Ђакон

Ђакон или дијакон (грч. диáконос: слуга, служитељ), "управник општинских добара и старалац сиротиње и болесника у најраније хришћанско доба" (Вујаклија); "у старокршћанско доба помоћник бискупа при додјељивању сакрамената и вршењу каритативне дјелатности" (ЕЛЗ).

Повест

У хеленском свету је значење глагола „диаконеи“ од почетка и кроз целу антику било везивано за службу која се врши у току вечере. Антички Грци су ову службу сматрали понижавајућом, али је црква уздиже на символ љубави и пожртвованости, тако да се ђакон од почетка повезивао с два основна дела: да буде помоћник епископу на најзначајнијој „вечери“ Цркве, евхаристији, и да се ангажује на филантропском пољу и бризи за сиромашне.

У јерусалимској цркви је првобитно изабрано седам ђакона што се помиње у "Дјелима апостолским":

У оне дане, како се број ученика множио, Жидови грчког језика стадоше мрмљати против домаћих Жидова што се у свагдањем служењу занемарују њихове удовице. Дванаесторица нато сазваше мноштво ученика и рекоше: "Није право да ми напустимо ријеч Божју да бисмо служили код столова. Де пронађите, браћо, између себе седам мужева на добру гласу, пуних Духа и мудрости. Њих ћемо поставити над овом службом, а ми ћемо се посветити молитви и служби ријечи". Приједлог се свидје свему мноштву па изабраше Стјепана, мужа пуна вјере и Духа Светога, затим Филипа, Прохора, Никанора, Тимона, Пармену те антиохијског придошлицу Николу.

– Дјела апостолска, 6, 1-5.

Садржај ђаконске службе у раној Цркви био је у вези с оним што налазимо у Делима у вези са „седморицом“, дакле „службом столова“. Опсег њиховог дјеловања Нови завјет не детаљније не описује.

Ђаконат

У средњем вијеку у Католичкој цркви важност ђаконата опада, то је други од 3 виша реда; ђакон је сада помоћник при свечаној литургији. Други Ватикански концил даје бискупима могућност да обнове институцију ђаконата. У православним црквама ђакон је најнижи, почетни ступањ "свештеничког чина" (не може сам обављати богослужење, већ само помаже свештенику, па је "помоћни свештеник"). У протестаната ђакони су службеници и економи црквене општине, оргуљаши, каритативни радници и сл.

У старим црквеним споменицима ђакони су названи ухом и оком презвитера и епископа, рукама епископа, анђелима и пророцима њиховим. Дјелокруг њиховог рада састојао се у томе да посматрају понашање вјерника, виде и чују што се дешава у њиховој средини, да се благовремено брину о њиховом исправљању лоше понашање, да испуњавају све наредбе епископа и објављују њихове жеље, да се брину о пословима епархије, да штите епископе. Таква улога учинила их је моћним и они су често злоупотребљавали своју власт, тако да је на Првом васељенском сабору неопходно било строго одредити њихове дужности и однос према вишим звањима. Сабор им је укинуо извршну улогу, а свака је црква имала највише седам ђакона.

Ђаконисе

Постојале су и ђаконисе. Из "Великог православног богословског енциклопедијског речника" сазнајемо да су биле познате још у вријеме апостола. За ђаконисе именоване су углавном дјевојке, касније се бирају и удовице, али након пажљиве провјере. Оне су додијељене свештенству и посвећене посебним рукоположењем, које је праћено молитвом. Имале су сљедеће дужности: 1) припремале су жене за крштење, поучавајући их поступцима и одговорима за вријеме крштења и понашања послије крштења; 2) помагале су свештенству при самом крштењу жена; 3) извршавале су налоге епископа према женама, посјећујући болесне и сиромашне; 4) стојећи крај врата цркве размјештале су жене које долазе и пратиле њихово понашање за вријеме богослужења. Од XI. вијека у Источној цркви ђаконисе су укинуте и потиснуте доласком монахиња. У Руској цркви ђаконисе нису постојале. У посљедње вријеме чине се покушаји да се у живот Руске цркве уведу ђаконисе. Као примјер служи Марто-Маријски манастир милосрдних сестара у Москви, који је основала велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна. "Библијски лексикон" (Загреб, 1988) назива их ђаконицама. Код протестаната, ђаконисе су жене која се посвећују вјерској пропаганди и каритативном раду. M. M. Радовановић их назива ђаконисињама.

Изведенице

Рјечници биљеже много ријечи изведених из ријечи ђакон, нпр. ђаконат (чин, звање и достојанство ђакона; стан ђаконов); ђаконија (ђаконова служба), ђаконије (одабрано јело, посластица), ђаконик (удубљење у зиду или засебна просторија на десној страни олтара, гдје се чувају свети сасуди; сасудохранилница); ђаконисати (вршити ђаконску службу); ђаконити (рукополагати у ђакона); ђаконоша (свештено лице; црквени поглавар); ђаконовање / ђаконовстовање (вршење ђаконове функције); ђакон(ов)ица (жена ђаконова); ђаконство (ђаконски чин; ђакоњење); ђаконче (млад ђакон); ђакоњење (рукополагање за ђакона); ђаконовштина / ђаконци (секта расколника беглопоповаца) итд.

Имена и презимена

Ђакон је чак постало и мушко име, од кога су изведена имена Ђаконија (женско) и Ђаконије (мушко) те презимена Ђакон, Ђаконић, Ђаконов и Ђаконовић.

Литература

• "Опћа енциклопедија" (2 C-Фоб), Загреб, 1977.
• "Мала енциклопедија Просвета" (1 А-Ј)", Београд, 1978.
• "Велики православни богословски енциклопедијски речник (том I), Нови Сад, 2000.
• Радомир Ракић: "Библијски речник", Београд, 1993.
• Милан Вујаклија: "Лексикон страних речи и израза", Београд, 1991.
• Јован Недић: "Око и ухо презвитера и епископа", "Новости седам дана", VI, 252, 19 - Загреб, 14. X. 2004.