Демократска Кампућија

Кампућија កម្ពុជា (1975–1976) Демократска Кампућија កម្ពុជាប្រជាធិបតេយ្យ (1976–1979) ←   1975. – 1979.   →     → Застава Грб Химна: "Дап Прампи Меса Цхокцхеy" Локација Демократске Кампућије Главни град Пхном Пенх Језик/ци кмерски језик Религија државни атеизам Влада Етнонационалистичка једнопартијска тоталитарна диктатура Генерални секретар  - 1976. – 1979. Пол Пот Предсједник президија  - 1975. – 1976. Нородом Сиханоук  - 1976. – 1979. Кхиеу Сампхан Премијер  - 1975. – 1976. Пенн Ноутх  - 1976. Кхиеу Сампхан  - 1976. Пол Пот  - 1976. Нуон Цхеа  - 1976. – 1979. Пол Пот Легислатура Представничка скупштина Хисторија Хладни рат  - Пад Пхном Пенха 17. травња 1975.  - Проглашење 5. сијечња 1976.  - Вијетнамска инвазија 7. сијечња 1979.  - Коалицијска влада 22. липња 1982. Површина 181.035 км² (69.898 ми² ) Валута Без валуте (валута је укинута) Позивни број +855 Данас дио Камбоџа

Држава Кампућија (кмерски: កម្ពុជា Кâмпŭцхéа), службено Демократска Кампућија (кмерски: កម្ពុជាប្រជាធិបតេយ្យ Кâмпŭцхéа Прâцхеатхиппадеy) била је комунистичка држава на територију модерне Камбоџе, која је постојала од 1975. до 1979. године. Демократска Кампућија настала је након што су снаге Црвених Кмера, предвођене Пол Потом, свладале Лон Нолову Кмерску Републику у склопу грађанског рата 1975. године. Убрзо након смјене режима, успостављена је диктатура под којом су практички све активности и дјелатности у држави стављене под контролу владајуће Комунистичке партије Кампућије, која је једно вријеме саму себе називала Ангкар (сх. Организација). У четири године постојања, држава је починила низ злочина над властитим становништвом (убојства, масакри, погубљења, етнички и вјерски прогони, депривације свих врста те генерално кориштење тортуре) што је довело до нестанка готово четвртине тадашње популације, односно између једног и два милијуна људи.

Демократска Кампућија је де фацто престала постојати 1979. године, након што је Вијетнам извршио инвазију земље и успоставио себи лојалну НР Кампућију. Вијетнамска инвазија била је реакција на масакр што га је Пол Потов режим извршио над Вијетнамцима, али и на нападе Црвених Кмера на вијетнамска села. Црвени Кмери су након овог напада побјегли на сјевер, уз границу с Тајландом, гдје су се регрупирали и одржавали Демократску Кампућију постојаном на територију што су га контролирали. Провијетнамска НР Кампућија никада није била у цијелости међународно призната тако да је представник Црвених Кмера и даље сједио у Уједињеним нацијама, а већина страних држава је и даље наставила признавати Демократску Кампућију као једину легитимну државу на подручју Камбоџе.

Режим Црвених Кмера у егзилу у коначници је престао постојати 1991. године потписивањем Паришког мировног споразума, с тим да су њихови герилци и даље контролирали дијелове земље све до 1998. године.

Хисторија

Пад Пхном Пенха и побједа Црвених Кмера

Када је 1970. године премијер Лон Нол свргнуо принца Сиханоука с власти, Камбоџански грађански рат, који се од 1967. године водио паралелно с Вијетнамским ратом, дошао је до прекретнице. Дотадашња монархија је укинута, а на њеном мјесту је формирана Кмерска Република. Црвени Кмери, који су дотад као герилци ратовали против монархије, добили су новог опонента, који је још оштрије реагирао на комунистичке побуњенике. С друге стране, свргнути Сиханоук је у Пекингу формирао владу у егзилу (ГРУНК) те је основао јединствени фронт (ФУНК) са својим дотадашњим противницима, Црвеним Кмерима. У циљу да свргну Лон Нола, комунисти су тако добили новог савезника, међутим политички циљеви унутар ФУНК-а нису се поклапали. Лон Нолов режим је наставио жестоку борбу против комунистичких герилаца, а подршку су му пружиле и Сједињене Државе, које су у двије серије зрачних бомбардирања (операције Мену и Фреедом Деал) циљале локације Црвених Кмера.

Ипак, с временом се показало како је Кмерска Република била у расулу те како таква није била дорасла све организиранијим и све бројнијим герилцима Црвених Кмера. До 1973. године, Црвени Кмери су контролирали готово двије трећине земље и на том су подручју већ започели с процесом радикалне колективизације. У разговору с новинарком Елизабетх Бецкер из 1978. године, Пол Пот је објаснио разлоге овакве одлуке:

Вијетнамци су представљали главни проблем. Они су жељели куповати рижу. Зато смо ми укинули валуту. Ако народ није имао потребу за новцем, ако је живио унутар кооперативе гдје му је све осигурала држава, он не би продавао рижу Вијетнамцима. (...) Након успоставе кооператива, земљопосједници и трговци су скупили сву рижу и дали ју на продају Лон Ноловој клики и Вијетнамцима. Сиромашном дијелу популације недостајало је риже... Кампућијској револуционарној армији је недостајало риже и за сваки је оброк имала јуху од риже... Централни комитет наше партије је 1973. године донио одлуку о успостави кооператива на свим нижим и вишим разинама унутар ослобођене зоне.

– Пол Пот, у: Елизабетх Бецкер, Wхен тхе Wар Wас Овер.

Како је вријеме одмицало, Црвени Кмери су имали све више успјеха, док је Лонов режим постепено крахирао. Јачањем своје позиције, Црвени Кмери су постајали све више неовисни у односу на своје савезнике из Сјеверног Вијетнама. Након освајања Неак Луонга 1. травња 1975. године, Црвени Кмери су имали отворен пут према Пхном Пенху. Увидјевши неизбјежност пораза, Лон Нол је истога дана напустио земљу и побјегао за Сједињене Државе; отпор побједоносном уласку Црвених Кмера је нестао. Тријумфални улазак у Пхном Пенх услиједио је 17. травња исте године, што је означило коначни крах Кмерске Републике и успостави државе Кампућије, која ће почетком 1976. године промијенити име у Демократска Кампућија.

Изградња и консолидација режима

Када су Црвени Кмери дошли на власт, народ махом није знао ништа о идентитетима стварних вођа покрета који је преузео контролу над земљом; Кхиеу Сампхан, Ху Ним и Хоу Yуон (с тим да је потоњи вјеројатно елиминиран током травња 1975. године) били су експониране личности покрета у јавности, док је Салотх Сар, који се тада још увијек није звао Пол Пот, преферирао дјеловати из сјене. Уз то, Нородом Сиханоук је на самом почетку владавине Црвених Кмера још увијек фигурурао као начелни шеф државе (оно што ће касније постати предсједник Државног президија), тако да је народ остао у приличном незнању. Чињеница да владајућу структуру сачињава кадар Комунистичке партије Кампућије била је позната само уском кругу вођа Црвених Кмера, док јавност и чланови тих организација те чињенице нису били свјесни. Црвени Кмери су се камбоџанском народу представили као да дјелују у име Ангкара (кмерски: អង្ការ; сх. Организација), што је било име иза којега се скривала Партија.

Истога дана након што су побједоносно ушли у Пхном Пенх, Црвени Кмери су наредили присилну евакуацију цјелокупног становништва главог града (око 2,500,000 људи) под изликом наводног америчког бомбардирања, а касније ју правдајући тиме да нова власт не би била у могућности осигурати довољно хране за цјелокупну урбану популацију; требало је народ довести до намирница, а не намирнице до народа. Град је убрзо био готово у потпуности празан, међутим евакуација је проведена у катастрофалним увјетима захваљујући којима је умрло вјеројатно више од 10,000 људи. У празном Пхном Пенху, Партија је од 20. до 24. свибња одржала тајну конференцију на којој су присуствовали сви партијски службеници из земље те часници оружаних снага. Пол Пот и Нуон Цхеа су на тој конференцији изнијели свој план за пурификацију становништва преко евакуације и брисања градова – процес који је у наредним тједнима проведен у Баттамбангу, Кампонг Цхаму, Сием Реапу, Кампонг Тхому и другим урбаним центрима – ерадикације будизма и укидања свих облика трговина. Црвени Кмери су жељели створити земљу сељака у којој би корупција и "паразитизам градског живота" били потпуно избрисани, а све с циљем реализације идеје о стадију потпуног комунизма. Иницијални план Црвених Кмера био је замијенити дотадашњу валуту новом, револуционарном валутом, која би била тискана у НР Кини, међутим врх организације, посебице Та Мок, залагао се за потпуно укидање новца и повратак сустава робне размјене. Пол Пот се дао увјерити тако да је 19. рујна објављено потпуно укидање новца у Камбоџи; риел је стављен изван снаге, а преостале резерве су ускладиштене у Пхном Пенху. Чини се, додуше, како је идеја о укидању новца члановима партије објављена још на тајном састанку из свибња, али је у међувремену, током љета, донесена контрадикторна одлука темељем које су одређене количине новца привремено дистрибуиране по већим дијеловима земље, али су након одлуке из рујна наново повучене. Убрзо је проведена и административна реформа темељем које је држава подијељена на шест зона (седма је додана касније), којима су управљали трочлани одбори састављени од чланова Партије.

Неколико мјесеци након што су Црвени Кмери преузели контролу над државом, никаква формална влада није успостављена на територију Камбоџе. Нородом Сиханоук је, као што је раније речено, формално био шеф државе, док је његов блиски сурадник, Пенн Ноутх, био премијер. Међутим, боравећи у егзилу у Пекингу, њих двојица нису имали никакву стварну власт те су Црвени Кмери несметано организирали државу према својим идејама. Током тих мјесеци, стварна природа власти у Камбоџи била је прилично нејасна; наиме, формалну власт у земљи држала је коалицијска влада ГРУНК, али због одсутности њезиних челника, иста није имала фактичну власт. С друге стране, Црвени Кмери јесу држали фактичну власт у земљи те су навелико проводили њима прикладне реформе, али исти нису били формални челници земље, нити су имали успостављену владу. У коловозу 1975., Ворн Вет, Иенг Сарy и Сон Сен су постали вице-премијери с министарским функцијама, што је био први корак ка успостави стварне владе на територију Камбоџе. Ипак, процес је заустављен управо зато што улога Сиханоука у новој власти није била јасно дефинирана.

Дана 9. рујна 1975. године, Сиханоук је, у пратњи Пенна Ноутха, посјетио Камбоџу, вративши се тако по први пут у земљу након пет година егзила. По доласку на аеродром у Пхном Пенху, Сиханоука је дочекала скупина редовника и младих милитаната Црвених Кмера. Током три тједна, колико је посјет трајао, Сиханоук је добио најбољи могући третман, а друштво му је већину времена правио Кхиеу Сампхан. С друге стране, Пол Пот и Нуон Цхеа, главни вође Црвених Кмера, нису се сусрели са Сиханоуком током наведеног периода. Принц је задовољан напустио земљу те је у листопаду, пред Генералном скупштином УН-а, одржао говор у којему је похвалио Црвене Кмере и стао у обрану Сједињених Држава. Након тога је отишао на међународну турнеју те се није вражао у Камбоџу све до просинца. Прије повратка, понудио је својим пратиоцима могућност да одбију повратак – на концу је половица принчеве пратње одлучила остати у егзилу. У међувремену, док принц Сиханоук путује по свијету, Црвени Кмери настављају с успоставом властитог сустава власти. Дана 9. листопада, Стални комитет КПК на састанку додјељује задатке партијским челницима; Пол Пот је задужен за питања војске и економије, Нуон Цхеа за питање рада партије, пропаганде и образовања, Иенг Сарy за вањске послове, Кхиеу Сампхан за рад владе, Ворн Вет за индустрију, Сон Сен за сигурност, Коy Тхуон за вањску трговину, а Иенг Тхиритх за културу и "добар живот", мада је дијелила и ресор вањских послова са својим супругом, Иенгом Сарyјем. Ова интерна подјела послова послужит ће као основа за формирање прве владе Демократске Кампућије почетком 1976. године.

Државни терор

Током 1975. године, диктатура Црвених Кмера се постепено проширила на цијелу земљу; народ је расподијељен по сеоским заједницама, које су такођер морале примити бивше становнике градова. Према новој идеолошкој основи, народ је подијељен у неколико категорија:

1. "Свргнути", бивши припадници елите из времена Лон Ноловог режима те његови стварни и наводни поборници;
2. "Нови људи", становници регија које су настале након административне реформе Црвених Кмера 1975. године, те;
3. "Стари људи", становници руралних дијелова земље који су раније током грађанског рата били под контролом Црвених Кмера.

Искључиво су "стари људи" уживали пуна грађанска права. "Свргнути" су практички били обесправљени, док су "нови људи" махом кориштени као робовска радна снага. Политичка опозиција Ангкару није била дозвољена, а режим Црвених Кмера био је обиљежен наглашеним насиљем и арбитрарношћу. Велик број аспеката приватног живота (љубавни односи, обитељски односи, приватни живот, индивидуално понашање) потпао је под цензуру режима, који је проводио радикални пуританизам и егалитаризам. Било који облик стварног или наводног непослуха, или пак пресумирана лијеност у обављању обвезног рада, били су основа за смрту казну. Мете режима постали су и малобројни преостали будисти, али и различите друштвене категорије попут "интелектуалаца", који су били мете прогона и истребљења. Сличне судбине доживјеле су и етничке те националне мањине.

Службена политика Демократске Кампућије прошла је кроз неколико развојних фаза. Побједан из травња 1975. године сматрана је дијелом "националне револуције", након које су "лакеји америчког империјализма" били елиминирани. У сијечњу 1976. године долази до прокламације сљедеће фазе, тзв. "демократске револуције", која се поклапа с елиминацијом тзв. "поткапиталиста", односно особа које су посједовале финанцијски или интелектуални капитал. "Социјалистичка револуција" из 1977. године требала је довести до потпуне колективизације земље, при чему би међу народом остали само "сељаци из ниже средње класе" те најниже класе. Свака фаза била је обиљежена од стране државе организираним прогоном оних скупина које је тадашња фаза сматрала неподобнима. Дошло је до успоставе опће политике шпијунирања грађана и то преко успоставе мреже Ангкарових доушника, који су требали све надгледати и све знати.

У сврху одржавања државног терора, посебна "сигурносна полиција", Сантебал, постала је дио државног апарата 1975. године (иако је она постојала још и прије успоставе режима Црвених Кмера). Недуго након успоставе режима, средиште Сантебала, злогласни С-21, преселио је своју администрацију из Пхном Пенха у зграду бивше средње школе у Туол Сленгу. У периоду од 1975. до 1975. године, тамо ће бити погубљено преко 20,000 људи, чиме је С-21 постао најзлогласнији и најсмртоноснији затвор у Кампућији. Међутим, држава службено није имала затворе, већ је користила термин "центри за преодгој", који су били успостављени диљем земље и у којима је примјена тортуре била свакодневна; како није било судова, примјена санкција (хапшења, тортура, егзекуције) била је арбитрарна и без икакве контроле, а погубљења су се одвијала у низу центара и локација диљем земље. Додатни удар на народ била је и глад, која је земљу погодила 1977. године. Наиме, владина четверољетка из 1976. године предвиђала је масивна улагања у пољопривреду, али се у кратком року претворила у потпуну катастрофу, махом због опће неспособности кампућијске администрације. Истовремено док је велик дио становништва гладовао, власти су забраниле бербу воћа, сматрајући исту крађом колективне имовине којом је управљао Ангкар.

Потпуна арбитрарност санкција, непостојање судбене власти, разина окрутности код егзекуција и тортуре – све је то навело француског хисторичара, Јеан-Лоуиса Марголина, да говори о "убојству као методи владавине". О детаљима државног геноцида над популацијом Камбоџе више ће бити говорено ниже у тексту.

Реорганизација режима и интерне чистке

Унаточ растућој бризи око политичке ситуације у земљи те његове властите улоге у цјелокупном процесу, Нородом Сиханоук се 31. просинца 1975. године ипак вратио у Пхном Пенх. Овога пута, принца је дочекала ожалошћена маса, која је клицала слогане у част Ангкара. Још увијек формално државни поглавар, мада заправо затвореник, Сиханоук од тог тренутка више није могао сумњати у озбиљност ситуације. Но, током наредних тједана је свеједно остао у главном граду те је удовољавао жељама Црвених Кмера те је, 5. сијечња 1976. године, предсједао сједницом Вијећа министара на којој је изгласан Устав Демократске Кампућије. Уставом је дефинирано ново државно и друштвено уређење, које се увелике разликовало од иједног дотадашњег; Камбоџа је по први пута у својој хисторији постала социјалистичка држава.

Избори за Представничку скупштину, које је стипулирао Устав, најављени су за 20. ожујка исте године. Сиханоук је тада, не желећи више подржавати Црвене Кмере, дао оставку на све позиције, међутим Пол Пот ју је одбио те га је присилио да сачека исход гласовања. Избори су одржани без икакве кампање, а 250 представника није изабрано, већ је одређено од стране Партије. Десет дана након избора, 30. ожујка, врх Комунистичке партије Кампућије се одлучио на формирање стварне владе (тзв. Администрације) на челу с Пол Потом, чији су потпредсједници били Иенг Сарy, Ворн Вет и Сон Сен. Сиханоукова оставка јавно је објављена 2. травња, након што су Црвени Кмери одлучили прихватити исту, истовремено одбацујући дотадашњу илузију о постојању заједничког фронта; ГРУНК и ФУНК су службено престали постојати. Вршитељ дужности премијера постао је Кхиеу Сампхâн, који је накратко преузео функцију од Пенна Ноутха. Иако су неки чланови краљевске обитељи нестали, Сиханоук и његова обитељ (супруга и двојица синова) су задржани у земљи у кућном притвору; њихов дипломатски значај је био превелик да би их режим тек тако ликвидирао.

У травњу 1976. године, бивши војни управитељ Источне зоне, Цхан Цхакреy, покушао је извести државни удар помоћу оружане побуне у Пхном Пенху. Држава се брзо и ефикасно обрачунала с устаницима, а њихов вођа је ухапшен и затворен у Туол Сленг (С-21), гдје је убрзо умро. Током испитивања под тортуром, Цхан је признао своје чланство у шпијунској организацији коју су организирали Вијетнамци, ЦИА и Совјети.

Кампућијски парламент, Представничка скупштина кампућијског народа, започео је своју прву (и једину) сједницу 10. травња 1976. године на подручју бившег стадиона; прва точка дневног реда био је избор десетерочланог Сталног комитета. Скупштином је предсједао Нуон Цхеа, док су његови замјеници били Та Мок и Кхек Пенн; због Цхановог ранијег покушаја државног удара, врх Партије је био неповјерљив према Источној зони, што је довело до тога да Представничка скупштина смијени њезиног тадашњег управитеља, Со Пхима, с мјеста потпредсједника Скупштине у корист Та Мока. Четири дана касније, Пол Пот је службено потврђен као предсједник владе. Кхиеу Сампхан је замијенио принца Сиханоука као државни поглавар с титулом предсједника Државног президија. Према Уставу, Државни президиј требао је представљати егзекутивну власт у Кампућији, међутим нема никаквих доказа о томе да се то колективно тијело икада састало. Након избора свих извршних органа, Представничка скупштина је распуштена; до пада режима 1979. године, више се никада неће састати.

Након што је потврђен као премијер, Салотх Сар, односно Пол Пот, по први пута је, након десетљећа скривања, јавно преузео своју функцију стварног вође Црвених Кмера, мада и даље под псеудонимом и с лажном биографијом. Режим је у фабрицираној биографији тврдио да је Пол Пот био "радник на плантажи каучука" те да је био припадник покрета Кхмер Иссарак. Пол Пот је и даље наставио с дискретним дјеловањем те се врло ријетко појављивао у јавности. Ниједан службени портрет није пуштен у јавност тако да се једино успоредбом старих фотографија Пол Пота и података добивених од стране западних обавјештајних служби могло утврдити да су комунистички герилац Салотх Сар, за којега се вјеровало да је мртав, и Пол Пот једна те иста особа. У ширем контексту, цјелокупна је државна политика Демократске Кампућије била прекривена велом тајне; званичне државне институције махом су биле фиктивне у свом карактеру, док је стварна природа владајућег Ангкара, чије се име није спомињало у уставу, остала је скривена. Такво је стање владало све до 27. рујна 1977. године, када је Пол Пот, током посјета Пекингу, у радијском обраћању објавио како је Ангкар заправо Комунистичка партија Кампућије, што је била прва јавна и службена потврда те чињенице.

Тог истог дана, Пол Пот се, наводећи здравствене разлоге, повукао с мјеста премијера; наслиједио га је Нуон Цхеа, али само као вршитељ дужности, који се и сам повукао 19. листопада исте године, након чега се Пол Пот вратио на позицију (25. листопада). Пол Потово привремено повлачење било је, чини се, мотивирано интерним борбама фракција унутар Црвених Кмера, али и покушај да се угоди Вијетнаму, односи с којим су се већ били погоршали, и, до једне мјере, Совјетском Савезу. Изгледа, додуше, да су Вијетнамци доиста повјеровали у ту Пол Потову игру, надајући се да ће Нуон Цхеа бити знатно бољи сурадник. Истина је, ипак, била та да се Пол Пот никада није стварно намјеравао одрећи власти и да је све то била само интерна игра како би се провела чистка у редовима Црвених Кмера. Вијетнамци уопће неће добити прилику помоћи својим поборницима у редовима Црвених Кмера, с обзиром да ће Пол Пот и Иенг Сарy провести брзу елиминацију својих опонената.

Интерни живот кампућијског режима био је обиљежен трајним и фаталним прогонима, односно чисткама. Поборници принца Сиханоука су експресно елиминирани, а иста судбина задесила је и бивше припаднике покрета Кхмер Иссарак, који су оптужени за превелику блискост с Вијетнамом. Међутим, мете режимских прогона убрзо су постали и сами Црвени Кмери. Тадашњи "брат број 6", Кео Меас, ухапшен је је у рујну 1976. године те је умро у Туол Сленгу, исто као и Ху Ним, бивши Сиханоуков министар и пребјег међу Црвене Кмере, који је био један од главних економских идеолога покрета. Током 1977. и 1978. године, атмосфера интерног терора била је само додатно појачана погоршањем односа између Кампућије и Вијетнама. Тврдолинијски чланови Ангкара, предвођени Пол Потом, Иенгом Сарyјем и Та Моком, убрзо су елиминирали све стварне и наводне провијетнамске кадрове у својим редовима; иронично, али добар дио жртава у злогласном затвору С-21 сачињавали су управо кадрови Црвених Кмера. У травњу и свибњу 1978. године, трупе предвођене Ке Пауком и Сон Сеном нападају Источну зону земље, којом управља Со Пхим, гдје је раније дошло до побуне. Потпуно изгубљен, Со Пхим си одузима живот, а бројни Црвени Кмери с тог подручја, међу којима су били Хенг Самрин те млади Хун Сен, могли су своје животе дуговати искључиво чињеници да су успјели побјећи у сусједни Вијетнам.

Почетком студеног 1978. године, Комунистичка партија Кампућије одржава свој пети конгрес те се одлучује за нови правац, што је била посљедица успона Та Мока у партијској хијерархији; потоњи је постао трећа особа унутар Партије, иза Пол Пота и Иенга Сарyја. Ворн Вет, дотадашњи Пол Потов замјеник и министар господарства, изгубио је подршку коју је раније уживао те је недуго након конгреса ухапшен и одведен у С-21, гдје је под мучењем признао да је био агент Вијетнама и ЦИА-је, након чега је погубљен. Ворн Вет је, према неким изворима, планирао државни удар за касно љето 1978. године, што је и био повод његова каснијег хапшења, међутим нема никаквих конкретних доказа о томе изузев, како тврди друга скупина извора, под тортуром изнуђеног признања, које је и искориштено као основа за Ворново погубљење. У сваком случају, Ворново погубљење био је врхунац посљедњег великог вала чистки (јер, земља ће убрзо ући у рат па ће то постати приоритет Црвених Кмера), а чији се узроци приписују Пол Потовој параноји око односа с Вијетнамом, односно страха од потенцијалног напада који је довео до тога да се окренуо против властитих људи.

Тензије с Вијетнамом

Још и прије него су преузели власт у земљи, односи између Црвених Кмера и њихових идеолошких истомишљеника из Сјеверног Вијетнама били су проблематични, махом јер су први жељели побјећи од туторства Радничке партије Вијетнама и постати самостални. Црвени Кмери су такођер одбили судјеловати у преговорима који су довели до Паришког мировног споразума о окончавању Вијетнамског рата 1973. године; Сјеверни Вијетнам је тада престао слати им своју помоћ, али је на тај начин изгубио средство вршења притиска над њима. Дан након пада Пхном Пенха 1975. године, фракција војске Црвехих Кмера добила је наредбу да се позиционира уз вијетнамску границу, гдје је током травња и свибња дошло до неколико мањих сукоба с вијетнамском војском. У липњу, вијетнамски челник Лê Дуẩн долази у Пхном Пенх како би смирио ситуацију; током састанка, Пол Пот му се испричао због "неразумијевања топографије" што га је показала његова војска. Међутим, Црвени Кмери су заправо имали намјеру вратити Кочинкину, териториј што га је француски протекторат Аннам анектирао 1865., а који је 1940. године постао дио Вијетнама, која се у Камбоџи сматрала колијевком њихове цивилизације. Од свибња до рујна 1975. године, око 150,000 Вијетнамаца је прошло кроз процес "добровољне репатријације" и враћено у Вијетнам, иако се, заправо радило о протјеривању, што је драстично смањило вијетнамску популацију у Кампућији (прогони су, додуше, унаточ свему, били осјетно мањи и блажи него за вријеме Кмерске Републике); с друге стране, преостала мањина Вијетнамаца у Кампућији је од 1976. године имала забрану напуштања земље.

Дана 1. травња 1977. године, центар је донио директиву која је означила драстичну промјену политике према Вијетнамцима; према директиви, локалне су власти имале ухапсити све етничке Вијетнамце на свом подручју те их предати службама државне сигурности. Средином исте године, војска Црвених Кмера је извела неколико мањих, али фаталних напада на вијетнамском територију, међу којима је и онај на село Преy Тамеанг, у којему је масакрирано 200 цивила. Вијетнамска војска се суздржавала код контранапада и уласка на териториј Кампућије. С временом је антивијетнамска пропаганда Црвених Кмера постајала све жешћа, а преостали етнички Вијетнамци на територију Кампућије су убрзо постали мете суставних егзекуција. Током 1978. године, Кампућија је, такођер, тајно покушала организирати побуне скупине Кхмер Кром против власти у Ханоију.

Вијетнам није скривао своју намјеру да афирмира свој статус доминантне силе у регији те је, 18. српња 1977. године, потписао споразум о пријатељству и сурадњи с Лаосом. Демократска Кампућија је одбила потписати споразум таквог типа. С временом је политика Демократске Кампућије све више ирититала службени Ханои те су ови, не желећи такођер да Кампућија постане тêте де понт према Кини, током љета 1977. године одлучили ријешити тај проблем.

Крах Демократске Кампућије

Дана 31. просинца 1977. године, Демократска Кампућија је службено раскинула све односе с Вијетнамом. Истога дана долази до краткотрајног упада вијетнамске Народне армије на териториј Кампућије, а који је трајао до 6. сијечња 1978. годинсе. Иако краткортајан, упад војске био је користан за готово 300,000 Камбоџана, који су повлаћење сусједне војске искористили како би пребјегли из земље. Истовремено док службени Пхном Пенх јавно негира бијег својих становника, Вијетнам потврђује да су ти људи пребјегли на њихов териториј.

Током 1978. године, тензије између двају сусједних земаља досегле су свој врхунац. Док су Црвени Кмери ширили (радикални) антивијетнамски сентимент, њихови сусједи су се методично припремали за борбу, подржавали опозицију Пол Поту у Кампућији те градили избјегличке кампове за кмерске дисиденте. Ратна хистерија узимала је све више маха, а чинило се и како је Пхном Пенх патио од пренаглашених територијалних амбиција, желећи повратити делту ријеке Меконг, која је у хисторији значила контролу над цијелом Индокином. Један од примјера те ратне хистерије била је и објава Радио Пхном Пенха из свибња 1978. године, нетом прије побуне у Источној зони која ће потакнути нови вал чистки, током које је објављено да ће, ако сваки кампућијски војник убије 30 вијетнамских, бити потребно само 2,000,000 војника да се уништи цјелокупна популација Вијетнама од 50,000,000 људи.

Пред крај 1978. године, неколико десетака тисућа Камбоџана и Вијетнамаца из Камбоџе су се налазили у егзилу у Вијетнаму. Почетком просинца исте године, Радио Ханои је објавио оснивање Уједињеног националног фронта за спас Кампућије (ФУНСК) у егзилу; радило се о хетерогеној организацији коју је сачињавало седамдесет дисидената и избјеглица, а чију је идеолошку различитост (било је ту и комуниста и некомунсита) анулирала заједничка опозиција Пол Поту те потпуна овисност о вијетнамској заштити. Предводник покрета био је Хенг Самрин.

Истовремено, службени Ханои постаје све мање толерантнији према нападима Црвених Кмера на граничном подручју и коначно, дана 21. просинца, вијетнамски министар обране, Вõ Нгуyêн Гиáп, објављује како ће његова земља употријебити "силовиту војну снагу како би потпуно уништила непријатеља"; била је то службена објава рата, односно кулминација вишегодишњег сукоба између режима у Пхном Пенху и оног у Ханоију. Инвазија је постепено започела већ сљедећга дана, да би до 25. просинца на територију Кампућије било преко 150,000 припадника Народне армије Вијетнама, који су уживали и зрачну подршку. Иако су били опремљени и подржавани од стране Кине, око 68,000 припадника кампућијске војске било је у потпуном нереду, суочено с бројчано и борбено супериорнијом вијетнамском војском. Након само неколико дана, Црвени Кмери су почели бјежати пред својим противницима, водећи са собом тисуће цивила; они цивили који су пружали отпор, били су масакрирани. С друге стране, дио припадника кампућијске војске је дезертирао те се придружио Вијетнамцима. Однос снага био је такав да је вијетнамска војска у само два тједна контролирала више од половице камбоџанског територија.

Почетком сијечња 1979. године, већина челника Демократске Кампућије бјежи пред доласком вијетнамске војске. Дана 5. сијечња, принц Нородом Сиханоук је напустио кућни притовр те се вратио у Пхном Пенх, гдје се по први пута сусрео с Пол Потом. Још увијек актуални премијер Кампућије му је приликом тог сусрета, према принчевим властитим ријечима, одржао суманути говор у којему је изнио своје увјерење како ће поразити Вијетнамце уз подршку народа. Такођер се залагао и за вођење дугорочног герилског рата с циљем протјеривања непријатрља, што ће врло брзо постати службена тактика преосталих Црвених Кмера у наредним годинама. Након што је пристао заложити се за Демократску Кампућију пред Уједињеним нацијама, принц Сиханоук је авионом евакуиран у НР Кину.

Вијетнамска војска је 7. сијечња ушла у Пхном Пенх, који је у том тренутку већ био напуштен и потпуно празан. Три дана касније, Вијетнамци су на територију Камбоџе прогласили своју марионетску државу, Народну Републику Кампућију, чиме је Демократска Кампућија престала постојати. На челу државе био је дисидент Хенг Самрин. Нови режим био је обиљежен снажном вијетнамском војном присутношћу, али и мијешаном администрацијом која је радила за вијетнамске циљеве. С друге стране, Ханои је пребјеге из Црвених Кмера сматрао подобнијим сурадницима и мање корумпираним од бивших припадника покрета Кхмер Иссарак те је фаворизирао њихова именовања на административне функције након кратког периода "преодгоја"; наиме, Вијетнам је пристао не провести чистку у Камбоџи под увјетом да Пол Пот и Иенг Сарy буду осуђени на смрт (ин абсентиа) током наредних мјесеци те да већина пропаганде новог режима буде усмјерена на денунцирање злочина из периода Демократске Кампућије.

Дјеловање Црвених Кмера у егзилу

Након краха Пол Потовог режима, Црвени Кмери су побјегли према сјеверозападу земље те се смјестили у Тајланду, гдје су им власти неколико десетљећа дозвољавале живот на подручу граничне провинције Трат, одакле су годинама организирали и проводило герилске операције против провијетнамске власти у Пхном Пенху. Осим Тајланда, Црвени Кмери су уживали подршку Кине, Сједињених Држава те политичких покрета ФУНЦИНПЕЦ, којега је предводио Нородом Сиханоук, и ФЛНПК, којега је предводио Сон Санн. Године 1982., ти су политички покрети основали коалицијску владу Демократске Кампућије, у којој су Црвени Кмери и даље имали главну ријеч, а која је фигурирала као службена камбоџанска влада у егзилу. Наиме, Црвени Кмери су успјели задржати мјесто у Уједињеним нацијама те су, унаточ фактичком губитку власти, и даље уживали међународно признање у односу на НР Кампућију; дапаче, Црвени Кмери су и даље настављали користити назив Демократска Кампућија, мада држава није постојала од 1979. године.

Герилско дјеловање Црвених Кмера, као и функционирање владе у егзилу, наставило се све до потписивања мировног споразума у Паризу 1991. године, који је стипулирао оснивање пријелазне управе Уједињених нација, која је требала уредити ситуацију у земљи. Након одржаних избора и доношења новог устава 1993. године, дошло је до поновне успоставе Краљевине Камбоџе. Сви ови догађаји имали су за посљедицу потпуно распуштање Црвених Кмера, с тим да су се посљедни герилци службено предали тек 1998. године.

Политика

Администрација Демократске Кампућје
СЛУЖБА	ИМЕ	МАНДАТ
Предсједник владе	Пол Пот	1976. – 1979.
Замјеник премијера	Иенг Сарy	1976. – 1979.
	Ворн Вет	1976. – 1978.
	Сон Сен	1976. – 1976.
Министар вањских послова	Иенг Сарy	1976. – 1979.
Министар господарства и финанција	Ворн Вет	1976. – 1978.
Министар индустрије	Цхенг Ан	1976. – 1979.
Министар обране	Сон Сен	1976. – 1979.
Министар здравства	Тхиоун Тхоеун	1976. – 1979.
Министар културе и образовања	Yун Yат	1976. – 1977.
Министар јавних радова	Тоцх Пхоеун	1976. – 1979.
Министрица за социјална питања	Иенг Тхиритх	1976. – 1979.
Министар информација и пропаганде	Ху Ним	1976. – 1977.
	Yун Yат	1977. – 1979.

Основна политичка и друштвена структура Демократске Кампућије изнесена је у Уставу, који је на снагу ступио у 5. сијечња 1976. године; од тог је тренутка дотадашња држава Кампућија и службено постала Демократска Кампућија. Израда самог устава трајала је готово годину дана; владајућа елита је већ у травњу 1975. године имала основни нацрт будућег државног и друштвеног уређења, међутим израда цјелокупног текста трајала је све до просинца 1975. године, када је исти завршен. Коначни текст устава усвојен је 19. просинца 1975. године, а на снагу је ступио сљедећег мјесеца. Према Уставу, Демократска Кампућија је "независна, уједињена, мирољубива, неутрална, несврстана и суверена држава која ужива територијални интегритет". Главни град је био Пхном Пенх.

Највише овласти према Уставу имала је законодавна власт, која је утјеловљена у виду Представничке скупштине кампућијског народа. Представничка скупштина је бројала укупно 250 чланова, који су били распоређени у три категорије (сељаци, радници, војска), а устав је даље прописивао да се представници бирају директним и тајним гласовањем. Мандат представника трајао је пет година. Изузев опћих законодавних овласти, Представничка скупштина је имала и право избора чланова извршне и судбене власти. Представничка скупштина састала се само једном, у травњу 1976. године.

Иако је највише овласти било концентрирано у рукама легислативе, извршна је власт била та која је у пракси држала сву моћ; или, још прецизније, био је то сам партијски врх на челу с Пол Потом и његовим најближим сурадницима, који су држали све кључне позиције у држави, а били су знани и као "Организација" (односно "Ангкар"). Главно извршно тијело, тзв. Администрација (у пракси је то била влада), била је задужена за провођење закона и политичких одлука Представничке скупштине, а њезини чланови бирани су од стране скупштинских представника. На јединој сједници Представничке скупштине, оној од 14. травња 1976., изабрана је деветерочлана влада на челу с Пол Потом, а која је заправо била кланска, непотистичка олигархија која је преко државног терора одржавала своју власт; неки чланови владе су касније мијењани јер су постали жртве режимских чистки. Друго извршно тијело био је трочлани Државни президиј, а који је био задужен за представљање државе унутар и изван њезиних граница. Државни президиј је имао предсједника (Кхиеу Сампхан) и два потпредсједника, а које је на петогодишње мандате изабирала Представничка скупштина. Државна администрација практички није постојала, а њезину је функцију обављала Комунистичка партија Кампућије, која је координирала управу на националној разини, односно њезине подорганизације, које су координирале администрацију на локалној разини.

Иако стипулирана у чл. 9 Устава, судбена власт у пракси није постојала. Црвени Кмери су у потпуности уништили судски и правни сустав који је постојао за вријеме Кмерске Републике, а бивши судски и правни службеници су постали државни непријатељи те су или протјерани, или погубљени. Народни судови, чије су службенике требали изабирати представници, никада нису успостављени тако да у Демократској Кампућији никада није дошло до вођења судских процеса; судови, суци и одвјетници, заправо цјелокупна правна струка, нису постојали. Држава (односно, Партија) је, додуше, проводила свој терор кроз реедукацију, нехумане истраге и сигурносне центре, међутим радило се о арбитрарним правним мјерама чија је једина функција била одржавање државног терора и елиминација политичких опонената. Занимљиво је како је ова масовна чистка правне струке (у Демократској Кампућији је преостало само између 6 и 12 правника) довела до тога да је судбена власт у Камбоџи реуспостављена тек 1997. године.

Устав Демократске Кампућије је на номиналном плану био усклађен с добрим дијелом сувремених тековина и не може се рећи да је био нити назадан, нити радикалан као и режим који је иза њега стајао. Наравно, он је фигурирао у политичко-идеолошком контексту владавине Црвених Кмера за вријеме Хладнога рата, али је унаточ тому садржавао велик број модерних норми, чија је највећа бољка била да никада нису проведене у пракси. Тродиоба власти, која је у уставу прописана, никада није спроведена до краја јер судбена власт никада није успостављена, а сва је власт била концентрирана у рукама владе (Партије), док су легислатива и прокламирана демокрација у пракси биле непостојеће. Слично је било и с људским правима и осталим одредбама које су се тицале друштвеног уређења, а о којима ће више ријечи бити у каснијем дијелу текста.

Идеологија

Идеологија Црвених Кмера формирала се као комбинација снажних утјецаја маоизма, Комунистичке партије Француске те дјела Марxа и Лењина, које су Црвени Кмери комбинирали с идејом о расној супериорности Кмера; све то је створило један специфичан бленд националистички обојаног комунизма који је био специфичан за Демократску Кампућију.

Коријени оваквог идеолошког формирања леже у чињеници да је велика већина предводника Црвених Кмера – Пол Пот, Кхиеу Сампхан и Канг Кек Иеw – образована у Француској, гдје су дошли у додир с оставштином Француске револуције и марксистичком идејом о класној борби. Чињеница је да су вође Црвених Кмера махом били образовани интелектуалци, што их је у одређеној мјери алиенирало од "обичних људи", радника и сељака, међутим колико су њихове личности, односно они сами, имали утјецаја у развоју идеологије и њезином радикализирању ка насиљу остаје нејасно, због постојања протурјечности међу знанственицима и хисторичарима. Незанемарива чињеница у свему овоме јест и та да су Црвени Кмери дуго година дјеловали као герилци који су ратовали против службених режима; хисторијска околност ратовања је тако, комбинирана с идеолошким утјецајем из Еуропе, несумњиво утјецала на формирање става о нужности насиља као средства операционализације идеологије.

Злогласни Сигурносни затвор 21 (С-21), најрепрезентативнији примјер државног насиља Црвених Кмера, био је смјештен у згради бивше средње школе, а данас је један од симбола камбоџанског геноцида. Његов управитељ је био Канг Кек Иеw, један од водећих припадника Црвених Кмера, касније осуђен за злочине против човјечности.

Основна намјера Црвених Кмера била је претворити Камбоџу у државу сељака у којој би корупција и "паразитизам" живота у градовима били потпуно искоријењени. Та комунализација проведена је тако што су обитељи раздвајане, а чланови истих су присилно послани на рад у поља, укључујући жену и дјецу. Слањем истих на рад у пољима, режим је тврдио како је "ослободио" жене, чиме је "чини се, имплементирао Енгелсову доктрину у њезином најчишћем облику: жене су стварале, стога су биле ослобођене", како је то прокоментирао Зал Каркариа. Уз то, градско становништво је масовно исељавано, а недуго након консолидације власти, режим је започео геноцидалну кампању без преседана, током које је страдало 25% тадашњег становништва. Такво насиље имало је, у својој суштини, идеолошко оправдање, односно било је оправдано идеологијом која је захтијевала "диспропорционалну освету" према богатим и моћним тиранима; у пракси је та групација "народних непријатеља" била много шира и укључивала је класне непријатеље попут богатих капиталиста, интелектуалаца, правника, стручњака и полицајаца (укључујући и велик дио политичког карда из времена Лон Нола), али и етничке мањине попут Кинеза, Вијетнамаца, Лаошана и Цхама. I док је оправдање геноцида било врло јасно постулирано у идеолошким поставкама Црвених Кмера, суставно и институционално насиље што су га проводили над народом током четири године владавине захтијевало је, ипак, нешто дубље идеолошко оправдање.

По питању насиља као колективног дјеловања, антрополог Алеxандер Хинтон је, након револуционарног истраживања, закључио како је колективистички приступ насиљу од стране Црвених Кмера имао двије основе. Прва је била освета, односно концепт према којему би класни бијес према бившим тлачитељима ескалирао до мјере "диспропорционалне освете"; Црвени Кмери су овиме апелирали на најниже страсти кмерског народа и понудили оправдање за колективно насиље, које је Хинтон успоредио с будистичким концептом карме. Друга основа тицала се локалних моћника, код којих је централна Организација створила атмосферу неповјерења и конкуренције, што је истовремено послужило и као основа за параноидне политичке прогоне, али и јачање централне власти у Пхном Пенху. Хинтон се у свом раду дотакнуо и насиља као индивидуалног чина, односно настојао је објаснити како и зашто је насиље било тако важно за индивидуалне становнике Кампућије. Идеолошка основа за овај концепт лежи у идеји "Нулте године", концепту према којем је режим Црвених Кмера морао у потпуности елиминирати све трагове старих сустава и кренути испочетка, односно концепту нових и старих људи, што га је режим наметнуо након 1975. године. Тако инвазивно продирање државе (јавне сфере) у приватне животе грађана довело је до начелног нестанка индивидуалних интеракција, с обзиром да су се људи углавном налазили у групама. У контексту тога, културолошки модели попут части, угледа и срама су постали дио револуционарне свијести и статуса у контексту идеологије Црвених Кмера. Држава је лукаво искористила ову трансформацију те израдила хијерахизирани сустав категорија који је био предоминантно политички у природи. У склопу тог сустава, држава је на тијелима својих жртава урезивала категорије којима су припадали, што је дало основну психокултуролошку подлогу за индивидуално насиље. Наиме, Хинтон тврди да су кадрови практицирали насиље како би, с једне стране, очували углед којег су уживали у друштву, односно, с друге стране, како би повратили раније изгубљени углед. У индивидуалистичком поимању, концепт прихваћања и припадања заједници, чак и ако је она била уврнута као она кампућијска, био је императив, што је стварало послушност и мотивирало насиље.

Режим Црвених Кмера био је један од најбруталнијих режима у хисторији, поготово ако се узме у обзир чињеница да су исти на власти били само четири године. Тај хибридни, националистичко-комунистички сустав остао је запамћен по својој насилној идеологији, односно по операционализацији насиља у свхру изградње послушног друштва, али и одржавања самога себе. Насиље није било само државна мјера, већ и колективна и индивидуална, те се проводило на свим друштвеним и политичким разинама, поставши тако идеолошка окосница револуционарне свијести изграђене од стране Црвених Кмера.

Вањска политика

Румуњски челник Ницолае Цеауșесцу и његова супруга Елена посјетили су у свибњу 1978. године Демократску Кампућију, гдје су се састали с премијером Пол Потом и предсједником Кхиеуом Сампханом. Тај је посјет био врхунац вањске политике Пол Потова режима.

Иако је Пол Потов режим прокламирао аутаркију као свој коначни циљ, није се у потпуности изолирао од свијета у политичком смислу. Иако је досег вањскополитичких и дипломатских односа био ограничен (углавном на комунистичке земље) и махом је овисио о НР Кини, укупно је девет земаља имало своје амбадасе у Пхном Пенху (НР Албанија, НР Кина, Сјеверна Кореја, Куба, Египат, Лаос, СР Румуњска, Сјеверни Вијетнам и СФР Југославија), док је Демократска Кампућија имала амбасаде у НР Кини, Сјеверној Кореји, Лаосу и Вијетнаму, с тим да је потоња амбасада затворена 1977. године. Ипак, сви су страни дипломати, изузев оних кинеских, током свих година Пол Потовог режима били затворени у својим амбасадама. Постојали су и контакти с Јапаном око успоставе дипломатских односа, међутим пројект никада није заживио, унаточ службеним објавама кампућијске владе. Дипломатски односи Демократске Кампућије свој су врхунац досегли 1978. године, када је и вањска трговина досегла свој зенит, те су били проширени на готово цијелу Источну Азију и неке афричке земље.

Демократска Кампућија је задржала мјесто што га је Сиханоукова Камбоџа 1955. године стекла у Уједињеним нацијама те је, унаточ лошим дипломатским односима, уживала међународно признање. Уз то, задржано је и чланство у Покрету несврстаних (од 1961.), док је политика несврстаности потврђена чак и у Уставу.

У контексту хладноратовских односа, Демократска Кампућија је била дио кинеско-совјетског конфликта око хегемоније у Индокини. Наиме, Совјетски Савез и НР Кина су током 60-их година раскинули политичке односе, тако да је свака од двије комунистичке велесиле настојала изградити своју сферу утјецаја. Совјети су подржавали Сјеверни Вијетнам (и каснији Вијетнам), док је Кина подршку пружила Пол Потовој Демократској Кампућији, која, иако је била комунистичка земља, није имала дипломатске односе с Москвом. Односи с Кином били су изразито блиски и Кампућија је годинама примала различите облике помоћи од Пекинга. Добре односе режим је имао и са сусједима Лаосом, Тајландом и, до 1977. године, Вијетнамом, а добра повезаност била је и са Сјеверном Корејом, СФР Југославијом и СР Румуњском.

Страни посјети су, опет уз изузетак Кине, били изразито ријетки, с тим да се ситуација од 1977. године постепено мијењала; то је, вјеројатно, била посљедица свијести о неизбјежности кофликта с Вијетнамом па је Пол Пот побољшавањем дипломатских односа покушао стећи међународну подршку, али и благонаклоност Запада, који није гајио симпатије према просовјесткој влади у Ханоију. Током 1977. године, сјевернокорејски вођа Ким Ил-сунг је у отвореном писму изразио подршку влади у Пхном Пенху, док је крајем студеног исте године бурмански вођа Не Wин постао први страни челник који је дошао на службени посјет у Демократску Кампућију; посјет је трајао четири дана. Наредна година била је осјетно боља по том питању. Дошло је до низа посјета делегата међународних пријатељских организација (из Белгије, Јапана, Шведске, ...), великог броја маоиста, али и, по први пута у хисторији, двоје новинара и знанственика из једне стране, некомунистичке земље. Потоњи посјети догодили су се неколико тједана прије вијетнамске војне инвазије тако да је Пол Пот у разговору с новинарком Елизабетх Бецкер из Wасхингтон Поста изјавио како је увјерен да је Варшавски пакт против Кампућије, што су неки проматрачи протумачили као покушај придобивања симпатија Сједињених Држава и Цеауșесцуове Румуњске, која је била критична према Москви. Везано уз претходно, управо је посјет румуњског челника Ницолаеа Цеауșесцуа и његове супруге Елене, који се одвио од 28. до 30. свибња 1978. године, био врхунац вањске политике Пол Потова режима.

Административна подјела

По доласку на власт, Црвени Кмери су докинули административну подјелу из времена Кмерске Републике и провели опширну административну реформу 1976. године. Земља више није била подијељена на провинције, већ на седам географских зона, које су оквирно одговарале ратној подјели територија, коју су Црвени Кмери користили током грађанског рата. Шест зона успостављено је одмах, док је седма, Централна зона, формирана 1977. године. Зоне су даље биле подијељене на 32 регије (дамбан), с тим да су постојале и четири "аутономне регије", које нису биле подређене управи у зонама, већ директно Централном комитету; регије нису имале засебне називе већ су им били додијељени бројеви, а према свим доступним информација та је пракса била рађена без неког посебног реда. Регије су се даље дијелиле на дистрикте, субдистрикте и кооперативе.

Административна подјела Демократске Кампућије од 1977. године, са зонским секретарима у вријеме успоставе, изгледала је овако:

Назив	Број зоне	Зонски секретар	Број регија	Мапа
Зоне
Источна зона	Зона 203	Со Пхим	5
Југозападна зона	Зона 405	Та Мок	4
Сјеверна зона	Зона 303	Коy Тхуон	3
Сјеверозападна зона	Зона 560	Нхим Рос	7
Западна зона	Зона 401	Цхуо Цхет	5
Сјевероисточна зона	Зона 108	Неy Саранн	6
Централна зона	Зона ???	Ке Паук	ТБЦ
Аутономне регије
Преах Вихеар	Регија 103	ТБЦ	—
Сием Реап-Оддар Меанцхеy	Регија 106	ТБЦ	—
Мондул Кири	Регија 105	ТБЦ	—
Кратие	Регија 505	ТБЦ	—

Војска

Симбол зрачних снака Кампућијске револуционарне армије

Након успоставе Демократске Кампућије, раније Народноослободилачке оружане снаге камбоџанског народа, које су судјеловале у грађанском рату, преименоване су у Кампућијску револуционарну армију, како је стипулирано и у чл. 19. Устава. Војска је тада бројала око 68,000 чланова, а њезин нови службени назив био је исти онај који је кориштен током побуне узгајивача риже у Баттамбангу 1967. године. Под дугогодишњим водством тадашњег министра обране, Сон Сена, војска је бројала око 230 батаљуна; према Уставу, Кампућијска револуционарна армија дијелила се у три категорија – редовну, регионалну и герилску. Заповједна стуктура унутар појединих формација темељила се на трочланом комитету, у којему је политички комесар био хијерархијски виши од војног заповједника и његовог замјеника.

Војска је земљу подијелила у зоне и посебне секторе, који су се током година незнатно мијењали. У склопу тих подручја, прва и главна мисија Револуционарне армије била су сумарна погубљења бивших часника Кмерске Републике (и ранијих режима) и њихових обитељи. Сљедећи приоритет била је консолидација, односно уједињење више-мање аутономних фракција и групација у јединствену војску. Већина чланова Револуционарне армије били су оперативци Црвених Кмера, који су на тај начин користили војску како би одржавали и проводили своју политику државног насиља.

Друштво

Службена униформа Црвених Кмера из периода Демократске Кампућије. Лијево је женска, а десно мушка униформа.

Према оквирним процјенама за 1975. годину, Камбоџа је у тренутку доласка Црвених Кмера на власт имала око 8,000,000 становника. Већинску етничку скупину чинили су Кмери, док су знаковитије мањинске скупине били Вијетнамци, Цхами и Лаошани. Устав Демократске Кампућије прописивао је потпуно егалитарно друштво, наводећи да народ живи у "једнакој, праведној, демократској, хармоничној и сретној заједници". Мушкарци и жене су били потпуно једнаки. Иако није детаљно разрађивао прописана права, Устав Демократске Кампућије је на номиналној разини био донекле усклађен са сувременим уставима те, барем на папиру, није био толико рестриктиван. Ипак, проблем се појавио приликом провођења уставних норми у пракси. Наиме, Устав Демократске Кампућије био је одвише либералан и прогресиван за режим који је желио потпуну контролу над свим аспектима јавног и приватног живота. Концепти попут једнакости, слободе вјероисповјести или права на културу, сви су они редом били непомирљиви с аутократским назорима челника Црвених Кмера. Како су Црвени Кмери ималу сву власт у земљи, без постојања сустава контроле, јасно је да су уставом прокламирана права стављена у други план и да је Устав Демократске Кампућије у пракси функционирао изразито ограничено.

Непоштивање Устава било је евидентно већ у организацији друштва, односно стратификацији коју је наметнуо Пол Потов режим; грађани, па чак ни сполови, нису били равноправни. Одмах по доласку на власт, Црвени Кмери су друштво подијелили на три скупине – "свргнути", "нови људи" и "стари људи". "Свргнути" су били они Камбоџани који су чинили дио владајуће елите из времена Лон Нолове Кмерске Републике, односно отворени поборници тог режима. Како се ту радило и о класним и о режимским непријатељима, "свргнути" су по успостави Демократске Кампућије у потпуности обесправљени те су у догледном времену постали жртвама режима. "Нови људи", знани још и као "Људи од 17. травња", били су они грађани који су након травња 1975. године евакуирани из градова. Иако се у великој мјери радило о бившим становницима руралних дијелова земље који су у градове побјегли како би избгјегли рат, режим их је свеједно сматрао паразитима те је на њих гледао с призиром и сумњом. Тому у прилог иду и слогани који су кружили у то доба – "Људи од 17. травња су паразитске биљке. Они су ратни губитници и ратни заробљеници." те "Сачувати вас није никакав добитак, изгубити вас није никакав губитак.". "Нови људи" нису имали никаквих права те су углавном бити мете режимског насиља, мада је интензитет истог варирао од регије до регије. "Стари људи", или "Базни људи", били су једина друштвена скупина која је уживала одређена права, а сачињавали су ју становници руралних дијелова земље, које су Црвени Кмери освојили прије травња 1975. године. Они су се дијелили на двије скупине – пуноправни људи и кандидати. Пуноправни људи су једини имали велика грађанска права, а радило се у људима који нису имали никакву родбину повезано с Лоновим режимом. Имали су активно и пасивно бирачко право те су могли бити бирани на функције унутар партије и партијских организација. Кандидати су, с друге стране, били они грађани чија је родбина била повезана с Лоновим режимом; уживали су ограничена права те су били толерирани док год су напорно радили.

Држава је настојала контролирати све аспекте друштвеног живота, тако и приватни. Дотадашња структура приватног и обитељског живота је уништена, а од 1975. године су обитељи организиране у тзв. кооперативе. Идеја кооператива настала је од ранијег концепта "тимова међусобне помоћи", које су Црвени Кмери на подручјима освојенима прије 1975. године организирали окупљајући између 10 и 30 обитељи. Ти су тимови 1975. године претворени у "ниже кооперативе", које су се знале састојати од неколико стотина људи па до цијелих села. До 1977., "ниже кооперативе" су постепено групиране у веће скупине, које су знале бројати и око 1,000 обитељи. Поанта кооператива била је идеолошка, односно елиминација капиталистичког начина живота и приватног власништва, али је за посљедицу имала уништење обитељског живота у Камбоџи. Такав колективистички начин живота докинуо је традиционалне елементе приватног, обитељског живота и стварао велике неугоде припадницима кооператива; с друге стране, режиму је омогућио строжу контролу над приватним животима својих грађана. Један вид те контроле било је и склапање брака, процес који је доживио драстичне промјене за вријеме владавине Црвених Кмера те је додатно ограничавао особне слободе грађана и њихове приватне животе. Наиме, склапање брака у Кампућији био је масовни обред (од 3 па до преко 100 парова одједном); никаквог славља није било, а чланови обитељи будућих супружника нису смјели присуствоваи церемонији. Бракови су били договорени, односно парове је бирао Ангкар (било је ситуација да се будући супружници први пута упознају и виде на самом вјенчању), а често и присилни; ово потоње је најчешће било у случају жена које би биле присиљене удати се за војнике јер им је у супротноме запријећено тортуром или тешким радом. Присилни бракови су довели и до повећане стопе суицида међу женама. Дјечја права такођер су била изразито угрожена, посебице у виду присилног рада који је наметан дјеци.

Иако је Устав Демократске Кампућије прописивао слободу вјероисповјести, иста никада није провођена у пракси. Додуше, устав јест забрањивао све религије које потенцијално подривају режим, али исте никада нису дефиниране, што је давало велику арбитрарност цијелом поступку. Демократска Кампућија је проводила државни атеизам на свим разинама, унаточ чињеници да је будизам имао снажан утјецај на камбоџанску културу и свакодневницу, па тако и за вријеме режима Црвених Кмера. Вјерске скупине су прогањане, а њихово дјеловање је онемогућавано на свим разинама.

Камбоџански геноцид

Лубање жртава геноцида с поља смрти Цхоеунг Ек.

Један од централних дијелова хисторије Демократске Кампућије, а који се директно односи на тамођње друштво, јест серија масовних убојстава властитог народа, коју се данас најчешће описује као аутогеноцид. Та политика интерног насиља (види горе) започела је још пред сам крај Лон Ноловог режима на подручјима под контролом Црвених Кмера, само да би се након преузимања власти 1975. године усуставила и додатно интензивирала. Већ је током иницијалне евакуације градова и присилних маршева у руралне дијелове земље велик број Камбоџана умро од посљедица глади и болести. Нешто касније, присилни рад у аграрним кооперативама такођер је однио значајан број жртава. Уз то, десеци тисућа људи су, без стварног разлога или због безначајне ситнице, етикетирани као (наводни) "непријатељи револуције" те су се над њима вршиле масовне егзекуције на тзв. пољима смрти. Чак ни чланови партије нису били поштеђени потоњег процеса; од 1975. до 1978. године дошло је до неколико валова чистки у којима су погубљени бројни дужносници и неки челници КП Кампућије.

Процјене броја жртава увелике варирају, од неколико стотина тисућа па до пар милијуна. Бен Киернан с Yалеа процјењује да је у склопу аутогеноцида убијено око 1,600,000 од око 8,000,000 људи. У једној од конзервативнијих процјена, Мицхаел Вицкерy је, према статистичким подацима Ангуса Маддисона, број жртава процијенио на око 750,000. Давид Цхандлер је баратао бројком од између 800,000 и 1,000,000 жртава, док су најлибералније интерпретације ишле до два, чак и три милијуна жртава.

Француски свећеник Франçоис Понцхауд, који је до 1975. године живио у Камбоџи, а касније у Тајланду, у својој је књизи, Цамбодге, аннéе зéро (1977.), упознао свјетску јавност с чињеницом постојања геноцида у Камбоџи. Своју је књигу темељио на властитим искуствима док је живио у Пхном Пенху, односно на изјавама свједока, Камбоџана који су успјели побјећи у Тајланд. Један од ријетких западних интелектуалаца који је стао у обрану Пол Потовог режима био је британски средњошколски професор, Малцолм Цалдwелл, који је убијен 1978. године у Пхном Пенху, само неколико сати након састанка с Пол Потом, под још увијек неразјашњеним околностима. Цалдwелл је здушно бранио евакуацију градова, тврдећи да је она била нужна за "прочишћење и трансформацију" становништва кроз напоран рад на пољима риже те ју је видио као умјереније средство у односу на масовна погубљења која би се свакако догодила да евакуације нису проведене.

Камбоџански геноцид је често референциран у популарној култури те се о њему говори као о једном од највећих злочина сувремене хисторије.

Господарство

Господарски сустав Демократске Кампућије, што су га 1975. године успоставили Црвени Кмери, слови за апсолутно револуционарни и у цијелости јединствени у хисторији. Главни идеолози тог сустава били су Кхиеу Сампхан и Ху Ним, а узор је проналазио и у кинеском Великом скоку напријед, с тим да су те идеје у Кампућији још додатно радикализиране. Ултимативни циљ било је стварање потпуно аутаркичног сустава и тренутна колеквитизација господарског живота, уз нагласак да би се народ требао потицати да самостално прихвати и проводи реформе, а не да им се исте намећу силом. Ипак, иако су Кхеу и Ху били главни господарски идеолози, ниједан од њих није предлагао неке од реализираних радикалних идеја.

Недуго након преузимања власти, Црвени Кмери су декретом објавили како је дотадашња државна валута, камбоџански риел, постала неважећа. Раније су постојали планови да се стари риел замијени новом валутом – након краха режима су чак пронађене и одговарајуће плочице за тискање новца – међутим на партијском конгресу из вељаче 1975. године је одлучено како ће новац у Кампућији бити у цијелости укинут. Од травња 1975. године, због такве одлуке, дошло је до застоја трговине у земљи. Недуго након прве радикалне одлуке услиједила је и друга, а која се састојала у укидању свих трговина у земљи.

Владајућа "Организација" је свој први конкретни господарски план, тзв. Партијин четвртогодишњи план за изградњу социјализма у свим доменама, представила декретом током љета 1976. године. Кампућијска четверољетка састојала се од изражене колективизације те значајног улагања у примарне дјелатности, које су требале бити носитељице идеје о аутаркији и самодостатности, док су терцијалне дјелатности, које су сматране паразитскима, сведене на минимум. Колективизација је, након националне обране, била постављена као најважнији циљ нове власти, а започела је одмах 1976. године, када је народу преко декрета наређено да своје приватне ствари (укључујући и кухињске предмете) донесе како би се оне колективно користиле. Ултимативни циљ Црвених Кмера био је створити апсолутно самодостатну и у господарском смислу независну земљу, која би извршила транзицију из неразвијене пољопривредне земље у модерну, развијену пољопривредну земљу.

Окосница кампућијског господарства била је рижа и улагање у развој те културе била су изнимне. Народ се преко популарних парола (попоут "Тко посједује рижу, има све" или "Треба по једном хектру производити три тоне") потицан на узгој риже, док је држава жељела повећати производњу повећањем обрадивих површина те суставим канала и брана помоћу којих би се контролирало наводњавање тих поља; потоњи сустав је, додуше, изграђен од стране народа. Након риже, други најважнији производ био је латекс, а након њега дрво, оба која су били важне сировине у вањској трговини, која је постепено обнављана од листопада 1976. године. Како је интерна трговина, због укидања новца, била обустављена, Кампућија је користила робну размјену кроз вањску трговину (главни партнери били су Кина, Јапан, Уједињено Краљевство, Француска и Сједињене Државе, а касније и Хонг Конг, Сингапур, Мадагаскар, Тајланд, Сјеверна Кореја те Бангладеш) како би обновила национално господарство.

Иако није била развијана једнако као и пољопривреда, индустрија је такођер била важан дио кампућијске господарске политике те нипошто није била занемаривана. Недуго након консолидације режима, велик број кинеских "савјетника" је дошао у Кампућију како би помогао у обнови инфраструктуре, али и творница, које су биле затворене током грађанског рата. Међутим, чињеница да су кампућијске власти обнову своје индустрије повјерили оданим револуционарима, а не школованим стручњацима (из бивших режима), довела је до ултимативног краха пројекта реиндустријализације; пред крај 1978. године, само су 54 индустријска постројења, која су била у функцији од 1970. године, поново стављена у активну функцију. Сукладно блиским трговинским односима, Кинези су у Кампућију достављали гориво, лијекове, пољопривредни материјал, механизацију, али и војну опрему.

Унаточ чињеници да су терцијарне дјелатности описане паразитскима и практички занемариване, четверољетка је предвиђала и ограничен развој туризма, који је требао бити концентриран на комплекс Ангкор, "велика остварења" режима Црвених Кмера и специјалне зоне моделиране према онима успостављенима 1975. године у провинцијама Кандал и Кампонг Спеу. Пројект је покренут на љето 1978. године; стари затвор у Сием Реапу је затворен, док је сам град очишћен, а постојао је и план за изградњу пруге до Бангкока. Ипак, пројект је убрзо обустављен због пада режима Црвених Кмера током 1979. године..

Култура и образовање

Данашњи престижни Технолошки институт Камбоџе отворен је крајем 1978. године као установа високог образовања резервирана искључиво за дјецу партијских кадрова.

По доласку Црвених Кмера на власт, сва дотадашња и традиционална (фолклорна) култура у Камбоџи је практички потпуно уништена у склопу Пол Потове "борбе против празновјерја". У складу с новим почетком и концептом изградње аутохтоне, национлне културе Кмера, власти Демократске Кампућије су сву стару, али и модерну, прозападну умјетност прогласили декадентном те су започели интензивне прогоне умјетника и интелектуалаца. Како је већина потоњих долазила из урбаних средина, велик дио истих је по присилној евакуацији градова послан на присилни рад у пољима, гдје се нису могли бавити интелектуалним радом; остатак истих је или убијен, или је успио побјећи из земље.

Умјетничка продукција у периоду Демократске Кампућије била је практички непостојана. На пољу књижевности и ликовне умјетности готово да ништа није створено, махом јер су се ти умјетници морали скривати и тајити своју професију, док је једини, какав-такав, опус настао на пољу филмске умјетности, мада се и ту радило искључиво о пропагандним филмовима и документаристичким снимкама дипломатских састанака и посјета. Камбоџа је имала значајну традицију производње и гледања филмова, међутим Црвени Кмери су деурбанизацијом и кондемнацијом "старе" културе готово уништили националну филмску индустрију, али и публику која је одлазила у кино дворане. Камбоџанска глазба, која је од 60-их година па надаље пратила западне трендове и била на свом креативном врхунцу, такођер је практички уништена, чак до те мјере да је врло мали број дјела из периода прије Демократске Кампућије остао сачуван. Популарни пјевачи, попут Синна Сисамоутха и Рос Сереy Сотхее, прогањани су и на концу убијени. У коначници, покушај стварања "нове" културе под дирекцијом Црвених Кмера никада није заживио, а након пада режима, камбоџанска култура је започела с постепеном обновом.

Образовни сустав такођер је уништен. Црвени Кмери су докинули стари образовни сустав, тврдећи како је доприносио очувању "старе" културе, коју су они прогласили декадентном и намјеравали избрисати. Школе и универзитети су масовно затварани, често претварани у складишта или центре за испитивање (чак је и злогласни Сигурносни затвор 21 утемељен у просторијама бивше средње школе), а сама чињеница да је особа била професор из периода прије Демократске Кампућије била је довољна да исти буде прогоњен и убијен. Ова чињеница је иронична управо зато што је велик дио кадра Црвених Кмера (Пол Пот, Иенг Сарy, Сон Сен, Канг Кек Иеw, Yун Yат, Ворн Вет, ...) био дио професорске струке.

Четверољетка из 1976. године предвиђала је, након што се сви трагови "империјалистичког" сустава потпуно избришу, успоству новог образовног сустава, међутим та је пракса неједнако примјењивана и остављна је на диспозицију локалним челницима. Нови сустав предвиђао је врло редуциран образовни програм који је укључивао читање, писање, основе аритметике и практичне вјештине; изузев политичког образовања и идеолошке индоктринације, било какво теоријско образовање било је строго забрањено. Професори су бирани по политичкој подобности, а не по стручности, што је знало довести до ситуација да су професори били потпуно некомпетентни за своју функцију, или да би ученици образовани за вријеме Кмерске Републике били образованији од својих предавача. Режим је такођер имао идеју увести тзв. "техничко-струковно образовање", које би трајало девет година и било обиљежено периодима "рада на терену". Како би одговорили тим потребама, Црвени Кмери су касније отварали неке старе школе, а крајем 1978. године отворен је и Виши технолошки институт кмерско-совјетског пријатељства, мада само за дјецу партијских кадрова.

Оставштина

Меморијална ступа код поља смрти Цхоеунг Ек, недалеко од Пхном Пенха. Ово меморијално подручје је једно од само два која се могу сматрати квалитетно уређенима од стране државе.

Насилна оставштина Демократске Кампућије и данас прогања камбоџанску свакодневницу. У посљедње вријеме, власти су подузеле значајније потезе како би се комеморирале жртве Пол Потовог режима; у контексту тога, бивши С-21 је претворен у Музеј геноцида Туол Сленг, док је поље смрти Цхоеунг Ек, недалеко од Пхном Пенха, претворено у меморијалу локацију. Обје ове локације су популарне туристичке дестинације.

Међутим, изузев успоставе ова два велика меморијална средишта, власти се нису претјерано трудиле наглашавати страхоте камбоџанског геноцида, нити се о њима детаљно учи у камбоџанским школама. Ово је посљедица чињенице да су бивши кадрови Црвених Кмера остали активни у камбоџанској националној политици и након пада режима, те да су на тај начин спрјечавали суочавање са страхотама из тог периода.

Слично као што је Холокауст имао одјека на умјетничку продукцију у Еуропи, тако је камбоџански геноцид утјецао на Камбоџу. Бројна умјетничка дјела настала су под утјецајем страхота преживљених током четверогодишњег периода, од којих је свакако најважније мемоарска проза, која се иницијално почела појављивати већ крајем 70-их година. Мемоарска проза, која се дијели у два вала, настала је од стране свједока, дисидената, преживјелих, али и њихових потомака, који су у вријеме режима још били дјеца; главна сврха била јој је освјешћивање јавности о страхотама Пол Потовог режима. Значајни аутори из првог вала су Хаинг С. Нгор (Хаинг Нгор: А Цамбодиан Одyссеy, 1988.), Франçоис Понцхауд (Цамбодге, аннéе зéро, 1977.) и Пин Yатхаy (L'утопие меуртриèре : ун ресцапé ду гéноциде цамбодгиен тéмоигне, 1981.); аутори другог вала су махом потомци жртава и њихова су дјела стилски увелике различита. Најутјецајније књиге из овог вала су Фирст Тхеy Киллед Мy Фатхер (2000.) Лоунга Унга те Наwутх Кеатова Аливе ин тхе Киллинг Фиелдс (2009.). Филмска продукција махом је концентрирана у бројним међународно признатим документарним филмовима, било да су продуцирани у Камбоџи или изван ње. Вјеројатно најзначајнији међу њима је Ритхy Панхов С-21, ла мацхине де морт Кхмèре роуге из 2003. године, који је добио бројне награде на свјетским фестивалима. Ритхy је снимио и још три значајна документарца - Цамбодге, ентре гуерре ет паиx (1991.), Ла терре дес âмес еррантес (2003.) и L'Имаге манqуанте (2013.). Значајан увид у проблематику дао је и британски телевизијски документарац Yеар Зеро: Тхе Силент Деатх оф Цамбодиа из 1979. године, који је био један од првих филмова о овој тематици. На пољу фикције, најзначајнији је за Осцара номинирани британски филм Тхе Киллинг Фиелдс из 1985. године, темељен на стварним догађајима описаним у књизи Тхе Деатх анд Лифе оф Дитх Пран, америчког Пулитзером награђеног новинара, Сyднеyја Сцханберга.

Литература

• Беанг, Пивоине; Wyнне Цоугилл. Ванисхед Сториес фром Цамбодиа'с Неw Пеопле Ундер Демоцратиц Кампуцхеа. Пхном Пенх: Доцументатион Центер оф Цамбодиа, 2006. ИСБН 99950-60-07-8
• Елизабетх Бецкер, Wхен тхе Wар Wас Овер : Цамбодиа анд тхе Кхмер Роуге Револутион, ПублицАффаирс, збир. « Хисторy / Асиан Студиес », 20. листопада 1998., 632 стр. (ИСБН 978-1891620003)
• Даниел Бултманн: Камбодсцха унтер ден Ротен Кхмер: Дие Ерсцхаффунг дес перфектен Созиалистен. Фердинанд Сцхöнингх, Падерборн 2017, ИСБН 978-3-506-78692-0.
• Даниел Бултманн: Ирригатинг а Социалист Утопиа: Дисциплинарy Спаце анд Популатион Цонтрол ундер тхе Кхмер Роуге, 1975–1979; Трансциенце, Банд 3, Хефт 1 (2012), С. 40–52 (Теxт-Линк; ПДФ; 383 кБ).
• Даниел Бултманн: Дие Револутион фрисст ихре Киндер. Мангелнде Легитиматион, пäдагогисцхе Геwалт унд органисиертер Террор унтер ден Ротен Кхмер. Интернатионалес Асиенфорум Нр. 42, Маи 2011, ИССН 0020-9449.
• Цхандлер, Давид П. "А Хисторy оф Цамбодиа." Боулдер: Wествиеw Пресс, 1992.
• Дy, Кхамболy. А Хисторy оф Демоцратиц Кампуцхеа (1975–1979). Пхном Пенх, Цамбодиа: Доцументатион Центер оф Цамбодиа, 2007. ИСБН 99950-60-04-3 Фореwорд
• Етцхесон, Цраиг. Тхе Рисе анд Демисе оф Демоцратиц Кампуцхеа. Wествиеw специал студиес он Соутх анд Соутхеаст Асиа. Боулдер, Цоло: Wествиеw, 1984. ИСБН 0-86531-650-3
• Хинтон, Алеxандер Лабан. "Wхy дид тхеy Килл? : Цамбодиа ин тхе Схадоw оф Геноциде." Беркелеy: Университy оф Цалифорниа Пресс, 2005.
• Карл D. Јацксон (Хрсг.): Цамбодиа, 1975-1978: Рендезвоус wитх Деатх. Принцетон Университy, Принцетон 1989, ИСБН 0-691-07807-6.
• Киернан, Бен. "Тхе Пол Пот Региме: Раце, Поwер, анд Геноциде ин Цамбодиа Ундер тхе Кхмер Роуге, 1975-79." Неw Хавен, Цонн: Yале Университy Пресс, 2002.
• Хенри Лоцард, Поурqуои лес Кхмерс роугес, Париз, Éдитионс Вендéмиаире, збир. « Рéволутионс », 13. вељаче 2013, 352 стр. (ИСБН 9782363580528)
• Вицкерy, Мицхаел. "Цамбодиа, 1975-1982." Бостон, МА: Соутх Енд Пресс, 1984.
• Пиергиоргио Песцали: "С-21 Нелла пригионе ди Пол Пот". Ла Понга Едизиони, Милан, 2015. ИСБН 978-8897823308

Вањске везе

Демократска Кампућија на Wикимедијиној остави

• Цоунтрyстудиес.ус: Демоцратиц Кампуцхеа
• Арцхиве.орг: "Демоцратиц Кампуцхеа ис мовинг форwард"
• Арцхиве.орг: "Демоцратиц Кампуцхеа, а wоркерс' анд пеасантс' стате ин Соутх-Еаст Асиа"
• Цонститутион оф Демоцратиц Кампуцхеа
• ББЦ Неwс: "Дарк мемориес оф Цамбодиа'с киллинг спрее" – цоммеморатинг тхе 30тх анниверсарy оф тхе Кхмер Роуге'с демисе.