Цлиффхангер

За остала значења, види Цлиффхангер (разврставање).

Цлиффхангер (енглески: цлиффхангер, фонетски: клифхенгер, дословно: "висилац на литици") је израз којим се у најширем смислу описује фабулативна техника у дјелима фикције којом се протагонист суочава са шокантним открићем, тешком моралном дилемом или по живот опасном и крајње неизвјесном ситуацијом.

Тхе Перилс оф Паулине, амерички серијски филм из 1914. године, који се често погрешно наводи као примјер кориштења цлиффхангера.

У ужем смислу се под тиме подразумијева на тај начин и без адекватног рјешења постављена завршница фиктивног дјела - тада се користи израз цлиффхангер завршница (енглески: цлиффхангер ендинг, фонетски: клифхенгер ?, дословно: "?"). Главна сврха цлиффхангера је публику оставити у неизвјесности, односно потакнути је да одговор на питање о судбини протагониста пронађе гледајући наставак фиктивног дјела.

Поријекло израза

Израз цлиффхангер потиче из енглеског језика, у чије је рјечнике ушао 1930-их, при чему се први такав унос у Оксфордском рјечнику налази године 1937.

Често се наводи како је израз настао захваљујући нискобуџетним серијским филмовима карактеристичним за прве деценије 20. вијека. Њихови творци су имали обичај прекидати радњу епизоде у најузбудљивијем тренутку, тјерајући тако публику да погледа њен наставак. То се често знало догађати када би се протагонист, прогоњен или нападнут од антагониста, или у покушају да некога спаси, остао висити (енглески глагол "то ханг") изнад провалије, једва се држећи за литицу (енглески: цлифф).

Хисторичари књижевности су, међутим, као могућег творца израза "цлиффхангер" идентифицирали енглеског писца Тхомаса Хардyја и његов роман А Паир оф Блуе Еyес који је оригинално излазио у наставцима године 1872. и 1873. у часопису Тинслеy'с Магазине. У једном од поглавља Хенрy Книгхт, један од протагониста, је завршио тако што је дословно висио на стијени гледајући у окамењене очи трилобита.

Хисторијски развој

Иако сам израз цлиффхангер потиче из 19. односно 20. вијека, ријеч је о далеко старијој и раширеној фабулативној техници, за коју многи хисторичари књижевности вјерују да је стара колико и само приповиједање. Прекидање приповиједања у најузбудљивијем тренутку - а у сврху одржавања што дужег интереса публике - су вјеројатно практицирали бројни приповједачи, глумци и забављачи. Од свих њих је најпознатији примјер Шехерезада, оквирна протагонистица знамените оријенталне збирке прича 1001 ноћ која је, настојећи што је могуће дуже одгодити властито погубљење, прекидала своје приче у најинтригантнијим тренуцима, потичући свог мужа Шахријара да јој поштеди живот само зато да би могао чути наставак.

С друге стране, у писаној књижевности до проналаска штампе, цлиффхангери су били релативно ријетки; књиге су биле изузетно скупе и ријетке, те прекидање радње ради наставака једноставно није било практично. Из сличних практичних разлога је, пак, било тешко замислити и то да би казалишни комади могли завршавати цлиффхангерима. Чак и касније се међу етаблираним књижевницима задржало својеврсно непријатељство према таквој пракси, с обзиром на широко увријежено мишљење како књижевна дјела морају имати јасну структуру с точно одређеним почетком, средином и крајем.

Цлиффхангери у писану књижевност западног свијета улазе тек од 19. вијека када су захваљујући низу економских и културних фактора - прије свега ширењу писмености међу средњом, а касније и радничком класом - створени предувјети за стварање масовне културе. За тако створену публику се почињу издавати посебни књижевни часописи у којима приче и романи излазе у наставцима. То такођер доводи до сепарирања жанровске књижевности од оне "праве", при чему "цлиффхангхер" представља карактеристику управо жанровским дјела.

Играни филм који се појавио почетком 20. вијека, наслањао се управо на ту жанровску традицију, те је најзаслужнији зашто је сам израз ушао у широку употребу. Њему ће се у исто вријеме прикључити и медиј стрипа који ће такођер знати користити технике цлиффхангера за задржавање публике. Исте технике, али на још рафиниранији начин, од 1920-их користи и радио, на коме ће новостворени умјетнички облик радио-драме врло брзо, и то захваљујући цлиффхангерима, еволуирати у драмску радио-серију. Најпопуларније од свих радио-серија су биле сапунице, а којима ће управо редовно кориштење цлиффхангера омогућити дуговјечност.

Када 1950-их масовном културом почиње доминирати телевизија, на бројним каналима, поготово онима комерцијалног типа, се на сличан начин ТВ-драме развијају игране ТВ-серије које ће цлиффхангерима подредити своју структуру. То се види у томе што не само што поједине епизоде завршавају цлиффхангером, него су и поједине епизоде подијељене на мање цјелине које завршавају цлиффхангером, а чија се сврха спријечити гледатеља да престане гледати епизоду за вријеме паузе за ТВ-рекламе. Цлиффхангер од 1990-их такођер постаје карактеристичан за тзв. финале сезоне, односно завршну епизоду ТВ-сезоне чија је сврха осигурати да се међу гледатељима створи интерес за сљедећу ТВ-сезону и тако омогући њено снимање.

У исто вријеме је развој ТВ-серија довео до нестанка дотадашњих серијских филмова, па цлиффхангери почињу постепено нестајати из свијета играног филма. Они ће се поновно појавити тек 1980-их захваљујући холивудским блоцкбустерима, односно уз њих везаним филмским франшизама, чији творци њихову популарност настоје додатно уновчити тзв. бацк-то-бацк продукцијом, односно истовременим снимањем филмова у два или више дијелова, који се накнадно дистрибуирају тако да се максимално користе цлиффхангери.

Разлози за употребу цлиффхангера

Главни и најчешћи разлог за кориштење цлиффхангера је у правилу комерцијалне природе, односно настојање творца или власника ауторских права за неко дјело да себи омогуће додатни приход у облику наставка. Када су у питању романи односно цјеловечерњи филмови који припадају некој широј цјелини, цлиффхангери су далеко рјеђи у првом него у каснијим остварењима; њихови творци обично не очекују да ће остварење бити довољно комерцијално успјешно да оправда наставак или стварање франшизе, па прво остварење има заокружену завршницу. Као примјер се може навести прва трилогија филмова Ратова звијезда - први филм из 1977. године, данас познат као Нова нада, имао је "уредан" крај; његов наставак Империја узвраћа ударац из 1980. године је завршио цлиффхангером разријешеним тек 1983. године у филму Повратак Једија.

Од тога се одступа ако је ријеч о већ популарном и етаблираном аутору чије само име представља бренд, односно ако се будућа филмска франшиза темељи на већ популарном предлошку. Примјер су романи фантасy или сциенце фицтион жанра који су врло често унапријед замишљени као трилогије; прва два наставка у правилу завршавају цлиффхангером, и публика то унапријед очекује.

Други разлог због кога се користе цлиффхангери јест настојање аутора да некој причи или наративном циклусу дају логичан или колико-толико коначан завршетак, али да свеједно себи оставе довољно маневарског простора како би у будућности, ако се за то укаже потреба, могли створити наставак. Класичан примјер је представљао Артхур Цонан Доyле, који је био толико уморан од писања прича о Схерлоцку Холмесу да је објавио причу Тхе Адвентуре оф тхе Финал Проблем у којој Холмес на крају умире. Међутим, у тексту нигдје није споменуто да је пронађено његово тијело, односно да је покопан, што је Доyлеу касније омогућило да, суочен с притиском публике која је хтјела "оживјети" популарног детектива, напише наставак. Такви цлиффхангери се не могу сматрати цлиффхангерима у најужем смислу ријечи; њима тек наставак даје контекст у коме би могла постојати одређена неизвјесност о судбини протагониста.

У неким, додуше ријетким, случајевима дјела завршавају цлиффхангером не толико због настојања да се створи наставак, него зато што аутор једноставно није у стању створити "заокружен" крај, или сматра да би намјерно амбивалентна завршница - у којој је публици остављено да сама донесе закључке о судбини протагониста - далеко ефектнија из умјетничких разлога.

Цлиффхангери као преговарачко оруђе

Цлиффхангери у телевизијској индустрији, осим у сврху омогућавања веће гледаности, понекад имају и додатну улогу као преговарачки адут у односима између студија, продуцената и глумаца. То поготово долази до изражаја на завршетку телевизијске сезоне, када се збрајају подаци о њеној гледаности, односно приходима од оглашивача. Творци серије некада намјерно причу серије остављају без јасне завршнице како би телевизијску мрежу ставили пред готов чин, односно тако је потакли да наручи нову сезону. Таква пракса у највећем броју случајева нема жељени ефект.

С друге стране, цлиффхангери се некада користе и код серија које се налазе на врху популарности, односно за које је више него јасно да би оправдале трошкове нове сезоне. Тада се њима служе ТВ-мреже како би натјерале главне глумце да одустану од захтјева за повишење хонорара, и то тако што у завршној епизоди судбину главних ликова чини потпуно неизвјесном, односно тако остављају могућност да се нова сезона може снимити и без њих. У том смислу је један од најпознатијих примјера Даллас, односно завршна епизода друге сезоне под називом А Хоусе Дивидед, у којој је главни лик Ј.Р. Еwинг био устријељен. Главни разлог за њено снимање је била одлука главног глумца Ларрyја Хагмана да не обнови уговор за сљедећу сезону без повећаног хонорара; након вишемјесечног натезања су продуценти пристали на његове захтјеве, али су максимално искористили тако створени публицитет, учинивши сагу познату као Тко је устријелио Ј.Р.-а? најуспјешнијим цлиффхангером у хисторији телевизије. С друге стране, таква техника - ако се у њој претјера - зна бити контрадпродуктивна, а за што се често наводи тзв. Молдавијски масакр којим је завршена пета сезона Династије, и који се често назива почетком краја те серије.

Проблеми везани уз цлиффхангере

Иако су цлиффхангери једно од најефектнијих оруђа у фикцији, понекад знају постати предметом критика и контроверзи. Кориштење цлиффхангера у ширем смислу - тј. за одређене одјељке неке заокружене цјелине као што су поглавља у роману или епизоде телевизијске мини-серије - је далеко мање контроверзно него кориштење цлиффхангера у ужем смислу. Цлиффхангери у том смислу су не само корисно, него и есенцијално оруђе за одржавање напетости радње, а без кога се одређени жанрови, као што је на примјер трилер, не би могли замислити.

Највише примједби на рачун кориштења цлиффхангера се прије свега односи на цлиффхангер завршнице. једна од најстаријих јест та да се њоме нарушавају класична наративна структура са почетком, средином и заокруженим крајем, односно да дјела фикције - без обзира на свој опсег и садржај - морају представљати јасну заокружену цјелину. За таква дјела се некада говорило да - због одсутства катарзе или моралне поуке - немају никакву умјетничку или образовну вриједност, односно да самим кориштењем цлиффхангера сугерирају како им је главна сврха донијети профит аутору. Такав став се до данас увријежио када су у питању сапунице, ситкоми и највећи број драмских серија на комерцијалним телевизијама, а којима етаблирана критика често због саме форме одриче умјетничку вриједност.

Много озбиљније примједбе на цлиффхангер завршнице се односе на то да управо оне публици знају ускратити оно што им је требао пружити роман или филм - забаву. Док цлиффхангери у току саме радње одржавају напетост, неразријешена напетост односно недостатак правог расплета може за публику представљати не само велико разочарање, него и извор велике фрустрације. Публика се у многим случајевима зна осјетити превареном и тај осјећај преточити у непријатељство према дјелу и аутору који би иначе могао очекивао симпатије.

У многим случајевима цлиффхангер завршница сама по себи није контроверзна нити фрустрирајућа, па се тако често наводи да је Империја узвраћа ударац успркос цлиффхангера као најбољи дио саге Ратова звијезда и један од најбољих СФ-филмова свих времена. Цлиффхангер завршнице некада знају изгледати као "природни" завршетак филма, при чему се као примјер наводи британска акцијска комедија Тхе Италиан Јоб из 1969. године.

Међутим, далеко су чешћи случајеви када цлиффхангер завршнице - поготово на телевизији - не изгледају "природно", односно чине се превише очитим покушајем да се направи наставак. То је можда најизраженије када финале сезоне неке серије настоји створити не један него неколико цлиффхангера, односно изненадним убацивањем неког "шокантног" открића или догађај радњу чини мање увјерљивом него што је то био случај. У телевизијском жаргону такве епизоде се често карактеризирају као прескакање морског пса, чак и у случајевима када испуне своју сврху, односно омогуће снимање нове сезоне.

Још већи извор фрустрације настаје када се цлиффхангер накнадно разрјешава на крајње неувјерљив односно незадовољавајући начин. У неким случајевима се цлиффхангер "елегантно" игнорира, јасно показавши неспособност аутора серије да ријеше проблеме који су сами створили; као један од таквих примјера се наводи хумористичка серија Следге Хаммер! гдје протагонист на крају прве сезоне изазива нуклеарну експлозију; друга сезона радњу једноставно премјешта пет година прије догађаја приказаних у првој.

Када се на крају телевизијске сезоне користи цлиффхангер, најчешћи случај је тај да он испуни своју примарну сврху, односно нова сезона која га је требала разријешити никада не буде снимљена. То је извор велике фрустрације за публику, и често један од главних аргумената који се користе против кориштења цлиффхангера. Незадовољство публике, а поготово када је ријеч о најзагриженијим фановима популарних серија, је свог одушка пронашло у феномену званом фановска фикција (енглески: fan fiction), односно разним прозним и другим дјелима гдје они "за своју душу" покушавају разријешити проблеме настале цлиффхангерима.

Некада аутори и носитељи ауторских права на изразе таквог незадовољства знају реагирати, али ријетко у облику непосредног наставка или нове сезоне. 1970-их и 1980-их је на америчкој телевизији тако постојала пракса реунион ("поновни сусрет") ТВ-филмова чија је главна сврха била поновно окупити ликове популарних серија, односно колико год је то могуће ријешити цлиффхангере.

"Боливијске војне" завршнице

Посебна врста цлиффхангера, за коју се може рећи да и не представљају цлиффхангере у најужем смислу ријечи, јесу тзв. "боливијски војни цлиффхангери", односно "боливијске војне завршнице". Име су добиле по свом најпознатијем примјеру - филму Бутцх Цассидy и Сунданце Кид на чијем крају два протагониста, нашавши се у потпуно безнадном положају, улазе у сукоб са скором цијелом боливијском војском. Овакве завршнице номинално представљају цлиффхангере у смислу да не приказују судбину протагониста или разрјешење главног драмског конфликта; међутим из контекста и опћег угођаја је публици више него јасно како ће тај "цлиффхангер" бити разријешен.

Попис најпознатијих цлиффхангер завршница

• Тхе Италиан Јоб (Посао у Италији), играни филм, 1969.
• Градић Пеyтон, ТВ-серија 1969.
• Даwн оф тхе Деад, играни филм 1978.
• Створ, играни филм 1982.
• Криминалистичка прича, ТВ-серија 1988.
• Тwин Пеакс, ТВ-серија 1990.
• Санта Барбара, ТВ-сапуница 1993.
• ЈАГ, ТВ-серија 2005.
• Породица Сопрано, ТВ-серија 2006.
• Силент Хилл, играни филм 2006.
• Лас Вегас, ТВ-серија 2008.
• Хероји, ТВ-серија 2010.

Повезано

• Напетост (фикција)
• Суспензија невјерице
• Ретцон
• Зеигарников ефект
• Цлиффхангерс (ТВ серија)

Вањске везе

• Wорд Детецтиве (en)
• То Бе ДИСцонтинуед! - Тхе Халл оф Унресолвед ТВ Цлиффхангерс (en)
• Мид-Атлантиц Ностагиа Цонвентион Цлиффхангер Филм Схоwингс (en)
• Лист ТВ схоw цанцелед он а цлиффхангер Архивирано 2014-12-16 на Wаyбацк Мацхине-у (en)
• Цлифф Хангер на ТВ Тропес (en)