Пељешац

Пељешац (чакавски:Пелишац) је други по величини хрватски полуоток (након Истре) који се смјестио на југу Хрватске у Дубровачко-неретванској жупанији. Име Пељешац највјеројатније потјече од имена бријега Пелисац смјештеног поврх Оребића, и релативно је новијег датума. Тијеком повијести су се употребљавала разна имена, најчешће Стонски рат (лат. Пунцта Стагни, тал. Понта ди Стагно) или талијански назив Сабионцелло.

Пељешац
[[Датотека:|250пx]]
Подаци
Локација	Јадранско море
Држава	Хрватска

Земљопис Пељешца

рт Ловиште крај насеља Ловиште-најзападнији дио Пељешца. У позадини се види оток Хвар

сателитска снимка Пељешца и околних отока

Превлака код Малог Стона

Пељешац је смјештен на јужном дијелу Хрватске. Омеђен је Неретванским каналом, Малостонским заљевом, Мљетским каналом и Пељешким каналом. Пружа се скоро успоредно са смјером пружања обале, од свог споја с копном у Малом Стону па до крајњег рта Ловиште дуг је 77 км. Површина Пељешца је 348 км². С копном је спојен Стонском превлаком која је на најужем дијелу широка 1450 м. Превлака је претежно пјесковита и очигледно је да је настала наносима, што показује да је Пељешац некада био оток. Грађа Пељешца је брдовита с доста кршких поља. Грађа је претежно вапненачка, тј превладава кредни вапненац, доломит и еоценски флиш. Од свих брда највиши је Свети Илија (961м) којег још називају и Змијско брдо или Монте випера. Врх се налази на тромеђи и чини природну границу између опћине Оребић и опћине Трпањ. Обална црта Пељешца дугачка је око 200км.

Клима

Криж на врху брда св. Илија -навиши врх Пељешца (961м) с погледом на Хвар

Пељешац припада јадранском типу медитеранске климе коју карактеризирају дуга, суха и топла љета с ведрим и мирним данима. Зима је блага и влажна. Температуре зрака су релативно високе тијеком цијеле године, а само тијеком сијечња и вељаче су температуре испод 10°Ц. Због тога на Пељешцу ријетко пада снијег а кад и пада ријетко се задржи на надморским висинама испод 400м. Највеће падалине биљеже се тијеком листопада и ожујка а најмање тијеком српња и коловоза. Валови за вријеме југа на Пељешцу су највећи и високи су између 1,5 и 4 метра. Удари југа често зими знају начинити значајну штету у приобалним подручјима узрокујући наносе по цестама и оштећујући их. Бура зими доноси најхладније вријеме , но већином ведро и готово увијек без оборина. Просјек сунчаних сати на Пељешцу износи и преко 2500 на појединим мјестима, што говори о великом броју сунчаних дана који је међу највећима у Хрватској. Прозирност морске воде варира. Године 1963. и 1964. мјерна је прозирност у Малостонском заљеву и утврђено је како се њене вриједности крећу између 5,5м и 11м.

Салинитет мора које окружује Пељешац износи између 38,48‰ и 38,60‰ (и опћенито јужног Јадрана) нешто је виши од просјека Јадранског мора 38,3‰.

Биљни покров

Биљни покров Пељешца је медитерански, богат и разнолик. На њему је забиљежено више од 1100 биљних врста и подврста. Изнимно разнолика вегетација објашњавамо се релативно великом површином (355 км2) и разликом у надморској висини (1 до 961 м). Пељешац је једно од 94 важна подручја у Републици Хрватској. Свеприсутна су црногорична стабла алепског бора (Пинус халепенсис), пиније (Пинус пинеа), далматинског црног бора (Пинус нигра ссп. далматица), чемпреса (Цупрессус) и др. Макија која прекрива дио Пељешца углавном садржи сљедеће биљке: планика, вријес, смрчика, грахорац, и остале . Постоје и шуме чесвине црнике (Qуерцус илеx), расте рогач, ловорика. Кршка поља и обронци многих брда су обрађени и прекривају их маслиници и виногради а понегдје и јужно воће: шипак, мандарина, смокве, бадем, наранача,... Понад Оребића расте шума чемпреса, највећа те врсте у Хрватској. Клима и положај узроковали су да на Пељешцу расте доста љековитог и ароматичног биља: метвица, ружмарин, кадуља, лаванда, мажуран.

чемпресова шума

Брдо св. Илије на западу полуотока је једино мјесто на свијету гдје расте далматинска иглица (Гераниум далматицум) а једно је од ријетких подручја гдје можемо наћи краткозубу кадуљу (Салвиа брацхyодон), оштрику (Qуерцус цоццифера), далматински црни бор (Пинус ниград субсп. далматица) и др. Обронци брда су једно од најбогатијих налазишта самониклих орхидеја унутар Хрватске. Дио планине од око пола хектара са запуштеним травњацима и пропланцима је подручје гдје расту 3 угрожене врсте орхидеја.

У свако годишње одба на брду можемо наћи неку биљку у цвату, но назначајније раздобље су свибањ и липањ. Тада цвату модро ласиње (Молткиа петраеа), јежинац (Цхамаецyтисус спинесценс ), главуља (Глобулариа цордифолиа), љубичина (Маттхиола тристис вар. италица) , сребрнаста тила (Аргyролобиум занонии), бјелоглавица (Дорyцниум хербацеум), љековита кадуља (Салвиа оффициналис) и многе друге.

Животињски свијет

Осим богатог биљног, постоји и животињски свијет. Чагаљ (Цанис ауреус далматинус), је специфична врста, која је раширена на полуотоку. Велик је и број дивљачи као што су: муфлони, дивље свиње, зечеви, фазани и корњаче (законом заштићене), а посебно један дошљак из Азије - индијски мали мунгос (Херпестес јаваницус). Муфлон је увезен на Пељешац 1970. из националног парка Бријуни. Почетних 2 мужјака и 6 женки су се временом намножили будући да се ово подручје показало погодним стаништем за њих па је већ за пара година било грла за одстрел. У одстрелу у раздобљу 1977. - 1995. дали су ловцима 94 трофеја (58 златних , 22 сребрна и 14 брончаних) што су најбољи свјетски резултати. Може их се видјети углавном на најстрмијим падинама брда.

Прометна повезаност

Пељешцом пролазе двије државне цесте:Д414 која се спаја код Затона Доли с Д8, а на другој страни завршава у Оребићу и Д415. Жупанијска цеста 6215 спаја Оребића с најзападнијим насељем-Ловиштем. Оребић је повезан аутобусном линијом са Дубровником те са пар околних мјеста. Оребић је повезан с градом Корчулом трајектном линијом. Друга трајектна линија спаја Трпањ с Плочама. Линија из Прапратног (између Стона и Поникава) води на оток Мљет. Путничке бродице повремено повезују Оребић и Трстеник с Корчулом, тј. Мљетом. На полуотоку на неколико мјеста постоје импровизирани хелидроми.

Повијест

Античко доба

Виногради на Пељешцу, село Дубрава

Пељешац је насељен врло рано, постоје остаци који датирају у млађе камено доба ˙(неолит). Бројни остаци су пронађени по разним шпиљама на Пељешцу (Гудња на Порачу, Спиља на Копњу Принчева спиља на Забради). Досељавање тзв. Протоилира почиње метално доба на Пељешцу. Пељешац касније настањују Илири из племена Плереја који су такођер оставили многе трагове постојања. У једној спиљи надомак заселка Наковане пронађено велико илирско светиште.

Иако су антички Грци оснивали колоније по Корчули и делти Неретве, нема доказа о њиховој присутности на Пељешцу. Грци су , пак , трговали с Илирима на Пељешцу иако се не може утврдити да је то имало велик значај. Ослонац илирског господарства на Пељешцу је било сточарство и због простора за испашу стоке су се водили и оружани сукоби. Илири су градили утврде (градине) . Ратарство је било код Илира од секундарног значаја.

Друго Илирско племе Ардиљерци дошло је на Пељешац око 370 пр. Кр. под притиском Келта са сјевера, помијешало се са Плерејима те утврдило своју власт од Неретванског канала до Грчке. За вријеме Ардиљераца су ојачали илитски гусарски напади на грчке трговачке бродове. Римљани долазе на Пељешац у другом стољећу пр. Кр. под кринком помоћи Грцима. Након низа ратова (који су углавном заобишли Пељешац) Римљани успостављају власт која ће трајати све до подјеле Римског царства. Тада Пељешац долази под власт Бизанта.

Средњи вијек

У раном средњем вијеку кројење граница се вршило ратовима и право власништва на Пељешац су полагали многи. Слабљењем римског царства , посебно његовог западног дијела у чијем је саставу био Пељешац, на то подручје почињу се досељавати Славени који формирају своје политичке творевине зване склавиније. Пељешац је потпао под Захумље које је било својеврсна тампон зона између Хрватског краљевства, Рашке и Дубровника. Захумље је успјело одржати своју самосталност балансирањем између околних сила те је Пељешац бивао поштеђен од великих ратних пустошења. Од 11. стољећа Пељешцем и Захумљем владају дукљански, рашки, бизантски и угарско-хрватски владари.

Године 1326. Дубровник је склопила савез са краљевином Босном те накратко освојила Пељешац. Године 1331. избија рат за пријестоље у Рашкој а босански бан Стјепан II. Котроманић проваљује у Захумље и наноси велике штете дубровачкој имовини на Пељешцу. Идуће године Дубровчани са својом дипломацијом успијевају договорити мир и исходити документ којим године 1333. купују Пељешац од српског цара Душана и босанског бана Стјепана Котроманића. Доласком Пељешца под власт Дубровника сво становништво бива проглашено дубровачким кметовима. Како је у то доба Пељешац копнено био одвојен од Дубровник требало је организирати обрану као и управу. Испод брда Подзвизд, гради се нови град Стон, а његове зидине које имају задаћу заштите солане у Стону јер тада Дубровник није имао копнене везе са Пељешцем ( подручје Дубровачког приморја остало је српско до 1399. када га је цар Душан предао повељом), а солана је била други највећи извор прихода за републику након поморства. Развија се феудална пољопривреда, а такођер и бродоградња (Стонски арсенал је био други по величини у Дубровачкој републици) за ратне потребе али и за потребе трговине. Пељешац је добио статус "кнежије" као и остали дијелови републике ван града. Кнеза је бирало Велико вијеће а сједиште му је било у Стону. Године 1343 . Пељешац се управно дијели на 2 дијела: управно подручје Стона те управно подручје Трстенице (данашњи Оребић и околна села Подгорје и Кармен). Овај потоњи је нарочито тешко функционирао због слабе комуникације услијед неприступачног рељефа. Због тога је власт 1465. издвојила средишњи дио полуотока из Трстенице у засебан капетанат са сједиштем у Јањини. Пељешка вина су се већ тада истицала својом квалитетом тако да је власт 1333. забранила њихов извоз у друге дијелове републике осим самог града а идуће године су чак и забранила даљњу садњу винограда.

Бродоградња је на Пељешцу доживјела нагли развој у 15. и 16. стољећу у Стону. Међутим највећи развој ће доживјети у Оребићу у другој половици 16. стољећа. оребић у 17. стољећу постаје главно поморско средиште полуотока и једно д највећих у Републици.

Како Дубровачка република није имала значајну војску ослањала се на савезништво са сусједним Османски Царством којем је плаћала данак. То формално савезништво са Турцима дало је излику околним државама за пљачку и гусарење по Републици при чему је нарочито био изложен Пељешац. Но, ту је вјера ионако била само излика будући да је Пељешац и прије тога савезништва био пљачкан од истих држава.

Нови вијек и сувремено доба

Дубровачка власт над Пељешцом је трајала до 1808. када Француска окупира, а затим и укида Дубровачку републику. Француска власт је била кратка и није оставила трага на Пељешцу. На Пељешцу остали исти феудални односи из доба Републике. Французи саградили пар путова од којих су неки и данас у упораби. 1814. године Пељешац улази у састав Аустро-Угарске и постаје дио Краљевине Далмације. Послије првог свјетског рата постаје дио краљевине Југославије. Најприје бива уклопљен у Зетску Бановину, а године 1939. у Бановину Хрватску. У НДХ бива дио жупаније Дубровник која је укључивала и добар дио источне Херцеговине. У СФРЈ управно бива подијељен између опћине Корчула (мањи , западни дио) те опћине Дубровник (већи источни дио). Оснутком неовисне Републике Хрватске постаје дио Дубровачко-неретванске жупаније и бива раздијељен на четири опћине.

Мјеста на Пељешцу

Подјела по опћинама

Пељешац је подијељен на четири опћине и то:

Стон - 2.605 становника

Јањина - 593 становника

Трпањ - 871 становник

Оребић - 4.165 становника

Осим у ова четири мјеста, становништво је смјештено и у сљедећим селима:

Бољеновићи • Бријеста • Броце • Чесвиница • Данчање • Дуба Стонска • Дубрава • Ходиље • Лука • Мали Стон • Метохија • Путниковић • Спараговићи • Стон • Томиславовац • Забрђе • Затон Доли • Жуљана - у опћини Стон

Драче • Јањина • Особјава • Попова Лука • Сресер - у опћини Јањина

Дуба, Доња Врућица, Горња Врућица - у опћини Трпањ

Доња Банда • Кућиште • Куна Пељешка • Ловиште • Наковањ • Оребић • Оскорушно • Пијавичино • Подгорје • Подобуче • Потомје • Станковићи • Трстеник • Вигањ - у опћини Оребић

Од Ловишта у опћини Оребић (крајњи запад) до Малог Стона је удаљеност 77км. На Пељешцу према попису становника из 2001. живи 8.234 становника.. Густоћа насељености износи 23,7 становника по четворном километру што је знатно ниже од државног просјека (84,6 ст. /км2).

Иако је дио средоземног свијета везаног уз море, највећи дио данашњих насеља није основан на обали мора. За то су била пресудна два фактора: вишестољетна пољопривредна основа која је окретала становништво према унутрашњости те дуготрајна изложеност пљачкашким походима гусара. Ловиште је најмлађе насеље на Пељешцу. Основали су га Хварани који су између исељавања у Америку и одласка на Пељешац одабрали ово друго. први досељеник у Ловишту (1878.) био је Анте Висковић из Хварског села Гдињ.

Становништво

кретање броја становника Пељешца у раздобљу 1857.-2011.

Демографска повијест Пељешца у глобалу може се подијелити на три фазе: предтранзицијску, транзицијску и посттранзицијску фазу. Предтранзицијска фаза је трајала све до краја 18. стољећа. Транзицијска фаза је трајала дуго од тада до 1970-их година. У транзицијској фази због високог природног прираста дошло је до великог пораста броја становника. "Вишак становништва је био присиљен на исељавање. Највише их се селило у прекоморске земље: Аустралију, Аргентину и САД. Дуга транзицијска фаза је посљедица раног почетка (с обзиром да је Дубровачка република била међу најразвијенијим државама свог доба) и касног завршетка (с обзиром да је припојена са Далмацијом која је била на знатно нижој разини. Други значајни пад броја становника биљежи се 1960-их и 1970-их. због господарске политике СРХ. Тадашња политика је пребацивала тежишта господарског развоја у опћинска средишта због чега су периферни дијелови назадовали. Пељешац је био већином у саставу опћине Дубровник, а мањим дијелом у стаставу опћине Корчула те је у оба случаја био на периферији. Од 1970-их једино подручје Оребића (тзв.б Пељешке ривијере) биљежи раст броја становника.

На подручју Пељешца постоји велики број викендица. Већина њих (преко 50% ) је у власништву држављана БиХ. Главнина их је подигнута 1980-их након Олимпијаде у Сарајеву.

Језик

Полуоток је језично подијељен на два дијела. На источном дијелу се говори штокавско-ијекавски говор (тзв. дубровачки дијалект) који се наставља до границе с Црном Гором. На западу Пељешца се традиционално говорио чакавско-икавски, тј. јужночакавски дијалект који је заједнички с отоком Корчулом. Због исељавања становништва и досељавања из Загоре и западне Херцеговине све више губи чакавске елементе и постаје штокавско-икавски попут већине приобалних подручја Далмације.

Господарство

Терасасти виногради на Пељешцу

Традиционалне господарске гране на Пељешцу су пољопривреда, рибарство и поморство. Поморство се почело развијати крајем средњег вијека и након низа непогода које су се догодиле у Дубровнику, попут потреса који је побио велик број становништва те уништио велик дио флоте. Од пољопривредних грана најизраженије су маслинарство и виноградарство. Све те гране су данас добрим дијелом у сјени туризма који се почиње развијати од 1960-их година 20-ог стољећа. С туризмом је почео Вигањ гдје се већ 1947 прихваћају прве скупине гостију (дјеца из БиХ и Македоније). Туризам на Пељешцу је доживио свој врхунац другој половици 1980-тих и још а нагло је прекинут Домовинским ратом. Пријератне бројке ноћења нису поновљене ни скоро 20 година након краја рата. Због туризма и исељавања становништва на Пељешцу се могу наћи бројни некадашњи виногради и маслиници обрасли у шуму, макију и гариг или пак покривени грађевинама. Пељешац је најзначајније подручје у Хрватској за узгој шкољака. Најзначајнија подручја узгоја шкољака су обала код Бријесте те малостонски заљев.

Вода и водно господарство

На Пељешцу не постоји ријечно-језерска мрежа. На полуотоку постоји одређени број извора и једино захваљујући тому не влада потпуна безводност. Због тога је била изузетно битна градња чатрња за скупљање кишнице. Највеће скупљалиште кишнице је поље око Потомја. Недостатна водоопскрба је била дуго ограничавајући фактор развоја.

Литература

Пељешац на Wикимедијиној остави

• Никола Гламузина:Пељешац, Наклада Бошковић, 2009., ИСБН 978-953-263-094-7
• Ненад Јасприца, Сања Ковачић: Разноликост вегетације на Пељешцу, 1998., Матица Хрватска, Дубровник, ИСБН 978-953-6316-91-5