Dada Vujasinović
Radislava Dada Vujasinović (10. februar 1964 - 8. april 1994) je bila čuvena srpska novinarka, umrla nasilnom smrću 1994. godine tokom jugoslavenskih ratova, u nerazjašnjenim okolnostima. Njena smrt je službeno bila okarakterisana kao samoubistvo, ali veliki deo srpske javnosti smatra kako je u pitanju bilo ubistvo motivisano njenim tekstovima u kojima je kritikovala vodeće ličnosti tadašnje Srbije pod Miloševićevom vlašću.[1]
| Dada Vujasinović | |
|---|---|
| [[Datoteka:|250px]] | |
| Rođen/a | 10. 2. 1964. Čapljina, SR BiH, SFRJ |
| Umro/la | 8. 4. 1994. (dob: 30) Beograd, Srbija, SRJ |
| Obrazovanje | Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu |
| Zanimanje | novinar |
| Službena stranica | |
Biografija
urediDada Vujasinović je rođena 10. februara 1964. godine u Čapljini, Bosna i Hercegovina. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, 1987. godine, na odseku Jugoslovenska književnost i srpsko-hrvatski jezik. Po završenom fakultetu je radila kao novinar u Privrednom pregledu. Ubrzo je počela da objavljuje autorske tekstove u magazinu Duga, gde je od 1990. postala stalno zaposleni član redakcije, a 1993. član uređivačkog kolegijuma. Ratne događaje u Jugoslaviji je pratila od samog početka. Kao ratni dopisnik radila je reportaže iz Borova Sela, Dalja, Erduta, sa Papuka i Psunja. Nakon početka rata u Sarajevu kada je odlučila da više ne ide na ratišta, jer kako je sama rekla "ne mogu da pišem o tome kako se ruši jedan grad i ubijaju deca." Ispisivala je tekstove u kojima je iskazivala svoj stav o "beznađu rata, poginulom drugu, bratu, koloni "izgubljenih i ojađenih", onih koji su zauvek napuštali svoja ognjišta, koja su u njihovo ime prodali političari kojima se verovalo".[2] Razočarana u ljudski rod govorila je:
Žao mi je jer sam voljom sudbine rođena ovde. A moglo je da se desi da se rodim negde drugde i provedem ceo život u srećnoj zabludi o ljudskom rodu.[3]
Posle odluke da više ne ide na ratišta, od kraja 1992. godine do početka 1994. godine, pisala je o političkoj i kriminalnoj sceni Srbije. Jedan od tekstova koji dokumentuje to vreme je tekst "Kriminalci i policajci u parlamentu", objavljen u časopisu Duga krajem 1993. godine, u kojem piše o promociji kriminalca Željka Ražnatovića Arkana u narodnog poslanika.
Za reportaže sa slavonskog ratišta je dobila nagradu Svetozar Marković. Zbog istraživačkih tekstova o sprezi između kriminala i politike, dobijala je pretnje, ucene i sudske tužbe. Pored istraživačkih tekstova, uradila je i seriju kritičkih intervjua sa ličnostima kao što su Milan Babić, Radovan Karadžić, Vojislav Šešelj i general Momčilo Perišić.[2]
Dada Vujasinović je smatrala da patriotizam ne podrazumeva prećutkivanje zlodela. Upravo zbog toga je postala meta napada onih kojima se nije dopadao taj njen način razmišljanja: pretnje je dobijala u pismima i telefonskim pozivima. Borisav Jović je podneo tužbu zbog klevete, jer je u jednom tekstu objavila da je njegov sin jedan od najvećih akcionara u Karić banci u Moskvi. Željko Ražnatović Arkan joj je čak i lično zapretio da prestane da piše.
Smrt
urediU četvrtak 7. aprila 1994. godine, na povratku kući kupila je veliki buket crvenih i žutih lala. Čula se telefonom sa poznanikom, koji je, sticajem okolnosti, čitao njene tekstove dok ih je pripremala za štampu, i našalila se da će on od sada biti i jedini, jer njene tekstove više niko neće hteti da objavi. Ujutru, Dada je pronađena mrtva u porodičnom stanu 8. aprila 1994. godine. Do danas njena smrt nije razjašnjena. Zvanična verzija Miloševićevog režima je da je izvršila samoubistvo, pucnjem u grudi iz lovačke puške sačmarice. Mnogi su od početka sumnjali u istinitost ove tvrdnje, a poslednjih godina su sve glasniji zahtevi u Srbiji za obnovu sudskog postupka. Novijim veštačenjima je nesumnjivo dokazano da je ubijena.[4] Njeni roditelji smatraju da iza ubistva stoji Služba državne bezbednosti.[4] Srpsko tužilaštvo je policiji naložilo da pokrene novu istragu, ali ona do dana današnjeg nije dala rezultata.
Tekstovi
urediKnjiga "Svedočenja iz obeščašćene zemlje" je kompilacija Dadinih tekstova, intervjua i privatnih pisama i objavljena je u Torontu, 1995. godine. Izvodi iz Dadinih tekstova se mogu naći i u sudskim dokumentima Haškog Tribunala.[2]