Рекаред I
Рекаред I. је био први визиготски католички краљ. Владао је између 586. и 601. године. Године 587. одбацио је аријанство и прихватио кршћанску ортодоксију.
Рекаред је био млађи син Леовигилда и његове прве жене. Као и његов отац, Рекаред је имао пријестоницу у Толеду. Визиготски краљеви и племство су традиционално били аријанске вјере, док су хиспаноримски поданици визиготског краљевства били ортодоксни кршћани (католици). Католички бискуп, Леандар Севиљски, утјецао је на Херменегилдово преобраћење у правовјерно кршћанство. Такођер га је подржао у побуни коју је Рекаред I. дигао против свог оца и због тога је био протјеран.
Када је Леовигилд умро, Леандар се вратио у Толедо. Рекареда је визиготско племство признало као насљедника и прогласило га краљем без поговора. Вођен родбинским везама с франачком владарском кућом Меровинга као и својом маћехом Госвинтом која је проповједала католичанство, послао је изасланике како би поздравили њеног унука Хилдеберта II. и његовог стрица, Гунтрама, краља Бургундије и изнијели му приједлог о склапању савеза и међусобне помоћи у случају напада од треће стране. Но, Гунтрам их је одбио примити.
Сијечња 587. године, Рекаред се одрекао аријанства и пригрлио правоверно кршћанство. Тај је догађај био један од најважнијих догађаја за вријеме његове владавине и представља прекретницу у повијести визиготске Хиспаније. Већина аријанских племића и свећенства је слиједило његов примјер, углавном они из Толеда, али било је и побуна аријанаца, понајвише у Септиманији, најсевернијој провинцији иза Пиринеја, гдје је вођа отпора био аријански бискуп Аталох. Од свјетовних вођа побуне у Септиманији, грофови Граниста и Вилдигерн су се обратили Гунтраму од Бургундије за помоћ, који је ту видео прилику за освајање нових подручја, па је послао свог дукса Дезидеријуса. Рекаредова војска је побиједила аријанске побуњенике и њихове католичке савезнике који су страдали у великом покољу у којем је и сам Дезидеријус био убијен.
Сљедећа побуна је избила 588. у Лузитанији, провинцији на западу полуотока. Њен вођа је био Суна, аријански бискуп Мериде, као и гроф Сего. Рекаредов дукс Лузитаније је угушио побуну, Суна је бпротјера у Мауретанију, а Сего се повукао у Галицију.
У другој половици 588. године, аријански бискуп Улдила и краљица удовица Госвинта су сковали неуспјешну завјеру, а резултат тога је протјеривање Улдиле. У популарној повијести, ове аријанске побуне се не спомињу често.
На Трећем сабору у Толеду којег је организирао Леандар Севиљски и који је сазван у краљево име свибња 589. године, постављене су основе за ново католичко визиготско краљевство.
Леандар и католички бискупи су одмах успоставили програм присилног покрштавања Жидова и потпуног елиминирања аријанства. Католичка повијест традиционално приписује ове прогоне визиготским краљевима. Након Рекаредове смрти, на синоди која је одржана у Толеду 633. године, бискупи су преузели на себе право избора краља које је до тада припадало племству, чиме је прелазак власти на цркву био заокружен.
Традиционални католички извори из доба Рекаредове владавине (списи Гргура Турског и Изидора Севиљског) позитивно описују оштру и ревносно фанатичну политику против Жидова, ограничавајући им слободе прогласима канона и синода. Модерни повјесничари су поновно простудирали овај став и закључили да су Визиготи били традиционално толерантни. Папа Гргур I. је био увјерен у Рекаредово одбијање мита које му је нудила жидовска заједница која је била веома моћна и утјецајна на цијелом Средоземљу, а да су се Рекаредови закони побринули да се диеца из кршћанско-жидовских бракова крсте, што је за Жидове имало мало значаја, с обзиром да према жидовским законима, ако мајка није Жидовка, или ако јесте али је родила ван жидовске заједнице, њено дијете се ионако није сматрало Жидовом. Рекаред је укинуо смртну казну за Жидове осуђене за прозелитизам међу кршћанима и игнорирао је Гргуров захтјев да се Жидовима забрани трговина кршћанским робовима у Нарбону. Међу канонима пет синода који су се одржали тијеком Рекаредове владавине, Е.А. Томсон није могао наћи ни један који би ишао на штету Жидова.
Информације о остатку Рекаредове владавине су нејасне. Изидор Севиљски хвали његову мирну владавину, милосрђе и великодушност. Вратио је велике комаде земље цркви, те је саградио многе цркве и манастире. Гргур Велики, у једном писму Рекареду 599. године (Епистолас, IX, 61,121) уздиже га јер је прихватио истинску вјеру и потакнуо друге учинити исто, одбивши мито које су му понудили Жидови како би ублажио законе окренуте против њих. Послао му је такоћер и неке реликвије: дио крижа распетог Спаситеља, дио ланаца којима је био окован св. Петар, и неколико власи св. Ивана Крститеља.
Рекареда је наслиједио његов млади син, Лиува II.
