za pokušaj ubistva bivšeg srpskog kralja Milana I Obrenovića na Ivanjdan (24. juna po julijanskom kalendaru) 1899. godine. On je 1889. godine već bio abdicirao u korist svoga sina Aleksandra, ali je i dalje imao veliki uticaj i u trenutku atentata nalazio se na položaju tada komandanta Aktivne komande vojske.

Atentat je izvršio bivši vatrogasac Đuro Knežević nedaleko od Kalemegdana u Beogradu. Razlozi atentata nisu dovoljno rasvetljeni, no progoni i proces nakon njega bili su usmereni protiv radikala, premda su optuženi radikalni prvaci na procesu poricali svoje učešće u atentatu, a Nikola Pašić izrazio je žaljenje zbog antidinastičkih elemenata u Narodnoj radikalnoj stranci i izjavio lojalnost kralju. Nije dovoljno dokazano mišljenje, koje je zastupao kralj Milan, da je u atentat umešana ruska tajna policija, kao ni pretpostavka da je izvršen u korist dinastije Karađorđevića.

Posledice atentata

Kralj Milan iskoristio je atentat da bi uništio radikalsku opoziciju. Odmah su uhapšeni šef Narodne radikalne stranke Nikola Pašić i nekoliko prvaka stranke. Vršeni su pretresi po stanovima u i redakcijama opozicionih listova Dela i Odjeka. Dana 28. juna proglašeno je vanredno stanje u Beogradu i u podunavskom okrugu i ustanovljen preki sud. Istražni sudija i kraljevski tužilac u krivičnom postupku bio je Vasilije M. Simić (1866-1931), bivši predsednik beogradskog varoškog suda i lični prijatelj kralja Milana I Obrenovića. Naprednjak po političkoj orijentaciji, optužnica koju je podneo Prekom Sudu iznosila je šezdeset strana. Njegovi savremenici, u prvom redu Živojin Perić (1868-1953) i Slobodan Jovanović (1869-1958) smatrali su da je tekst optužnice odgovarao materijalnoj istini, ali i nepogrešivoj Simićevoj proceni o ulogama određenih ličnosti u njoj okvalifikovanih kao neosporni saučesnici atentatora Kneževića. Predmetne Simićeve kvalifikacije donošene su ne na osnovu njegovih subjektivnih osećaja prema tadašnjim političkim prilikama, a još manje prema Srpskom radikalizmu nego činjenica hijerarhiski sistematizovanih i pobrojanih u aktu optužbe (v. Perić, Živojin "Beleške o Vasiliju M. Simiću", Arhiv za Pravne Nauke, Beograd, 1931, str. 478-483 i Jovanović, Slobodan "Vlada Aleksandra Obrenovića", druga knjiga, 1931, str: 107-132).

Suđenje je počelo 27. avgust, a presuda je doneta 13. septembra. Na smrt je osuđen atentaror Knežević (koji je odmah i streljan) i, u odsustvu, bivši narodni poslanik Rajko Tajsić. U nizu osuđenih na 5—20 godina nalazili su se Stojan Protić, Kosta Taušanović i Nikola Pašić (pomilovan na dan izricanja presude), a A. Stanojević je oslobođen kao nevin sa još nekolicinom optuženih.

Kralj Milan je sledeće godine, nakon svađe sa sinom zbog njegove ženidbe sa Dragom Mašin, ponovo napustio zemlju i umro u Beču 1901. Aleksandar Obrenović i njegova supruga ubijeni su u puču koji je organizovala ilegalna organizacija Crna ruka, 29. maja 1903.

Literatura

• V. Đorđević, Kraj jedne dinastije, I-III, Beograd 1905/06.
• S. Novaković, Dvadeset godina ustavne politike u Srbiji 1883—1903 Beograd 1912.
• K. Jezdić, Iz uspomena. Ivanjdanski atentat i Nikola Pašić Beograd 1926.
• V. Đorđević, Velikoškolska omladina u borbi protiv ličnog režima kralja Aleksandra, Istorijski pregled, 1957, 2.
• V. Vinaver, Ivnjdanski teror i Crnogorci, Istorijski glasnik 1958 1—2.
• Tekst dr. Radovana Samardžića, akademika SANU, univ. prof. Filozofskog fakulteta u Beogradu u Enciklopediji Jugoslavije JLZ Zagreb 1988.

Eksterni linkovi

• Uroš Stanković: Pravna analiza o prekom sudu za učesnike u Ivanjdanskom atentatu (1899), Istraživanja, broj 21, 2010. godine