Далмати

Далмати или Делмати (лат. Далмати, Далматае или Делматае; антгрч. Δελματοί [Делматоí]) су античка етногрупа која је настањивала данашњу средњу Далмацију и сјеверозападну Босну и Херцеговину између ријека Крке и Неретве. По њима се потом зове римска провинција Далмација. То је једини назив из илирског периода који се задржао до данашњих дана (данашња Далмација у Хрватској.

Илирска племена

Етногенеза Далмата

На простору југозападне Босне, током жељезног доба, период Ха Б, дошло је до знатног повећања броја становника, чиме је створена етно – културна основа за интезивни и прилично самостални развој који ће трајати до краја старијег жељезног доба.

Данас је у археолошкој науци сасвим прихваћено мишљење да су поља у југозападној Босни (Дувањско поље, Ливањско поље и Гламочко поље) насељавали Далмати. Главни ослонац овом мишљењу су антички извори који се односе на римско – далматске ратове и вријеме римске доминације. Ово је класична далматска територија на којој они живе почев од старијег жељезног доба и одакле су у IV стољећу почели ширење према јадранској обали.

Континуирано присуство нео-енеолитског супстрата (Предилири) и његова доминација током свих периода развоја градина говори да је етногенеза почела у раном бронзаном добу. Тада се још не може говорити о Далматима као формираној етно групи, али на почетку жељезног доба завршен је процес сажимања домаћих и страних елемената и настао је период мирног развоја протохисторијског елемента и стварања далматског етноса.

Током читавог развоја градина у југозападној Босни водећу улогу имала су насеља из Дувањског поља.

Ширење према јадранској обали

I на новој територији Далмати подижу градинска насеља, чија изворна имена нису позната, али су у античким изворима који описују ратове са Римљанима и каснији период римске доминације, добивали римска имена. Познатија далматска насеља су:

• Градина Бречева или Бечка столица, на ободу Мућког поља код Клиса. У равни поља Римљани су подигли војни логор и насеље Андетриум.
• Баридуум, у долини горње Цетине, код насеља Аеqуум (Читлук)
• Градина Пољане се налазлао на лијевој обали Крке, а Римљани су на десној супротној страни, у данашњем Ивошеву направили свој цаструм и насеље под именом Бурнум, који је добио муниципални статус, након одласка Веспазијанове легије. Задржао се до власти Гота 537. год.
• Ерона, поред Врлике
• Магнум, поред Кљака и Умљановића, био је римски муниципиум, саграђен уз далматску градину
• Ниниа, градина у данашњем Книну
• Промона, насеље које се спомиње у Октавијановом походу, лоцира се у насеље Тепљух.
• Сетовија је била велико утврђење у којем су Далмати пружили посљедњи отпор Октавијану. Лоцирана је на висораван Шутањ између Клиса и Дицма
• Тилуриум, Триљ на Цетини
• Онеум (у данашњем Омишу)
• Нерате
• Питунтиум и
• Салона се први пут спомиње 119. год као утврђени далматски град и послије пропасти Делминиума њихово је главно средиште.

У политичком погледу Далмати се појављују само као племенски савез, али никада нису обликовали посебну државу с правим владарима. Након њихове повијесно потврђене појаве од 4. ст., Далмати се развијају као изразито ратничка етногрупа која на западу потискује старије Либурне преко ријеке Крке, а на истоку илирске Ардијејце и Даорсе преко Неретве.

Борбе с Римљанима

Узастопни напади Далмата на овдашње римске савезнике тј. сусједне Либурне и старе грчке градове средњег Јадрана, послужили су Римљанима као повод за више узастопних ратова против ратоборних Далмата, у сврху освајања и пацификације источног Јадрана те коначно припајање тих земаља у Римско царство. Први Далматински рат Рима трајао је од год. 156.- 155. пне. када је конзул Сципион Насица заузео и разорио далматску пријестолницу Делминиум на Дувањском пољу. Након поновног устанка Далмата други сличан рат водио је 119.- 117. пне. конзул Цецилије Метел (Цаецилиус Метеллус). Након тога су се Далмати опоравили и проширили на море, па је у трећему Далматском рату од 78.- 76. пне. проконзул Гај Косконије (Цаиус Цосцониус) освојио лучки град Салона (Солин).

Октавијанова освајања 34. г. п.н.е.

Потом опет слиједе нови устанци Далмата који су у римском грађанском рату (49.- 44. пне.) били као савезници на страни Помпеја против Цезара, након чега се обликује моћно Римско царство. Затим се већина Илира уједињује око борбених Далмата у заједничком устанку против римске власти, па тад слиједи задњи и четврти Далматски рат римског цара Октавијана против Илира 34.- 33. пне., који завршава освајањем нове далматске пријестолнице Клиса (потом назван римски Соетовио). Посљедњи неуспјешни устанак, заједно са осталим илирским племенима, Далмати су дигли против римске власти под водством Батона Десидијатског од 6-9. год. не.

Култура и господарство

Археолошки налази далматске културе упућују да су они били на културном пријелазу између правих јужних Илира и сјевернијих Панонаца, па се увјетно могу сврстати као "Полуилири".

Изузев моћнога и разноликог наоружања уз њихове гробове, у културном погледу су иначе Далмати били видљиво примитивнији од њихових старијих сусједа. Једино њихови племенски поглавице су становали у зиданим каменим кућама, а код Ливна су недавно нађени и камени маузолеји с гробовима тих далматских челника. Остали Далмати су већином били полуномадски сезонски сточари који су највише боравили и спавали у бројним природним пећинама Динарског крша. Далмати су били највећи мајстори на источном Јадрану у изградњи многобројних камених градина за обрану од сусједа и Римљана, па су досад на њихову бившем простору нађене рушевине око 400 мањих тврђава и педесетак већих мегалитних градина.

Били су углавном неписмени и први се натписи код њих налазе тек након римских освајања. Њихова племена већином су се састојала од пастира и ратника којима су заповиједали локални племенски поглавице. Осим полуномадског сточарства (коњи, овце и козе), важан извор прихода и егзистенције били су им узастопни герилски ратови и пљачке сусједних динарских племена и римских градова на обали. Далмати су разорили чувени град Даорсон, који су хеленизирани Даорси подигли у Ошанићима код Стоца.

Вјера и празновјерје

Важнија божанства старих Далмата приказана су на више рељефа по стијенама средње Далмације, а рушевине њихова каменог храма нађене су у Имотском пољу. Главно и највише штовано божанство њихов је сточни бог Силван (Силванус) и његова божанска дружица Тхана. Она је била заштитница извора и често се приказује у друштву кошуте, па приближно одговара римској Дијани (Диана). Треће важно далматско божанство био је ратни бог Арматус који одговара римском Марсу и грчком Аресу. Четврти бог зла био је црни небески змај који је по њихову вјеровању за вријеме помрчина прождирао Сунце или Мјесец, а његови рељефи су приказани при улазу пећине на Брачу (Мужић, 2002.).

У бронзаном добу преовладавају гробне хумке типа тумули од набацаног камења, са каменим сандуцима и гробним прилозима – накит и оружје.. У номадско-патријархалном обредном култу при покопу Далмата прилагало се обилно оружје које је пуно рјеђе у гробовима сусједних Либурна и Јапода. Постојао је и начин сахрањивања у пећине (подунци код Унеђића), што је случај и на јаподском подручју. То је полагање мртвих са накитом и даровима на камене литице уских канала у пећини. Почетком првог миленијума долази и до сахрањивања у раке укопане у земљу или усјечене у лапорац. То су тзв. равни гробови, без тумула. I ова појава се јавља у исто вријеме код Јапода и на отоцима, али није до краја објашњена. Током читавог I миленијума Далмати су своје мртве сахрањивали у згрченом или опруженом положају, али их никад нису спаљивали. Тај ће се обичај појавити у римско доба.

По римским записима, Далмати су били крајње празновјерни и као неки данашњи Динарци имали су паничан страх од разних небеских појава. Бојали су се погледати звијезде на небу да не умру, а за вријеме помрчина би падали у колективни делириј попраћен звјерским урлањем да би отјерали црнога небеског змаја који прождире Сунце или Мјесец. Притом су бучно лупали у разне металне канте, а многи би починили и колективна самоубојства због вјеровања у скори смак свијета.

Ношња и накит

Као изразито сточарско племе („овчари“) Далмати су од памтивијека користили вуну и крзно оваца за своју одјећу, а кожу својих говеда за обућу, што је било уобичајено и у XX вијеку. Тканину су добивали ткањем. Ткалачки утези су нађени на градини Зидине код Бушког Блата. У римско вријеме постојале су велике радионице тканина (у Салони), које су снабдјевале већа насеља.

Са далматског подручју бројни су камени споменици посвећени божанствима (најчечшће Силван и Дијана) и романизираним становницима, обученим у народну ношњу људи тих крајева. Мушкарци су у краткој туници, хаљетку са рукавима, који се вјероватно увлачио у панталоне. Хлаче су од дебелог сукна, које се сужавају према стопалама, на којима су мрежасти опанци са ремењем. На глави је шиљата шубара од сукна или крзна.

Женска ношња је приказана у потпасаној туници и марами која најчешће покрива косу завезану у плетенице, затим хаљетак и сукња, са набором у средини. Хаљине су често приказане и са богатим везом. Слична ношња је била и код сусједних Илира.

Налази умјетничког карактера су накит и дијелови ратне опреме. Међу њима су фибуле, наруквице, огрлице, игле, наушнице и свици за косу од бронзе, украшених орнаментом западнобалканског геометријског стила. Доста овог материјала је пронађено у неколико оставама (скривница), као што је она у Крехином грацу близу Читлука. У том налазу су посебно вриједни велики штитови и украсна дугмад, украшени ванредно прецизно урезаним орнаментима. Један комплет накита нађен у Отоку код Витине, приказује одлике далматске ношње. У другој половини I миленијума опада број аутохтоних налаза, а јављају се форме келтско-латенског и хеленистичког накита.

Романизација

Процес романизације Далмата, на подручју обале и отока почео је много прије него су Римљани формирали своју провинцију на Балканском полуострву. Још је Цезар уздигао Салону из обичног насеља у ранг колоније (Цолонија Мартиа Иулиа Салона), чиме је постала господар пространих плодних површина на обали. Њен се агер проширио и на отоке што је довело до слабљења грчког елемента и хеленизације. На тај је начин, пола стољећа прије коначног покоравања, на обали Далмата успостављен мостобран римске политичке и административне структуре. Тако је Салона постала упориште за даљња политичка и економска подвргавања илирског подручја.

Римске цесте

Други корак, послије Батоновог устанка 9. год, била је изградња цеста чије је исходиште било у Салони:

• Салона – Градишка (Сервициј);
• Салона – Сарајевско поље – Сребреница;
• Салона – долина ријеке Босне и даље према Сави;
• Салона – долина Сане – Сисак

Војни логори

Слиједећи корак био је успостављање војних логора, VII легије у Гардуну, XI у Бурнуму и једне у Хумцу, чији су војници постали пионири романизације далматске територије. Велике површине далматских поља постале су власништво ратних ветерана, које они подижу радом покорених Далмата. Долази до великих промјена у начину живота, и домаће становништво се економски и духовно многоструко мијења. Свему овоме допринијела је и женидба ветерана са домаћим дјевојкама.

Легије су након 60 год. замијениле аузилијарне чете, але и кохорте. Од времена Хадријана у овим јединицама у служби су и Далмати, који су као и остали Илири, ратовали широм Царства. Не мали број био је укључен у морнарицу. Иза себе су оставили знатан број споменика на територијама гдје су служили. Нема ни једног доказа да су се вратили, већ су сви остајали у мјесту службе. Истовремено, у далматском подручју су остајали војници из неких других крајева. Ова древна појава емиграције и имиграције била је основ мијешања становништва читавог Римског царства.

Муниципији

Римска власт је појединим насељима давала статус муниципија, а појединцима грађанска права (цивитет), са свим предностима које је то пружало. На тај се начин стварао домаћи слој на који се власт ослањала и који је постојао дио римског политичког и друштвеног слоја. Ти нови римски грађани су свом илирском имену додавали назив царске династије: Јулијевци, Флавијевци, Улпијевци, Елијевци и Аурелијевци.

Давање статуса муниципалитета имало је за сврху разбијање племенског начина живота, али никада није значило потпуну романизацију. На подручју Далмата познати су слиједећи муницији: Делминиум (Дувањско поље), Магнум (Дрниш), Аеqуум (Сињ), Промона, Ридер, Салвиум (Врба код Гламоча).