Hasso von Manteuffel

Haso–Ekard frajher fon Mantojfel (nem. Hasso-Eccard Freiherr Von Manteuffel; 14. januar 1897—24. septembar 1978) je bio nemački vojnik i političar iz druge polovine 20. veka.

Haso fon Mantojfel
Haso fon Mantojfel, nemački vojnik i političar
Mesto rođenja	Potsdam  Nemačko carstvo
Datum smrti	24. 9. 1978. (81 godina)
Mesto smrti	Rajt im Alpbahtal  Austrija
Služba	Nemačko carstvo (do 1918) Vajmarska Republika (do 1933) Nacistička Nemačka (do 1945) Zapadna Nemačka
Godine službe	1908—1945.
Čin	general-pukovnik
Bitke/ratovi	Prvi svetski rat Drugi svetski rat
Odlikovanja	Vitez krsta sa hrastovim lišćem, mačevima i dijamantima
Kasniji rad	Političar

Služio je u oba svetska rata, a u Drugom svetskom ratu bio je odlikovani general. Bio je tenkovski komandant poznat po svojim taktičkim veštinama i bio je jedan od samo 27 nosilaca Viteškog krsta sa hrastovim lišćem, mačevima i dijamantima. Posle rata izabran je u Bundestag. Bio je zagovornik ponovnog naoružavanja Nemačke, a predložio je termin za novo ime nemačke vojske posle Drugog svetskog rata — Bundesver.

Biografija

Mladost

Haso fon Mantojfel je rođen je 14. januara 1897. godine u Potsdamu, u blizini Berlina, u Nemačkoj. Poticao je iz pruske aristokratske porodice poznate po političkim i vojnim delatnostima. Kao vojni strateg fon Mantojfel je veštinom i nadasve maštovitom upotrebom tenkovskih jedinica više puta uspešno zaustavljao Savezničke ofanzive tokom Drugog svetskog rata. Verovatno je posle Hajnca Guderijana i Ervina Romela bio najbolji stručnjak za taktiku oklopnih jedinica koga je Vermaht imao. Bio je dvadesest četvrti vojnik od ukupno dvadesetsedmorice kome su bili dodeljeni Dijamanti za Viteški krst sa Hrastovim lišćem i Mačevima.

Vojna karijera

Rana karijera i Prvi svetski rat

Fon Majntojfel je stupio u vojsku 1908. godine kao kadet vojne škole. Pristupio je nemačkoj Carskoj vojsci 22. februara 1916. godine kao oficir konjičkog – husarskog puka. Njegovo učešće u Prvom svetskom ratu otpočelo je aprila 1916. godine sa 5. konjičkim eskadronom 3. konjičkog puka koji je bio pridodat 6. Pruskoj pešadijskoj diviziji na Zapadnom frontu. Bio je ranjen 12. oktobra iste godine tokom borbi u Francuskoj. Nakon oporavka vraća se u aktivni službu aprila 1917. godine kao generalštabni oficir divizije.

Period između dva svetska rata

Kada je izbila revolucija u Nemačkoj novembra 1918. godine njegova jedinica je raspoređena na stražarsku dužnost mosta preko Rajne u Kelnu. Trebalo je da čuvaju most od revolucionara i na taj način omoguće sigurno povlačenje armije iz Francuske i Belgije u Nemačku. Nakon raspuštanja Carske vojske pridružio se frajkorpsu januara 1919. godine. Nakon osnivanja Vajmarske republike priključio se novonastalom Rajhsveru i tada je raspoređen u 25. konjički puk u Ratenovu maja 1919. godine.

Tokom ranih dvadesetih godina XX veka bio je komandir voda u 3. Pruskom brdskom puku a kasnije biva postavljen za ađutanta puka. 1. februara 1930. godine postaje zapovednik Tehničkog voda.

1. oktobra 1932. godine fon Mantojfel je prekomandovan u 17. Bavarski brdski puk u Bambergu na dužnost zapovenika čete. 1. aprila 1934. godine bio je unapređen u čin kapetana a 1. oktobra 1934. godine ponovo biva prekomandovan, ovog puta u Brdski puk „Erfurt“. 15. oktobra 1935. godine postaje komandant 2. moticiklističkog streljačkog bataljona 2. oklopne divizije kojom je komandovao general Hajnc Guderijan. Od 1936. do 1937. godine služio je kao major u štabu 2. oklopne divizije i kao oficir za obuku regruta i oficirskih kadeta. 25. februara 1937. godine postaje savetnik u komandi Oklopnih trupa u Vrhovnoj komandi Kopnene vojske, a 1. februara 1939. godine fon Mantojfel biva upućen kao predavač u štab Druge škole oklopnih trupa u Berlin-Krampnicu.

Tamo je ostao sve do 1941. godine te stoga nije učestvovao u kampanjama protiv Poljske, Danske, Norveške, zemalja Beneluksa, Francuske i protiv Jugoslavije i Grčke.

Drugi svetski rat

1940 — 1942. g.

1. maja 1941. godine postaje komandant 1. bataljona 7. streljačkog puka u 7. oklopne divizije. Sa tom jedinicom služio je u 3. oklopnoj grupi pod komandom generala Hermana Hota u sastavu Grupe armija „Centar“ tokom operacije „Barbarosa“. 25. avgusta 1941. godine preuzima komandu nad 6. streljačkim pukom 7. oklopne divizije nakon što je njen komandant poginuo u akciji. 1. oktobra 1941. godine unapređen je u čin pukovnika dok je služio na Istočnom frontu.

U periodu od 15. maja do 1. juna 1942. g. 7. oklopna divizija biva povučena u Francusku na odmor, oporavak i popunu nakon što je s velikom mukom i uz teške gubitke uspela da održi čitav niz položaja u povlačaenju severno od Moskve pa sve do Rževa, tj. Vjazme od 6./7. decembar 1941. do 2. maja 1942. g.

15. jula, dok je 7. oklopna divizija još uvek bila u Francuskoj, fon Mantojfel je postao komandant 7. oklopno-grenadirske brigade.

Severna Afrika 1943. g.

Početkom 1943. godine fon Mantojfel je bio poslat u Afriku gde je 7. februara postao komandant novoformirane divizije fon Broih/fon Mantojfel (nem. Division von Broich/von Manteuffel) koja je bila u sastavu 5. oklopne armije pod komandom Hansa-Jirgena fon Arnima (nem. Hans-Jürgen von Arnim) koja je pripadala Grupi armija „Afrika“ kojom je komandovao feldmaršal Ervin Romel. Tu je fon Mantojfel učestvovao u odbrambenim operacijama tokom borbi za Tunis predvodeći seriju uspešnih kontranapada i tako prescajući savezničke komunikacije u pozadini fronta i vezujući savezničke snage.

Tokom tih teških borbi fon Mantojfel se srušio usled iscrpljenosti 31. marta 1943. godine i zbog toga je bio evakuisan u Nemačku. 1. maja 1943. godine fon Mantojfel je unapređen u čin general-majora zbog svojih zasluga na afričkom ratištu.

Istočni front 1943 — 1944. g.

Posle oporavka, dobija komandu nad 7. oklopnom divizijom 20. avgusta 1943. godine i nasleđuje svog nekadašnjeg pertpostavljenog general-majora Hansa frajhera fon Funka. Ponovo je na Istočnom frontu koji se tada raspadao nakon bitke kod Kurska i uspešne sovjetske kontraofanzive. U tom trenutku 7. oklopna divizija vodi ogorčene borbe severno od grada Ačtirke ali Crvena armija 25. avgusta ipak uspeva da zauazme taj grad. Uprkos tome što je bio ranjen u leđa 26. avgusta za vreme jednog od sovjetskih vazdušnih napada fon Mantojfel nije želeo da preda komandu i povuče se u pozadinu već je ostao sve vreme na položaju tokom operacija u Ukrajini leta 1943. g.

Međutim, i pored njegovog apsolunog zalaganja 7. oklopne divizije je morala da nastavi s povlačenjem zbog višestruke sovjetske premoći na Istočnom frontu. Nakon uspešne odbrane Poltave, povlačenja ka zapadu i prelaska Dnjepra kod Kremenčuga fon Mantojfel grupiše svoju diviziju jugoistočno od Čerkasija.

Odmah nakon toga morao se suzbijati svaku pokušaj Sovjeta da se prebace na levu obalu Dnjepra. No, i pored svih preduzetih mera Crvena armija je 27. septembra uspela da uspostavi mostobran u blizini Perejaslava, južno od Kijeva (takođe poznat i kao „Burkin mostobran“). 7. oklopna divizija zajedno sa 20. oklopno-grenadirskom divizijom i delovima nekim jedinicama dobila je naređenjee je da odbaci Sovjete preko reke. Krećući se brzo uz Dnjepar nemačke trupe su uspele da iznenade Sovjete koji su se kretali ka jugu a nemački tenkovi su stupili direktno u akciju, bez razvijanja u napadačke grupa. U sovjetskim kolonoma se stvorio veliki nered i one su se povukle u okuku reke. Tu su uspele da se održe i početkom oktobra svi nemački napadi bivaju zaustavljeni. Iako je tim kontraudarima sovjetski mostobran bio veoma smanjen ipak nije bilo moguće potpuno odbaciti Crvenu armiju na desnu obalu Dnjepra, međutim ni Crvena armija nikako nije uspevala da se probije sa mostobrana.

Ubrzo 7. oklopna divizija biva prebačena na mostobran kod Ljutešča, severno od Kijeva gde je uspela da zaustavi sovjetsko napredovanje u okolini Černobilja. Od 4. do 24. oktobra fon Mantojfel je branio ovo područje pre no što je 7. oklopna divizija povučena u armijsku rezervu na kraći odmor i popunu.

Fon Mantojfel je samo privremeno uspeo da spreči da Sovjeti uspostave mostobran zapadno od Kijeva preko reke Irpen ali su i on i 7. oklopna divizija uspešno usporili dotle pobedonosnu ofanzivu Crvene armije. No i pored svih nemačkih nastojanja sovjetska 38. armija je 6. novembra zauzela Kijev. Sledećeg dana Crvena armija je zauzela Fastov. Borbene grupe 7. oklopne divizije bile su potpuno nemoćne da spreče ove događaje. Tada su sve raspoložive oklopne divizije – 1. oklopna divizija, 1. SS oklopna divizija Telesna garda Adolfa Hitlera, 19. oklopnoj diviziji (nije bila na raspolaganju pre 18. novembra), 25. oklopna divizija (oslabljena zbog pretrpljenih gubitaka), 2. SS oklopna divizija Rajh – u tom trenutku po snazi ravna slabijoj borbenoj grupi, 68. pešadijska divizija kao i 7. oklopna divizija, okupljene u nemački 48. oklopni korpus, koji je bio u sastavu 4. oklopne armije. 48. oklopni korpus bio je korišćen za čitav niz nemačkih kontraudara koji su otpočeli 15. novembra i trajali su sve do 23. decembra 1943. g.

7. oklopna divizija i fon Mantojfel imali su veoma važnu ulogu u ovim kontraudarima. Za predstojeći napad 48. oklopni korpus izvršio je sledeći borbeni raspored: 25. oklopna i 2. SS oklopna divizija Rajh trebalo je da štite desni bok korpusa dok su 68. pešadijska i 7. oklopna trebalo je da se kreću na levom boku. Na centru i glavnom pravcu napada bile su 1. oklopna i 1. SS divizija.

S polaznih položaja istočno od Fastova 7. oklopna divizija zajedno sa 1. oklopnom divizijom i 68. pešadijskom nastupala je ka Žitomiru. Potrebno je istaći da su i 7. oklopna i 68. pešadijska divizija bile su dosta premorene neprekidnim danonoćnim napredovanjem ali su bile briljantno vođene a moral im je bio na visini. U noći između 17. i 18. novembra 7. i 1. oklopna divizija ulaze u Žitomir i tako spašavaju skoro potpuno opkoljenu 8. oklopnu diviziju severno od grada. Dva dana kasnije napadi se nastavljaju ka zapadu, u pravcu Brusilova, okružujući velike sovjetske snage. U ovom napadu 7. oklopna divizija je davala bočnu podršku nastupanjima ka severu a ovu fazu borbe okončala je 26. novembra. Sledeći napad je bio usmeren preko sovjetskim linija od zapada ka istoku, severno do Žitomira do Radomišlja. Ponovo je 7. oklopna divizija davala bočnu podršku napredovanju ka severu obilaženjem Radomišlja i obrazovanjem svojevrsnog zaštitnog fronta na severu. U brilijantnom manevru fon Mantojfel je predvodeći 7. oklopnu diviziju (koja je u međuvremenu dobila nova pojačanja) uspeo da napada, napreduje i uništi sovjetske snage u okolini Malina i tako omogući 1. oklopnoj i 1. SS oklopnoj Telesna garda Adolfa Hitlera da zauzmu Radomišlj. 15. decembra 7. oklopna divizija uspostvalja snažan mostobran kod Malina na severnoj obali reke Irše. Ovaj mostobran bio je korišćen kao jedna od dve polazne pozicije za okruživanje snaga Crvene armije u okolini Malina. Ove borbe su trajale do 23. decemebra 1943. godine. Tokom ovih jednomesečnih borbi 7. oklopna divizija a posebno njen 25. oklopni puk, bila je izvanredno vođena od strane general-majora fon Mantojfela.

24. decembra Sovjeti su otpočeli svoju Božićnu ofanzivu. 7. oklopna divizija je bezuspešno pokušala je da brani Žitomir delimično i zbog ogromnog saobraćajnog haosa u nemačkim linijama snabdevanja. Fon Mantojfel je ipak zahvaljujući svojoj veštini uspeo da se divizija povlači praktično metar po metar. U drugoj sedmici januara 7. oklopna divizija se zatekla između Berediščeva i Šepetovke, severno od Ostrapala. Tu je bila uspostavljena linija da kraja januara 1944. g. 26. januara general-major fon Mantojfel odlazi sa mesta komandanta 7. oklopne divizije.

27. januara 1944. godine preuzima komandu nad elitnom oklopno-gtenadirskom „Grosdojčland“ divizijom, a 1. februara 1944. godine unapređen je u general-pukovnika. Pod njegovom komandom divizija „Grosdojčland“ je bila angažovana u čitavom nizu veoma kriznih odbrambenih bitaka duž linije Istočnog fronta zapadno od Kirovograda.

Jedan oklopni puk divizije „Grosdojčland“ učestvovao je u bitkama za probijanje „džepa“ kod Čerkasija krajem januara i početkom februara, dok je ostatak divizije bio zauzet teškim borbama od Dnjestra do severne Besarabije. 4. marta trupe Prvog, Drugog i Trećeg ukrajinskog fronta otpočinju veliku ofanzivu celom dužinom fronta Grupe armija „Jug“ zbog čega divizija „Grosdojčland“ biva premeštena u Kirovograd, radi ojačanja slabe tačke fronta pre no što je bila povučena jugozapadno u Rovno. 16. marta divizija počinje premeštanje ka Dnjestru i do kraja marta ulazi u Rumuniju gde je bila reorganizovana.

Tokom aprila divizija „Grosdojčland“, kao deo 57. oklopnog korpusa, učestvovala je u odbrambenim bitkama u okolini Jašija, ukuljučujući i prvu bitku za Targu Frumoš, od 9. do 12. aprila sporo odstupajući ka samom Targu Frumošu u Moldaviji. Borbe u ovoj oblasti besnele su duže od mesec dana. Fon Mantojfel je vešto koristeći svoje trupe u elastičnoj odbrani oraganizovao više odbrambenih akcija u severnoj Rumuniji i tako zaustavio dalji prodor snaga Crvene armije pod komandom sovjestkog maršala Ivana Konjeva u Rumuniju. Obnovljena ofanziva Crvene armije otpočela je 2. maja pre svega s ciljem da probije položaje divizije „Grosdojčland“ ali i da napreduje ka rumunskim naftonosnim poljima kod Ploeštija. Odbrambene akcije u drugoj bici za Targu Frumoš bile su predmet mnogih NATO analiza tokom Hladnog rata.

Tokom druge bitke za Targu Frumoš od 2. do 8. maja 1944. godine fon Mantojfel se prvi put susreo sa novim sovjetskim tenkovima tipa JS-2 „Staljin“. „Kod Targu Frumoša sam se prvi put susreo sa tenkom „Staljin“. Oni su bili veoma šokantno iskustvo jer i iako su „Tigrovi“ počeli da ih pogađaju već na 3000 metara njihove granate su se odbijale od njih i nisu uspevale da im probiju oklop sve dok im se nisu približili na 1500 metara. Ali bio sam u stanju da pariram Rusima boljim manevrom i pokretljivošću kao i boljom upotrebom kopnene podrške.“ Fon Mantojfel je takođe uočio da su tenkovi „Staljin“ imali nekoliko „slabosti: spori, nedevoljno pokretni; takođe, po mom mišljenju, njihove posade nisu bile dovoljno upoznate sa tenkom“.

Sredinom maja pešadija i izviđački delovi divizije bili su opremljeni oklopnim transporterima i oklopnim vozilima, a pojedini pukovi su smanjeni sa četiri na tri bataljona. Divizija biva vraćena na front gde je odmah angažovana u borbama oko Podula. Nakon toga je iscrpljena oklopno-grenadirska divizija „Grosdojčland“ bila povučena u rezervu radi oporavka i kraćeg odmora a početkom jula ponovo je bila na front u severnoj Rumuniji.

Krajem jula divizija „Grosdojčland“ je bila premeštena u Istočnu Prusiju koja je postala ugrožena nakon što je Crvena armija razbila Grupu armija „Centar“ u operaciji „Bagration“. Odatle je fon Mantojfel pokrenuo uspešan ali u ljudsvu i tehnici veoma skupo plaćen kontranapad u dubinu Litvanije s ciljem da se stabilizuje front. Napad je bio neuspešan u nastojanju da se probije i spoji sa „džepom u Kurlandiji“ gde se Grupa armija „Sever“ našla opkoljena nakon destkovanja Grupe armija „Centar“. Divizija „Grosdojčland“ bila je praktično potpuno uništena tokom borbi za „Memelski mostobran“.

Zanimljivo je naglasiti da je Haso fon Mantojfel nosio obe manžetne oznake – i nemačkog Afričkog korpusa – „DAK“ i „Grossdeutschland“ na svojoj uniformi.

Zapadni front jesen-zima 1944. g.

1. septembra 1944. godine fon Mantojfel dobija unapređenje u čin generala oklopnih trupa, a 9. septembra postaje komandant 5. oklopne armije koja se borila na Zapadnom frontu – štiteći severne Vogeze između Linevila i Epinala – u sastavu Grupe armija „G“ koja se upravo bila izvukla iz južne Francuske pod krajnje teškim uslovima. U sastavu Grupe armija „G“ nalazile su se još i 1. armija pod komandom generala fon Knobelsdorfa, u rejonu Mec – Šato Salen i 19. armija pod komandom generala Vizea koja je štitla južne Vogeze i Belforski prolaz.

Komandu nad 5. oklopnom armijom fon Mantojfel preuzima 11. septembra. U tom trenutku američka 3. armija pod komandom generala Džordža S. Patona je nastavila sa ofanzivom – otpočetom 4. septembra – nakon što je prethodno skoro deset dana bila prinuđena da se zautavi na desnoj obali Mozela usled nedostataka goriva. Američki 12. korpus u sastavu Patonove 3. armija je posle veoma žestokoh borbi sa ostacima nemačke 1. armija – koja se krajem avgusta sastojala samo od devet pešadijskih bataljona, dve baterija i deset tenkova – duž Mozela uspeo 12. septembra da uspostavi mostobrane preko Mozela severno i južno od Nansija. Nansi je zauzet 15. septembra ali su američke trupe propustila odličnu priliku da odmah brzo napreduju ka Sarskoj oblasti.

16. septembra general Paton je naredio 12. korpusu da bez ikakvog zadržavanja krene ka severoistoku, stigne do Rajne u rejonu Darmštata i obrazuje mostobran na istočnoj obali. Međutim, 12. korpus je odložio napredovanje do 18. septembra da bi očistio nemačke preostale „džepove“ u blizini Nansija i tako je nemačkoj 1. armiji kojoj su pristazale 3. i 15. oklopno-grenadirska divizija iz Italije, kao i veoma iscrpljena 17. SS pancergrenadirska divizija Goc fon Berlišingen dao vremena da se koncentriše na odseku Šato-Salena. Pored toga, iz Nemačke je prispelo i nekoliko policijskih bataljona i dve nove divizije „narodnih grenadira“.

U međuvremenu su se kod Linevila vodile veoma žestoke borbe, a samo to mesto je nekoliko puta prelazilo iz ruke u ruku. Borbe su se vodile južno od Meca, gde je američki 12. korpus bio obrazovao mali mostobran preko Mozela. Potrebno je istaći da su u tim borbama učestvovali i pitomci nemačke oficiriske škole u Mecu koji su se veoma herojski borili. 18. i 19. septembra je u borbu oko Linevila bila uvedena nemačka 5. oklopna armija; ona je bila prikupljena za planirani kontraudar u američku pozadinu, ali je situacija na Mozelu bila tako kritična da je fon Mantojfel naredio da i ona stupi u borbu. 5. oklopna armija je izvršila napad 18. septembra. Fon Mantojfel je tada pod svojom komandom imao 15. oklopno greandirsku diviziju, 111. 112. i 113. oklopnu brigadu kao i 11. i 21. oklopnu diviziju. Radi lakšeg komandovanja tim snagama imao je na raspolaganju štabove 47. i 58. oklopnog korpusa. Stvarna fon Mantojfelova udarana snaga bila je zaparavo veoma mala. 21. oklopna divizija nije zapravo uoppšte raspolagala tenkovima i bila je samo drugostepena pešadijska formacija; 11. oklopna divizija još je bila u pokretu iz sastava 19. armije i tokom povlačenja iz južne Francuske bila je razbijena, dok je 15. oklopno grenadirska divizija bila oslabljena krvavim borbama; 112. oklopna brigada imala je samo samo nešto malo tenkova, a 113. se nalazila u pokretu iz rejona iskrcavanja u Sarskoj oblasti. Prema naređenju koje je general-pukovniku Johanesu Blaskovicu bila izdala Glavna komanda „Zapada“, a na Hitlerov zahtev, 5. oklopna armija je trebala da udari u bok američke 4. oklopne divizije, povrati Linevil i uništi američki mostobran preko Mozela. Velika Hitlerova greška bila je nastojanje da se izvrši kontranapad pre no što bi se prikupile sve raspoložive snage.

18. septembra su 15. oklopno grenadirska divizija i 111. oklopna brigada ušle u Linevil posle žestokoh borbi, a 19. septembra je 113. oklopna brigada izvršila odlučan napad na borbenu grupu „A“ 4. Oklopne divizije kod Arakura, severno od kanala Marna – Rajna. Nemački tenkovi tipa „Panter“ bili su nadmoćniji od američkih tipa „Šerman“ ali su Amerikinaci imali vrlo jaku artiljerijsku i protivtenkovsku podršku. A kada se podigla magla do izražaja je došla i njihova vazduša nadmoć. Napad je nemačke snage stajao skoro 50 tenkova a ništa nije bilo postignuto. Iako je fon Mantojfel protestovao Blaskovic mu je naredio da se napad ponovi 20. septembra. I pored svih fon Mantojfelovih nastojanja američke snage u rejonu Arakura su bile suviše jake za 58. oklopni korpus u čijem sastavu su bile 111. i 113. oklopna brigada, te su ih prinudile da pređu u odbranu. Od tog trenutka je postojala realna opasnost da će američki 12. korpus zabiti klin između 1. armije i 5. oklopne armije i da će se Amerikanci uskoro probiti ka Rajni.

21. septembra je postalo jasno da se američki 12. korpus mora zadržati u rejonu Šato-Salena, a prema Hitlerovom naređenju trebalo je i likvidirati i američki mostobran na Mozelu. 1. armija je dobila naređenje da bude spremna za napad svojim levim krilom, a 5. oklopnoj armiji je bilo naređeno da produži napade na američku 4. oklopnu diviziju u rejonu Arakura. 58. oklopni korpus trebalo je da napada snagama 111. oklopne brigade; u međuvremenu joj je radi podrške bila poslata 11. oklopna divizija iz 19. armije.

22. septembra ujutru spustila se gusta magla pa su nemački tenkovi bili zaštićeni od savezničkih lovaca-bombardera. U početku je napad 111. oklopne brigade na Živeliz dobro tekao, ali čim se nebo razvedrilo saveznički lovci-bombarderi su se obrušili na nemačke tenkove. Američka artiljerija je otvorilam jaku vatru, dok su njihovi tenkovi krenuli u snažan protivnapad. Rezultat je bio taj da je 111. oklopna brigada stvarno uništena i na kraju dana je ostala sa 7 tenkova i 8 ljudi. Nemačkim komandantima je bilo očigledno da je američka vazdušna nadmoć dovela njihove oklopne jedinice u beznadežni položaj i da se normalni principi oklopnog rata ne mogu primeniti na tom bojištu.

Teške borbe oko Linevila bile su produžene i 22. septembra, a francuska 2. oklopna divizija vršila je jak pritisak severno od Epinala. U međuvremenu se američka 7. armija kretala se iz doline Rone ka levom boku nemačke 19. armije, ugrožavajući prolaz Belfor.

22. septembra Hitler je ponovio svoje naređenje da se moraju uništiti američke snage severno od kanala Marna – Rajna, pa su 24. septembra dva puka 559. divizije „narodnih grenadira“ podržana 106. oklopnom brigadom, prešla u napad zapadno od Šato-Salena. Ponovo je bio postignut početni uspeh, a zatim su u 10:00 časova intervenisali saveznički lovci-bombarderi sa uništavajućim efektom. Preduzeti napad pod ovakvim okolnostima značio je jedino gubljenje trupa, ali Hitlera nije ništa moglo naterati da izmeni svoju odluku. Uprkos ličnom apelu komandanta „Zapada“ feldmaršala Gerda fon Rundšteta Hitler je nastojao da 11. oklopna divizija napadne Amerikance kod Arakura. Ta divizija je u tom trenutku imala dva puka oklopne pešadije, ali samo 10 tenkova – sa ostacima 58. oklopnog korpusa, general-pukovnik fon Mantojfel je za protivnapad mogao upotrebiti oko 50 tenkova.

Uprkos svemu tome, fon Mantojfel je 25. septembra imao dosta uspeha. Uspeo je da postigne iznenađenje upućivanjem 11. oklopne divizije severno od Arakura, gde su nemačke izviđačke snage otkrile da je američki front bio slabo posednut. Sreća je bila na nemačkoj strani jer su kiša i oblaci sprečili Saveznike da upotrebe lovce-bombardere, a kada je 11. oklopna divizija izvršila dubok prodor, upotrebio je i ostatak 58. oklopnog korpusa. Kada je pao mrak fon Mantojfelove čelne jedinice nalazile su se na oko tri kilometra od Arakura.

Fon Mantojfel je 26. septembra izvršio pregrupisavanje snaga i 27. septembra je ponovio napad. Velike borbe oko Arakura trajale su tri dana. Kišovito vreme koristilo je Nemcima, a 11. oklopna divizija je veoma hrabro pokušavala da sa položaja potisne američku 4. oklopnu diviziju kojom je veoma vešto komondovao general-major Dž. S. Vud. 29. septembra snažno su intervenisali saveznički lovac-bombarder|lovci-bombarderi i fon Mantofelov napad je bio zaustavljen. Komandanti na ternu su od fon Rundšteta tražili tražili minimum tri divizije sa odgovarajućim oruđima za podršku ne bi li mogli da produže napade. Glavna komanda nije imala nikakvih rezervi koje bi mu mogla dati jer je ofanziva američke 1. armije u pravcu Ahena bila u punom zamahu. Fon Rundštet je uvideo da je udarna moć Grupe armija „G“ bila potpuna iscrena i da se, uprkos Hitlerovim naređenjima, nemačaka kontraoofanziva mora zaustaviti. U operativnom izveštaju komanda 58. oklopnog korpusa opravdavala je svoj neuspeh izvanrednom nadmoćnošću američkih trupa u artiljeriji i avijaciji.

Od 27. do 29. septembra 559. divizija „narodnih grenadira“ napadala je na pravcu Gremesejske šume, zapadno od Šato-Salena i uspela je da odbaci nazad front američke 35. divizije. Fon Mantojfel je uzalud protestovao zbog činjenice da je 559. divizija „narodnih grenadira“ bila u sastavu 13. SS korpusa i obrazovala je levo krilo 1. oklopne armije umesto da je bila stavljena pod komandu 5. oklopne armije čime bi samo jedna armija i samo jedan komandant mogao da rukovodi borbama u rejonu Šato-Salena.

Iako je 29. septembra nemački napad je bio obustavljen američka komanda je bila veoma teško poremećena, pa se 30. septembra komanada američkog 21. korpusa složila sa povlačenjem 35. divizije iza Seja.

Potpuno nezavisno od Hitlerovih naređenja nemački napadi na američki 12. korpus kod Gremsea i Arakura ipak su imali neko opravdanje. 21. septembra sve je ukazivalo da su Amerikanci odlučili da se probiju do Sarske oblasti i Rajne, a eneral Paton bi to i učinio da su mu bile ostavljene odrešene ruke. U to vreme je nemački „Zapadni bedem“ još uvek nije bio posednut trupama i tamo se nije mogla organizovati nikakav efikasna odbrana. Sa nemačke tačke gledišta moglo bi se reći da su kontranapadi na čelne jedinice 12. korpusa obeshrabrile Amerikance za neko dalje napredovanje. Iako su Nemce ti kontranapadi veoma puno koštali izgleda da su u tom trenutku ipak postigli cilj i zautavili američki 3. armiju.

Nakon tih veoma teških borbi u Lotaringiji protiv 3. američke armije pod komandom generala Patona nemačka 5. oklopna armija biva povučena u rezervu blizi nemačke granice gde počinje njeno popunjavanje radi predstojećih zadataka u planiranoj Ardensku ofanzivu. Od 15. novembra do 16. decembra štab 5. oklopne armije bio je premešten iz sektora Ahen na pripreme Ardenske ofanzive. Pod maskom lažnih manevara nemačka 15. armija, koje je prethodno bila stacionirana u Holandiji, preuzima ahenski sektor pod lažnim nazivom „Grupa armija fon Mantojfel“. Novoformirana 15. armija koja preuzima front u Holandiji preuzima lažni naziv 15. armija. 5. oklopna armija, bila je premeštena istočno od Rurske oblasti preuzima naziv „Feldjegerkomando z. b. V“ (nem. Feldjägerkommando z.b.V).

Tokom priprema za ofanzivu u Aredinima u kasnu jesen 1944. godine fon Mantojfel je bio u prilici da se 12. decembra sastane sa Hitlerom. Sa tog sastanka je ostalo jedno od najboljih svedočanstava o Hitlerovom stanju u tom periodu rata. Fon Mantojfel se kasnije sećao Hitlera „ ... povijenog tela, sa bledim, podbulim licem, pogrbljenog u stolici. Njegove ruke su se tresle, a naročito njegova leva ruka se tako silovito tresla da to uopšte nije mogao da prikrije. Jednom rečju bolestan čovek... Kada je hodao praktično je jednu nogu vukao za sobom.“

I pored toga što je bila određena za podršku glavnom nemačkom napredovanju tokom Ardenske ofanzive ili u zapadnoj istoriografiji tzv. „Bitke za izbočinu“ decembra 1944. godine, 5. oklopna armija je imala zadatak da napreduje do i preko reke Meze ka Briselu i Antvrepenu, štiteći bok 6. SS oklopne armije.

Maglovito vreme 16. decembra uspešno je prikrilo nemački napad i prikovalo za tlo ogromne savezničke vazduhoplovne snage. Pripreme fon Mantojfelove 5. oklopne armije bile su izvanredno brižljive. Njegove trupe su bile sjajno vođene, a njihov moral je bio na visini. Probijajući se kroz očajno zbunjene američke jedinice čelne kolone 5. oklopne armije brzo su napredovale duž teških i veoma uzanih ardenskih puteva ostvarivši veoma velike uspehe i izvršivši najdublji proboj savzničkih linija probijajući se ka Mezi kod Dinana. 5. oklopna armija izvršila je i opkoljavanje američkih trupa u Bastonju.

Ujutro 18. decembra vrh oklopnog klina 5. oklopne armije bio je na manje od 30 kilometara od Dinana i Meze a jedine američke trupe u njemu bio je štab korpusa koji se spremao za evakuaciju. 20. decembra zauzet je je i Ufaliz. Međutim, 5. oklopna armija morala da obustavi dalje napredovanje jer je glavnina nemačkih snaga predviđenih za dalje napredovanje ostala daleko iza nje. Da je fon Mantojfel na odgovarajući način bio podržan sa severa, teško bi bilo reći koliko bi se položaj Amerikanaca pogoršao ali 6. SS oklopnoj armiji nije išlo dobro. 1. SS oklopna divizija Telesna garda Adolfa Hitlera dejstvovala je dobro i za prva dva dana izvršila je proboj dubine 32 kilometara, ali su ostale divizije u 6. SS oklopnoj armiji sporo napredovale. Ispostaviće se kao velika greška po Nemce to što je Hitler naredio da se na pravcu glavnog udara upotrebi SS armija čiji je komandant obergrupenfirer Jozef „Sep“ Ditrih bio veoma hrabar borac, ali zaapravo nije imao stvarnog razumevanja za osobenost oklopnog ratovanja. Sem toga, uporna odbrana američke 101. vazdušno-desantne divizije i borbene grupe „B“ opkoljene u Bastonju, imali su parališuće dejstvo na pokrete fon Mantojfelovih trupa.

Feldmrašal fon Rundštet je, i pored velikih početnih uspeha, još od 22. decembra smatrao ofanzivu neuspešnom i sa tom konstatacijom se složio i feldmaršal Valter Model. Fon Rundštet je savetovao Hitlera da se ofanziva prekine zbog jakih snaga koje je uskoro trebalo izvući iz prve linije, kako bi se suprotstavile Crvenoj armija na Istoku. Hitler o tome nije hteo ni da razgovara pa su se teški i odlučni napadi produžili još nekoliko dana. Na nemačkom južnom boku je tog dana u dejstvo stupila Patonova 3. američka armija, a njeni snažni napadi su prisilili fon Mantojfela da odvoji snage za podršku nemačkoj 7. armiji. Time je glavni udar u pravcu Dinana izbugio zamah. Veoma uski planinski putevi bili su zaleđeni i pretrpani transportom, te su kontranapadi jedinica američke 9. armije izvođeni na severnom boku.

Na katoličko Badnje veče, 24. decembra 1944. godine, fon Mantojfeju je shvatio da je usled sve većeg jačanja savezničkog otpora i svojih sve većih gubitaka, naročito kod Bastonja i u tenkovskim bitkama kod Dinana i Seleza, „naša ofanziva dostigla svoj maksimum ... i da mi nikada nećemo uspeti da postignemo naš cilj.“ Zbog toga je predložio Hitleru, preko njegovog ađutanata načelnika personalnog odeljenja Vrhovne komande Oružanih snaga generala Vilhelma Burgdorfa, da se, zbog sve jačeg otpora savezničkih trupa i uskoro očekivane sovjetske ofanzive na Istočnom frontu, nemačke trupe povuku na tzv. „Zapadni bedem“. Hitler je taj predlog odbio.

26. decembra Patonove trupe su oslobodile Bastonj iz okruženja a nebo iznad Ardena se razvedrilo i savezničko vazduhoplovstvo je inervenisalo sa uništavajućim efektom na nemački saobraćaj i skladišta. Na zalaeđenim planinskim putevima koji su se presijavali na Suncu ležale su nebrojene pocrnele olupine nemačkih vozila. 29. decembra Hitler se konačno složio da se obustave dalji napadi, ali o povlačenju nije hteo ni da čuje.

Najistaknutiji položaj 5. oklopnoj armiji držala je 9. oklopna divizija koja se nalazila u pošumljenim visovima severozapadno od Ufaliza. I pored snažnih američkih napada na oba boka i velike opasnosti koja joj je pretila u „nosu“ izbočine, fon Mantojfel je 9. oklopnoj diviziji morao da naredi da ostane gde jeste ali da se brani pokretnom taktikom.

Najveći deo ljudstva 9. oklopne divizije sačinjavali su Austrijanci a, uprkos teškim gubicima moral je bio još uvek visok. Oklopni puk je spao na 20 tenkova, a dva puka oklopne pešadije su imala po 400 ljudi. No, artiljerisjki puk je bio veom jak i dobrog kvaliteta. 9. oklopna divizija – a samim tim i najistureniji klin 5. oklopne armije – odbijala je sve napade do 5. januara 1945. godine kada je konačno dobila naređenje da se povuče sa tog beznadežnog položaja ka istoku. U zaštitnici 5. oklopne armije bilo je mnogo oficira sa Istočnog fronta koji su, kao i fon Mantojfel, znali sve o problemima kretanja kroz sneg i led u uslovima neprijateljske premoći na kopnu i u vazduhu. Preko dana je oklopna zaštitinica davala otpor na izabranim položajima, a svi pokreti su bili izvođeni noću kako bi se izbegli saveznički lovci-bombarderi. No, i pored svega koncentrična artiljerijska vatra na nemačke bokove prouzrokovala je znatne gubitke. Oko polovine januara 9. oklopna divizija se u potpunosti povukla na reku Ur, gde je 5. oklpopna armija čvrsto zadržala polazne položaje za Ardensku ofanzivu.

Zahvaljujući podacima koje je uhvatila jedna nemačka radio-prislušna jedinica a koji su veoma jasno ukazivali da Amerikanci počinju da dovlače jake snage koje će prvo zaustaviti a zatim odabiciti nemačke snage fon Mantojfel je uspeo da povuče 5. oklopnu armiju i ukloni je pred američkom kontraofanzivom. Slušajući američki radio-saobraćaj ta radio-prislušna jedinica je mogla da shvati da veliki deo američkih pojačanja kontroliše jedan bataljon vojne policije 1. armije, pritom pazeći da se pokreti obavljaju rutama koje je bila odredila viša saveznička komanda. Nemci su veoma brzo mogli da ustanove da komanda policijskog bataljona emituje poruke o tim rutama, u šifri koju se Nemci mogli da čitaju, svim kontrolnim punktovima, a treba uzeti u obzir da su nemačke snage znale otprilike za 35 takvih punktova i da su kasnije otkrili još 22 punkta od kojih su mnogi bili na raskrsnicama francuskih puteva prve kategorije. U uhvaćenim radio-porukama moglo se lepo videti da Amerikanci navode ime jedinice, vreme i mesto njenog prolaska, rutu kojom se mora kretati, prosečnu brzinu kretanja, broj vozila u koloni, odredište i vreme dolaska na cilj. Kasnije je nemačka komanda Zapadnog fronta bila procenila da je bilo uhvaćeno preko 90% radio-saobraćaja tog američkog bataljona vojne policije i da je zbog toga uspela da sazna rute svih angažovanih američkih jedinica. Zahvaljujući tome Nemci su tačno znali koje američke jedinice dolaze da budu ubačene u ardensku operaciju, gde će biti ubačene u borbu itd.

18. februara 1945. godine zbog velikih zasluga fon Mantojfel biva nagrađen Viteškim Krstom sa Hrastovim lišćem, Mačevima i Dijamantima.

Istočni front 1945. godine i kraj rata

Nakon neuspeha Ardenske ofanzive 10. marta biva postavljen na mesto komandanta 3. oklopne armije u sastavu Grupe armija „Visla“ koja je pokušavala da uspori sovjetsko napredovanje ka Berlinu. Severno krilo fronta Grupe armija „Visla“ je držala 3. oklopna armija i položaje u dužini od oko 150 kilometara - od obale Baltičkog mora severno od Štetina do sastava kanala Hoencolern i Odre, otprilike 45 kilometara sevroistočno od Berlina braneći Zapadnu Pomeraniju i prilaz Berlinu sa severozapada. Dalje ka jugu, do ušća Nise u Odru, preostalih 130 kilometara fronta držala je 9. armija pod komandom dugogodišnjeg načelnika štaba feldmaršarala Eriha fon Majnštajna, generala pešadije Teodora Busea.

S obzirom da je cela Grupa armija „Visla“ imala premalo topova i municije, komandant Grupe armija „Visla“ general-pukovnik Gothard Hajnrici je nardio da se protivavionski topovi upotrebe kao poljski. Time je znatno bila oslabljena zaštita od sovjetskih vazdušnih napada, ali je Hajnrici smatrao da će ti topovi na bojištu biti mnogo bolje iskorišćeni. I zaista, tim potezom situacija se znatno poboljšala. Samo iz oblasti grada Štetina fon Mantojfelova 3. oklopna armija dobila je 600 protivavionskih topova. Bilo je nadasve neophodno da se ti topovi postave u betonske amplasmane jer su bili preteški i glomazni da bi mogli biti postavljeni na vozila, ali su njima ipak bile popunjene praznine.

General-pukovnik Hajnrici nije ni najmanje sumnjao da će glavina sovjetskih snaga Prvog beloruskog fronta pod komandom maršala Georgija K. Žukova koja je stajala direktno nasuprot Berlinu, uz pomoć Drugog beloruskog fronta pod komandom marašala Konstantina G. Rokosovskog na severu i Prvog ukrajinskog fronta pod komandom maršala Ivana Stjepanoviča Konjeva na jugu udariti na 9. armiju koja je držala središnji deo fronta na Odri. Međutim, mnogo više ga je zabrinjavalo to što će napadom biti zahvaćeno i južno krilo fon Mantojfelove 3. oklopne armije koji su držale trećerazredne jednice – starci iz Folksšturma i dečaci iz Hitlerjugenda, nekoliko mađarskih jedinica i nekoliko divizija sovjetskih dobrovoljaca – čija je lojalnost veoma puno dolazila u pitanje – pod komandom generala Andreja Vlasova. Usled svega toga 9. armija je bila u boljem položaju, dok je 3. oklopna armija praktično bila nesposobna da se bori.

Vatrena moć fon Mantojfelovih trupa, bar onih na svernom i centralnom sektoru fronta bila je veoma niska. Te jedinice uopšte nisu raspolagale artiljerijom. Protivavionski topovi ne mogu da zamene poljsku artiljeriju i pored toga nije bilo dovoljno municije za njih. 3. oklopna armija je za u tom trenutku relativno siguran položaj imala da zahvali samo rzalivenim vodama reke Odre. Znalo se da će čim vodostaj bude opao Sovjeti neće oklevati da napadnu i 3. oklopnu armiju.

Trupe marašala Žukova trebalo je da osvoje Berlin, a posle da napreduju sve do Elbe. Maršal Konjev je trebalo da pređe u napad istog dana kada i Žukov, uništi nemačke snage na južnim prilazima Berlinu a zatim da svoje trupe usmeri ka zapadu i sretne se sa Amerikancima. Trupe Drugog beloruskog fronta maršala Rokosovskog koje su bile koncentrisane duž donjeg toka Odre do obale Baltičkog mora, severno od maršala Žukova, nisu bile predviđene ovim planom da učestvuju u napadu na Berlin. Maršal Rokosovski je trebalo da pređe u napad kasnije i da napreduje kroz severnu Nemačku do susreta sa Britancima. Sva tri sovjetska fronta imala su ukupno 15 pešadijskih i šest do sedam oklopnih divizija sa ukupno 1593000 vojnika.

U trenutku napada Prvog beloruskog fronta na Grupu armija „Visla“, 16. aprila 1945. godine u 04:00 časova general-pukovnik Hajnrici je raspolagao sa manje od 700 upotrebljivih tenkova i samohodnih topova koji su bili raspoređeni u različite jedinice 9. i 3. oklopne armije. Da mu 5. aprila Hitler nije oduzeo četiri oklopne divizije i prebacio ih Grupi armija „Centar“ pod komandom svog miljenika feldmaršala Ferdinanda Šernera, Hajnrici bi tada imao sedam oklopnih divizija. Trebalo je je što pre ustanoviti kada će trupe Drugog beloruskog fronta maršala Rokosovskog preći u napada na fon Mantojfelovu 3. oklopnu armiju.

Do 17. aprila front Grupe armija „Visla“ ostao je nepromenjen samo na sektoru koji je držala 3. oklopna armija jer ona nije bila zahvaćena ofanzivom maršala Žukova iKonjeva, iako je fon Mantojfel svakog trenutka očekivao napada Drugog beloruskog fronta. Takođe se i nekako držao sam južni sektor Buseove 9. armije ali je opšta dezintegracija počela ca zahvata i taj deo odbranbene linije.

General-pukovnik fon Mantojfel, kao ni general-pukovnik Hajnrici, nikada nije potcenjivao Sovjete jer je toliko vremena proveo boreći se protiv njih. U svom izviđačkom avionu „Fizeler Štorh“ leteo je svakodnevno iznad Odre i proučavao Sovjete. Vojnici pod komandom maršala Rokosovskog nisu se ni najmanje trudili da sakriju pripreme za napad. Artiljerisjke i pešadijske jedinice otvoreno su izlazile na položaje. Fon Mantojfel se divio sovjetskom samopouzdanju. Već danima je nadletao njihove linije a niko od njih se nije udostojio ni da podigne glavu ka nebu.

Fon Mantojfel je bio svestan da, kada napad bude otpočeo, neće biti u stanju da dugo pruža otpor. Bio je general oklopnih jedinica koje nisu imale tenkove. Da bi bar nekako zadržao namperdovanje maršala Žukova na sektoru 9. armije Hajnrici je 3. oklopnoj armiji oduzeo onih nekolikko ostataka oklopnih divizija koje su mu bile preostale. Uzeo ih je iz 3. SS oklonog korpusa koji je držao južni kraj njegovog sektora u šumama kod Ebersvaldea (nem. Eberswalde). SS obergrupenfirer (general) Feliks Štajner (nem. Felix Steiner), koga su oficiri Vermahta smatrali za jednog od najboljih među visokim oficirima SS-a, svečano je javio fon Mantojfelu da je, doduše, ostao bez tenkova ali da je zato dobio druga pojačanja. „Upravo sam dobio 5000 pilota Luftvafea i svaki od njih nosi Viteški krst oko vrata. Recite mi šta da radim s njima?“

Pokazujući svom štabu ratnu kartu fon Mantojfel je rekao: „Nimalo ne sumnjam da na Hitlerovoj karti stoji zastavica na kojoj piše 7. oklopna divizija iako je ona stigla ovamo bez ijednog tenka, kamiona, artiljerijskog naoružanja ili barem mitraljeza. Imamo armiju slabosti.“

Osmatrajući sovjetske pripreme, fon Mantojfel je zaključio da se glavni udar može očekivati oko 20. aprila. Znao je tačno špta će da uradi. Držaće se koliko bude mogao a onda će se povući „korak po korak, rame uz rame sa vojnicima, čak na zapad“. Fon Mantojfel nije nameravao da dopusti da makar i jedan njegov vojnik bude zarobljen od strane Crvene armija.

Kao što je general-pukovnik fon Mantojfel i pretpostavljao armije Drugog beloruskog fronta su otpočele ofanzivu protiv 3. oklopne armije 20. aprila 1945. godine koja nije imala snage da zaustavi Sovjete. Do 21. aprila u ponoć zahvaljujući samo fon Mantojfelovoj veštini vođenja rata 3. oklopna armija je uspela da postigne čak i određene uspehe protiv višestruko nadmoćnijih snaga maršala Rokosovskog, ali je komandant Grupe armija „Visla“ general-pukovnik Hajnrici znao da je samo pitanje vremena kada će i fon Mantojfel biti primoran na povlačenje.

21. aprila Hitler je smatrao da je pronašao rešenje za odbacivanje sovjetskih snaga od Berlina i njihov „konačni i najveći poraz“. Trupe pod komandom SS obergrupenfirera Štajnera trebalo je sa svojih položaja južno od Ebersvaldea na južnom krilu 3. oklopne armije smesta da krenu u kontranapad ka jugu i odseku svojstske snage koje su se približavale Berlinu. Tim kontranapadom bila bi zatvorena breša koja je nastala raspadom severnog krila Buseove 9. armije. Na Firerovoj karti prodor maršala Žukova bio je strelica usmerena ka Berlinu, sa bazom na Odri, a na severnom boku Žukovljevih snaga stajala je zastavica sa natpisom „Grupa armija Štajner“ (nem. Armeeabteilung Steiner). Tim napadom trebalo je da ponovo bude uspostavljena veza između 3. oklopne i 9. armije. Zajedno sa Štajnerovim napadaom istovremeno je i 9. armija trebalo da napadne južno krilo Prvog beloruskog fronta.

Međutim, SS obergrupenfirer Štajner praktično nije imao trupa od trenutka kada je general-pukovnik Hajnrici odlučio da ostatke oklopnih trupa 3. oklopne armija prebaci u sastav 9. armije. Nakon toga Štajner je dobio zadatak da prikuplja jedinice iz 9. armije koje su sovjetskim napadom bile odbačene na sever. Na nesreću po Nemce sveopšta zbrka na frontu i nedostak vremena onemogućili su okupljanje dovoljnih snaga da „Grupa Štajner“ može krenuti u bilo kakvu akciju. Zapravo, nikakva „Grupa Štajner“ u tom trenutku nije postojala, ali je takav naziv bio zastavica na Hitlerovoj karti. Na terenu prikupljene snage „Grupe Štajner“ bila je tek nešto više od snage korpusa ali mnogo manje od nekakve „armisjke grupe“.

Hitler je radi podrške SS obergrupenfireru Feliksu Štajneru dodelio i tri divizije 101. korpusa 9. armije – 9. SS policijsku diviziju, 5. lovačku diviziju i 25. oklopno-grenadirsku diviziju. Ove tri divizije nalazile su se severno od kanala Finov, 24 kilometara istočno od Berlina, na severnom boku proboja Prvog beloruskog fronta. 56. oklopni korpus pod komandom general-majora Karla Vajdlinga koji se još uvek nalazio istočno od Berlina sa severnim krilom iznad samog Vernojhena takođe je trebalo da učestvuje u ovom kontranapadu.

Hitler je u telefonskom razgovoru naredio Štajneru da napadne severno krilo velike breše koju je naparavi Prvi beloruski front. Pored toga obergrupenfirer Štajner smesta je trebalo da rasformira Geringovu privatnu armiju u njegovoj rezidenciji u „Karinhalu“ i pošalje je u bitku a pored toga i da uputi u napad sve vojnike koji su se nalazili između Berlina i Baltičkog mora, sve do Štetina i Hamburga. Kada se SS obergrupenfirer Štajner tome usprotivio rekavši da su trupe pod njegovom komandom skoro potpuno neiskusne i i upitao gde bi tačno trebalo da izvrši napad, Firer mu nije ništa odgovorio – spustio je slušalicu.

Štajner je nazvao Hajnricija i obavestio ga da je Firerov plan neizvodljiv zato što su i 5. lovačka i 25. oklopno-grenadirska divizija u defanzivnom rasporedu i da se ne mogu pregrupisati za napad sve dok 2. divizija mornaričke pešadije ne stigne s obale i smeni ih na položajima. Raspolagao je samo sa dva bataljona 4. SS policijske divizije ali oni nisu imali oružja za bilo kakav ozbiljniji napad.

U očajanju Štajner je nazvao načelnika štaba Vrhovne komande Kopnene vojske general-majora Hansa Kerbsa i pokušao da mu objasni svoj položaj i to da on uopšte nema trupe, kada se u razgovor bio umešao Hitler i ponovo mu rekao da će Sovjeti pred Berlinom doživeti svoj najveći poraz.

Kada je Hitlerovo bezumno naređenje stiglo da fon Mantojfela on je bio očajan. O tome je obavestio general-pukovnika Hajniricija koji je odmah nazvao general-majora Krebsa i rekao mu da Štajner nema snaga za takav napad. Pokušao je čak i da predloži da bude smenjen s položaja komandanta Grupe armija „Visla“ odbijajući da prihvati to naređenje, međutim nije uspeo da izmeni Hitlerovo naređenje.

22. aprila Hitler je još više zakomplikovao sve beznadežniju situaciju oko Grupe armija „Visla“ a naročito njene 9. armije koju su Sovjeti skoro potpuno bili opkolili, odsekavši je od armija na njenom levom i desnom krilu i kojoj je je uništenje bilo sve izvesnije. Naime, tog dana Hitler je naredio general-pukovniku fon Mantojfelu da njegova 3. oklopna armija odbaci snage marašala Rokosovskog natrag, preko Odre. Ta naredba je bila toliko daleko od realnosti da su i fon Mantojfel i Hajnrici mogli jednostavno samo da je prenesu svojim članovima štaba.

Do 25. aprila praktično sve što je bilo ostalo od Grupe armija „Visla“, nakon što se severni bok 9. armije raspao čime je ona bila potpuno okružena trupama maršala Žukova, bila je fon Mantojfelova 3. oklopna armija. Fon Mantojfel se veoma žilavo branio, ali centar njegovog fronta ostao je opasno izbočen. A ono što je još više komplikovalo i onako lošu situaciju bilo je to da su Žukovljevi tenkovi koji su nadirali duž njegovog južnog boka i našli su se u takvoj situaciji da su mogli svakog trenutka da skrenu ka severu i opkole fon Mantojfelovu armiju. Jedine snage koje su im stajale na putu bile su na brzinu okupljene jedinice pod komandom SS obergrupenfirera Štajnera.

Hitlerovim planom za oslobođenje Berlina bilo je predviđeno da Štajner krene u napad ka jugu i preseče sovjetske kolone sa jedne strane grada, dok bi 9. i 12. armija na drugoj strani, kada bi se spojile krenule ka severu. U teoriji plan je i bio ostvariva, ali na terenu nije imao nikakve izglede na uspeh, a jedan od glavnih negativnih faktora bio je sam SS obergrupenfirer Štajner. „Neprestano je pronalazio nove izgovore zašto ne prelazi u napad. Postepeno sam sticao utisak da tu nešto nije u redu“, pričao je nakon rata general-pukovnik Hajnrici.

Komandant Grupe armija „Visla“ je znao da Štajner nema dovoljno snaga da se probije do Špandaua (nem. Spandau) kako je zahtevao Hitler, ali Hajnrici je želeo da bez obzira na to pređe u napad. Toliko snaga da može usporiti Žukovljevo napredovanje Štajner je ipak imao. Ako bi izveo napad, mogao bi da spreči da Sovjeti opkole fon Mantojfelovu armiju. Tako bi Hajnrici dobio vreme koje mu je bilo neophodno da povuče svoje svoje snage korak po korak do Elbe. Sve što je sada mogao da učini bilo je da pokuša da spase ljudstvo jer bilo i više no očigledno da će se kroz nekoliko dana Rajh potpuno raspasti. General-pukovnik Hajnrici je strogo čuvao ratnu kartu na kojoj je bio odredio pet pravaca sever-jug koji su ozanačavali linije povlačenja, od Odre do Zapadnog fronta. Prva linija nosila je oznaku „Votan“, druga „Ueker“, dok su ostale tri bile označene brojevima. Linije su bile međusobno udaljene 25 do 30 kilometara. General-pukovnik Fon Mantojfel se tada nalazio na liniji „Votan“. I on i Hajnrici su se pitali koliko se tu mogu održati.

25. aprila ujutru Hajnrici je posetio fon Mantojfela u njegovom štabu. Nakon formalnog razgovor sa članovima štaba 3. oklopne armije njih dvojca su otišli u malu vrt iza fon Mantojfelovog štaba, gde je komandant 3. oklopne armije smrknutog lica tiho izjavio: „Više se ne mogu držati. Bez tenkova, bez protivtenkovskih topova i sa neiskusnim vojnicima, bez transportnih sredstava, zar može još bilo ko očekivati da se još držim?“ „Koliko se još možete držati?“, upitao je Hajnrici.

Fon Mantojfel je zavrteo glavom o odgovorio: „Možda još jedan dan.“

Da bi izvukao 3. oklopnu armiju komandantu Grupe armija „Visla“ bilo je najvažnije da sazna šta namerava da uradi SS obergrupenfirer Štajner. Uspeo da ga pronađe u štabu 25. oklopno-grenadirske divizije u Nasenhajdeu (nem. Nassenheideu). Tu je pored Štajnera zatekao i general-pukovnika Alfreda Jodla, načelnika operativnog odljenja Vrhovne komande Oružanih snaga. Njih dvojca su uveliko raspravljali kako bi Štajner trebalo da izvede napad i sada je to trebalo da se ponovi.

General-pukovnik Jodl je tvrdio da su to prvoklasne i prekaljene trupe i da im je borbeni moral na visini dok je SS obergrupenfirer Štajner zapanjeno gledao u Jodla. Kada je general-pukovnik Hajnrici upitao Štajnera zašto ne napada i zbog čega ponovo odlaže napad Štajner mu je odgovorio: „Stvar je sasvim jednostavna. Ja jednostavno nemam trupe. Ne postoje ni najmanji izgledi za uspeh. Moje celokupne snage sastoje se od šest bataljona, uključujući i one iz sastava jedne SS policijske divizije, plus 5. oklopna divizija, plus 3. mornarička divizija“. „Na mornare mogu slobodno da zaboravim“, nastavio je Štajner. „Siguran sam da su sjani na brodovima, ali za ovakav način ratovanja oni jednostavno nisu uvežbani. Artiljerije gotovo i nemam, imam samo nekoliko tenkova i nekoliko protivavionskih topova“. Na kraju je dodao: „Reći ću vam šta imam – imam izmešanu gomilu koja nikada neće stići od Germandorfa do Špandaua“. „U redu, Štajner“, rekao je Hajnrici hladno. „Moraćete, ipak, preći u napad – za Vašeg Firera“.

Štajner ga je besno pogledao i viknuo: „On je i Vaš Firer!“ Odlazeći sa Jodlom, Hajnriciju je bilo potpuno jasno da SS obergrupenfirer Štajner uopšte ne namerava da pređe u napad.

Istog dana sovjetske trupe uspevaju da se probiju do mesta na kome se u tom trenutku nalazio štaba 3. oklopne armije i ubiju četvoricu a rane još isto toliko pripadnika fon Mantojfelovog štaba. Pre no što su uspeli da nanesu još veću štetu ljudstvu njegovog štaba general-pukovnik fon Mantojfel lično je upucao jednog crvenoarmejca a drugog uspeo da obori svojim bajonetom.

Nekoliko časova kasnije fon Mantojfel je nazavao komandanta Grupe armija „Visla“ u njegovom štabu u Birkenhejnu. Po glasu je Hajnrici mogao da shvati da je komandant 3. oklopne armije očajan jer su trupe 2. beloruskog fronta i pored veoma žilavog otpora uspele da probiju položaje 3. oklopne armije i uspostave mostobran južno od Štetina kao i da prođu kroz močavaru Rando. „Potrebno mi je vaše dopuštenje da se povučem iz Štetina i Šveta. Ne mogu se više držati. Ako se odmah ne povučem, ostaćemo opkoljeni.“, rekao je fon Mantojfel.

Prema naređenju koje je u januaru izado Hitler svojim višim zapovednicima oni su bili „lično odgovorni Fireru“ i nisu smeli da odobre povlačenje niti da ustupe neprijatelju teritoriju a da o tome prethodno ne obaveste Hitlera koji je jedini mogao da donese takvu odluku. I pored toga general-pukovnik Hajnrici je ipak rekao fon Mantojfelu: „Povucite se. Jeste li me čuli? Rekao sam da se povučete. I čujte, fon Mantojfel, povucite se istovremeno i iz tvrđave Štetin.“ Takođe nije želeo da zarad neostavrivih ciljeva odbrane žrtvuje diviziju loše naoružanih i neobučenih, sedamnaestogodišnjih mornaričkih regruta i izjavio je da nema nameru da izda naređenje za odbranu Svinemindena (nem. Swinemünden).

Nakon toga je pozvao pukovnika Hansa Georga Ajsmana i svog načelnika štaba Tila fon Trotu (nem. Thilo von Trotha) i rekao im da obaveste Vrhovni komandu oružanih snaga da je naredio 3. oklopnoj armiji da se povuče. Posle nekoliko trenutaka razmišljanja dodao je i: „Dok poruka stigne do njih biće prekasno da ponište moju naredbu“.

Zbog sveopšteg haosa koji je iz iz časa u čas sve više zahvatao Treći rajh načelniku štaba Vrhovne komande Oružanih snaga, feldmaršalu Vilhelmu Kajtelu trebalo je više od 48 časova da sazna da je general-pukovnik Hajnirci naredio general-pukovniku fon Mantojfelu da se povuče. Bio je neposredni svedok tog povlačenja. Vozeći se kroz sektor 3. oklopne armije sa zaprepašćenjem je ustanovio da su se vojnici 7. oklopne i 25. oklopne-grenadirske divizije svuda povlačili ka severu sa petnaest puta jačim neprijateljem iza sebe. Besan, naredio je Hajniriciju i fon Mantojfelu da dođu na konferneciju koja će se održati na jednoj raskrnici blizu u blizini gradića Firstenberga, između gradova Nojsterlica (nem. Neusterlitz) i Nojbrandenburga, sverozapadno od Berlina.

Kada je fon Mantojfelov načelnik štaba general-major Burkhart Miler-Hilebrand (nem. Burkhart Müller-Hillebrand) dobio poziv za ovakav sastanak prvo se iznenadio i zatim i veoma zabrinuo zašto je bilo naređeno da se sastanu na raskrsnici, zašto napolju, na otvorenom? Hitno je sazvao savetovanje sa ostalim oficirima štaba.

Kada su Hajnrici i fon Mantojfel stigli svojim kolima na raskrsnicu Feldmaršal Kajtel ih je već čekao sa svojom svitom. Kajtel je sa velikom mukom suzdržavao bes – bio je namršten i nervozno je udarao maršalskom palicom po dlanu ruke u mekanoj rukavici. Fon Mantojfel ga je pozdravio, a Hajnrici je ćutke samo salutirao. Bez i najmanjeg uvoda Kajtel je počeo da viče: „Zašto ste izdali naređenje za povlačeenje? Naređeno nam je da ostanemo na Odri! Firer Vam je naredio da se držite! Naredio Vam je da se ne mičete s mesta!“. Pokazavši palicom u Hajnricija – „A Vi ste ipak naredili povlačenje!“ Hajnrici nije ništa odgovorio. Feldmaršal Kajtel, rumen u licu od besa pozvao je Hajnricija na odgovornost. Kada se Kajtel bio „ispucao“, kako je to kasnije posvedočio fon Mantojfel, „Hajnrici je savršeno mirno objasnio situaciju, iznoseći sasvim logične argumente.“ „Kažem Vam, feldmaršale, sa snagam koje imamo ne možemo sa održati na Odri. Ne želim uzalud da žrtvujem njihove živote. Osim toga, i ovako ćemo morati da se povučemo još dalje.“ U diskusiju se tada umešao i fon Mantojfel, pokušavajući da objasni taktičku situaciju koja je uslovljavala povlačenje. „Žao mi je što Vam moram reći da je general Hajnrici u pravu. Ukoliko ne dobijem pojačanja, moraću da se povučem još dalje. Došao sam da čujem hoći li ih dobiti ili neću.“ Kajtel je na to naprosto eksplodirao. „Nema nikakvih rezervei! Ovo je Firerovo naređenje! Smesta prekinite povlačenje i okrenite armiju prema neprijateljeu!“ „Feldmaršale“, rekao je Hajnrici, „dok sam ja komandant takvo naređenje fon Mantojfelu neću izdati!“ Fon Mantojfel je na to dodao: „Feldmaršale, 3. oklopna amrija sluša samo naređenjea Hasoa fon Mantojfela.“ U tom trenutku feldmaršal Kajtel je bio potpuno izgubio kontrolu nad sobom. Skoro ljubičast u licu optužio je Hajnricija za ne izvrašavnje naređenja, izdaju, kukavičlik i sabotažu. Fon Mantojfel se kasnije sećao da je Kajtela „uhvatio takav napad besa da ni Hajnrici ni ja nismo razumeli šta zaparvo govori.“ Na kraju je dreknuo: „Snosićete za taj potez odgovornost pred istorijom!“ Iznenada i fon Mantojfel je izgubio živce: „Porodica fon Mantojfel se borila za Prusiju dve stotine godina i uvek je primala na sebe odgovornost za sve što je radila. Ja Haso fon Mantojfel, rado preuzimam na sebe odgovornost!“ Međutim, Kajtel se okomio na Hajnricija i rekavši mu da je ispoljio i previše slabosti, dodao: „Vi ste odgovorni! Vi! Da ste kao Rendulic u Beču streljali nekoliko hiljada dezertera ili ih obesili na drveće, situacja bi sada bila drugačija, Vaša Grupa armija ne bi ovako bezglavo bežala!“ Hajnrici se tada okrenuo i pokazao rukom na put kojim su se povlačile fon Mantojfeleove trupe i odgovorio: „Mogu samo da Vam kažem feldmaršale, da ako želite ad vratite ove ljude da budu pobijeni, zašto ih to sami ne učinite?“ Fon Mantojfelu se učinilo da je Kajtel „preteći zakoračio prema Hajnriciju“ i uzviknuo: „Generale Hajnrici, od ovog trenutka ste oslobođeni dužnosti komandanta Grupe armija „Visla“. Vratite se u svoj štab i tamo sačekajte dolazak svog naslednika!“ Nakon toga Kajtel se okrenuo, ušao u svoj automobil i odvezao se. U tom trenutku iz šume je izašao general-major Miler-Hilebrand sa svojim članovima štaba, svi sa automatima u rukama. „Učinilo nam se da bi moglo biti gužve“, izjavio je kasnije Miler-Hilebrand.

Iako su zbog neostvarivih ciljeva i velikih uvreda prisutni viši oficiri očekivali Hajnrici nije naredio da se uhapsi feldmaršal Kajtel. Fon Mantojfel da procenio opasnost od „gužve“ još nije prošla i ponudio je general-pukovniku Hajnriciju da ga štiti „do kraja“, ali je Hajnrici odbio. Vojnički je pozdravio oficire, ušao u svoj automobil i rekao šoferu da ga vozi u štab.

Ubrzo nakon ovog događaja mesto komandanta Grupe armija „Visla“ bilo je ponuđeno fon Mantojfelu koji je odbio takvo unapređenje navodeći loše postupke prema Hajnriciju.

General-pukovnik fon Mantojfel je uspeo da 3. oklopnu armiju povuče do Meklenburga gde se 3. maja 1945. godine predala zapadnim Saveznicima.

Posle rata

General-pukovnik fon Mantojfel je bio bio u savezničom logoru za ratne zarobljenike sve do septembra 1947. godine. Nakon oslobađanja ulazi u politiku i od 1953. do 1957. godine fon Mantojfel je bio član Bundestaga kao poslanik Liberalno Demokratske Partije.

Početkom pedesetih godina XX veka fon Mantojfel je preporučivao obnovu nemačkih oružanih snaga - Bundesvera.

1959. godine protiv fon Mantojfela je podignuta optužba jer je 1944. godine izdao naređenje da strelja jedan devetnestogodišnjak koji je dezertirao. Zbog toga je osuđen na 18 meseci zatvora, ali je pušen nakon četiri meseca.

Govorio je tečno, štaviše perfektno, engleski, i bio je počasni gost SAD posetivši Pentagon a na poziv predsednika Dvajta D. Ajzenhauera, Belu Kuću. 1968. godine držao je predavanje na Vojnoj akademiji Sjedinjenih Država Vest Point, i radio je kao stručni saradnik na ratnim filmovima i jedan je od glavnih likova u knjizi Kornelijusa Rajana „Poslednja bitka“. Takođe se pojavljuje i u dokumentarnoj seriji „Svet u ratu“.

Baron Haso fon Mantojfel je umro 24. septembra 1978. godine u mestu Rajt im Alpbahtal (nem. Reith im Alpbachtal) u Tirolu, u Austriji.

Privatni život

Bio je oženjen sa Armgardom fon Klajst, bratanicom feldmaršala Evalda fon Klajsta, sa kojom se venčao 23. juna 1921. godine. Imali su dvoje dece.

Freiherr je titula, prevodi se sa baron, nije srednje ime. Ženski oblik je Freifrau ili Freiin.

Odlikovanja

• Austrijski krst za ratne zasluge – četvrtog reda
• Bavarski krst za ratne zasluge – trećeg reda
• Srebrna značka Oklopnih jedinica – drugog reda
• Krst za ratne zasluge – drugog reda
• Manžetna oznaka „Afrika“
• Srebrna ranjenička značka
• Gvozdeni krst (1939) Prvog i Drugog reda
• Viteški krst sa Hrastovim lišćem, Mačevima i Dijamantima
• Viteški krst (31. decembar 1941. g.)
• 332-gi nosilac Hrastovog lišća (23. novembar 1943. g.)
• 50-ti nosilac Mačeva (22. februar 1944. g.)
• 24-ti nosilac Dijamanata (18. februar 1945. g.)

Bio je spomenut četiri puta u Izveštajima Vermahta (nem. Wehrmachtbericht) – 8. oktobra 1943; 16. novembra 1943; 14. marta 1944; 8. maja 1944. g.)

Literatura

Hasso von Manteuffel na Wikimedijinoj ostavi

• Large, David Clay (9 November 2000). Germans to the Front: West German Rearmament in the Adenauer Era. Univ of North Carolina Press. str. 243. ISBN 978-0-8078-6274-2. 
• Brownlow, Donald Grey (1975). Panzer Baron: The Military Exploits of General Hasso Von Manteuffel. Christopher Publishing House. ISBN 978-0-8158-0325-6. 
• Shirer, William L. (1962) [1950]. The Rise And Fall Of The Third Reich: A History Of Nazi Germany. Ballantine Books. ISBN 978-0-449-21977-5. 
• Kornelijus Rajan, Poslednja bitka, „Otokar Keršovani“, Opatija, 1986. g.
• fon Melentin, Oklopne bitke 1939 – 1945, Vojnoizdavački zavod JNA „Vojno delo“, Beograd 1962. g.
• Dejvid Kan, Hitlerovi špijuni - II knjiga, Centar za Informacije i Publicitet, Zagreb, 1981. g.

Prethodnik: Fridrih frajher fon Broih

Komandant divizije „fon Mantojfel“ 7. februar 1943 — 31. mart 1943.

Nasljednik: Karl Bilovius