Непокренути покретач
Непокренути покретач или непокренуто покретало[1] (грч. τὸ κινοῦν ἀκίνητον) је, у Аристотеловој филозофији, оно што је узрок свем кретању, а само није покренуто. Аристотел овим изразом означава умове који покрећу планетарне сфере.[2]
Теорија о непокренутом покретачу представља верзију космолошког аргумента за постојање бога.
У филозофији
уредиАнтика
уредиСтари Грци су веровали да природу карактерише тежња да се стави у покрет оно што је потенцијално, а свака промена стреми према свом циљу, односно сврси (види телеологија). Сврха је иницијатор кретања, пошто је то крајњи узрок.[3] За Анаксагору је ум први покретач свемира,[4] а све остало се даље развија захваљујући механичким силама у самој материји.
Аристотел је разумским путем, проматрајући природу, установио како се све креће и збива, али се не креће само од себе већ од неког другог. Но, начело регрессус ин инфинитум јасно каже да у бесконаĉности нема првога и да негдје треба стати.[5]
Очито је да постоји некакво почело, те да узроци бића нису бесконачни, нити у изравну слиједу, нити према врсти. Исто тако, не може једно од другога као од твари настајати у бесконачно (на примјер, месо од земље, земља од зрака, зрак од огња, и никако не престајати); а исто тако ни оно одакле је почело кретања (на примјер да човјек бива покретан зраком, зрак Сунцем, и Сунце свађом, те да томе никад не буде краја). А исто тако не може ићи у бесконачно ни оно поради чега је што: па је шетање поради здравља, здравље поради блаженства, а оно опет поради чега другог, и тако увијек једно бива поради другога. [...] Од ствари које су тим начином бесконачне, и уопће од бесконачнога, сви су дијелови једнако средњи све до садашњег часа; тако те ако нема првог, нема никаква узрока.[6]
Из тога слиједи да мора постојати неко нужно биће које није покренуто ни од кога, а које у исто вријеме све остало покреће. Тај први узрок, који покреће све остало и све остале узроке јест сама дјелатност (ацтус пурус). Аристотел је први који је свом покретачу надјенуо име бог.[5]
Средњи век
уредиЗа средњевековну схоластику је посебно важан појам први покретач (лат. Примум Мобиле) или први непокренути покретач (грч. τὸ πρῶτον κινοῦν ἀκίνητον) који означава извор сваког кретања, савршено биће.
Тома Аквински је формулисао пет аргумената којима доказује божје постојање. Он прво користи "доказ из кретања" као доказ постојања Бога. По њему, "свака ствар која се креће покренута је од нечега другог." Ако је то друго и само покренуто, онда оно мора бити покренуто неким трећим покретачем. Будући да бесконачан низ узрока није могућ, Аквински закључује да на крају долазимо до једног непокретног покретача, првог покретача, и "сви разумеју да је то бог".[7] Даље, он користи аргумент за неузроковани узрок, који гласи: "Све има свој узрок. I сваки узрок опет има свој узрок. Али, не можемо имати бесконачан низ узрока. Стога, мора постојати неки неузроковани узрок који узрокује сваку промјену, али при том сам није проузрокован ничијим утјецајем. Такав неузроковани узрок људи називају Бог."[5]
Непокретни покретач је самодовољан себи и његово покретање није узроковано потребом да актуелизује било какав потенцијал. Будући да је потпуно обузет собом, непокретни покретач не може да дејствује у свету, па је овај аспект Аристотеловог учења формално осуђен на хришћанском Западу 1277. године.[3]
Нови век
уредиПрема Спинози, узрок самог себе је оно чија суштина садржи у себи постојање, или чија се природа не може схватити другачије него као постојећа.[8]
По Лајбницу, посљедњи узрок ствари треба бити у једној нужној супстанцији, у којој цјелокупна промјена има основу као у свом праизвору, а то је оно, што називамо Богом. Како је та супстанција довољан разлог читаве те цјелине, која је у свим својим дијеловима повезана, то постоји само један Бог. Може се такођер закључити, да та највижа, јединствена, универзална и нужна супстанција, која изван себе нема ништа, што би било од ње независно, мора бити без граница и садржавати у себи сву могућу стварност.[9]
Извори
уреди- ↑ Томислав Ладан наводи овај превод као прецизнији јер је у питању средњи род; у Аристотел, Метафизика (стр. 113), Загреб, 2001.
- ↑ уп. Физика VII-VIII; Метафизика XII)
- ↑ 3,0 3,1 Непокретни покретач, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови, Нови Сад, 1999. ИСБН 86-7047-303-8
- ↑ Херман Диелс, Предсократовци II (стр. 35), Загреб 1983.
- ↑ 5,0 5,1 5,2 Пут Алвина Плантинге у доказивању Божјег постојања
- ↑ Аристотел, Метафизика (стр. 48), Загреб, 2001.
- ↑ Фредерик Коплстон, Средњовековна филозофија (стр. 340), Београд, 1989.
- ↑ Спиноза, Етика (стр. 3), Београд, 1983.
- ↑ Готфрид Вилхелм Лајбниц, Монадологија (извод из дела)