Јантар
Ћилибар или јантар је фосилна смола, која се употребљава за израду накита и лакирање. Иако није минерал, јер нема кристалну структуру, сматра се драгим камењем. Грчки назив за ћилибар је електрон, те одатле потиче и назив за електрицитет (приликом трљања, ћилибар се наелектрише). Ћилибар се добијао из четинарског дрвета Пинус суццинифера, које је изумрло. То је тврди ломљиви материјал, ароматичан, растворљив у киселинама. Обично је полутранспарентан са сјајном површином. Могуће га је полирати. Садржи сукцинатну киселину у комплексираном облику. Синтетички ћилибар је фенол-формалдехидна (или друга) смола. Јантарно уље је смеса терпена и користи се за лакирање.[1]
| Ћилибар | |
|---|---|
 |
|
| Генерално | |
| Категорија | минералоид |
| Хемијска формула | C10H16О |
| Идентификација | |
| Молска маса | 152,2 |
| Кристална система | аморфна |
| Тврдина по Мосу | 2 - 2,5 |
Распрострањеност
уредиНалазишта ћилибара се могу наћи у многим земљама света. Најпознатија налазишта у Европи су она у балтичким земљама, 90% ћилибара се добија у руском Калининграду, остало у Естонији, Латвији, Литванији, Пољској и Немачкој; има га у Швајцарској, Аустрији и на Сицилији. У Америци га има највише у Доминиканској Републици.
Балтички ћилибар је настао у терцијару, већим делом у олигоценској епохи пре 40-60 милиона година.
Порекло ћилибара
уредиПочетком 19. века сматрало се да ћилибар потиче искључиво из области Балтика. Пруски хемичар Ото Хелм, полазећи од чињенице да балтички ћилибар садржи висок степен сукцинатне киселине, закључио је да балтички карактерише најмање 3% ове супстанце. Годинама је проценат сукцинатске киселине био тест за утврђивање порекла ћилибара.
Анализа ћилибара, првенствено инфрацрвена спектрографија, може бити јасан показатељ културних преображаја праисторијских заједница. Ћилибар је пронађен у микенским гробовима и на медитеранским налазиштима која датирају из бронзаног и гвозденог доба, указују на своје балтичко порекло.
Осим методе инфрацрвене спектрографије, за утврђивање састава ћилибара користе се још и гасна хроматографија, хроматографија танког слоја, спектрометрија масе, нуклеарно магнетна резонанца, неутронска активизација. Ове методе дају углавном сличне резултате и могу да послуже за проверу резултата инфрацрвене спектрофрафије, која је најједноставнија, најбржа и најекономичнија, за утврђивање порекла ћилибара.[2]
Извори
уреди- ↑ Ј. А. Ваццари:Материалс Хандбоок, МцГраw Хилл, 2002 ИСБН 978-0-07-136076-0
- ↑ Александар Палавестра, Анализе ћилибара и модел праисторијске трговине, САНУ, Београд, 1992.
