Илија Цријевић

Илија Цријевић (лат. Аелиус Лампридиус Цервинус, рођен 1463. у Дубровнику, умро 1520. у истом граду) био је хрватски латиниста, хуманиста, песник и лексикограф, млађи савременик Марка Марулића и главни представник дубровачког хуманистичког круга. Школовао се у Дубровнику, Феррари и Риму, а 1485. године постао је чланом Академије на Квириналу.

Током свог боравка у Риму написао је и своје главне радове: расправу о Вергилију, латински енциклопедијски речник (Леxицон) и низ песама, претежно еротског садржаја, које је инспирисала љубав према образованој али преслободној Римљанки Флавији. У тим песмама Цријевић се показује као прави хуманистички песник: ученост и самостално опонашање античких и хуманистичких песника преплиће се с наглашеном осећајношћу и љубавном чежњом, у чему понекад иде и даље од свога главног узора Катула. Попут Катула, Цријевић пева о различитим фазама и облицима љубавног заноса: од заљубљености преко љубоморе готово до мржње због презрене љубави. Године 1484. био је за ове своје еротичне песме овенчан ловоровим венцем (поета лауреатус).

У кодексима Ватиканске библиотеке, осим еротских песама, сачуване су и оде, елегије, химне и епиграми, епистоле и расправе различитих садржаја.

Три године касније вратио се у родни Дубровник, где је затим вршио разне мање службе: био је градски правобранилац, кастелан у Стону, вицеректор школа, кастелан пограничне тврђаве Сокол итд. Прешавши у свештенички сталеж, постаје ректор дубровачких школа и каноник. Његов песнички рад у каснијим годинама има углавном пригоднички карактер.

Недовршен му је остао спев О Епидауру (Де Епидауро). I у том спеву и у својим мањим песмама, посебно одама, Цријевић се показује и као песник свог рођеног града кога одликује и врсни таленат за описивање природних лепота, међу којима су посебно упечатљиви красни описи Лопуда и Ријеке Дубровачке. Свој град пореди песник са древним Римом, а своје суграђане назива Квиритима.

Као и неки други хрватски хуманисти, Цријевић се веома негативно односио према народном језику, уверен да је латински једини достојан да буде књижевни језик, премда су давно пре њега књижевности на народним језицима дале велика дела, нарочито у Италији (Данте, Петрарца, Боццаццио). Цријевићева дела, осим три епиграма, нису била штампана за време његова живота: сав његов опус налазио се у Ватиканској библиотеци (Цод. Ват. Лат. 1678, 2939), а Леxицон у библиотеци Марциана у Венецији.