Иван Томко Мрнавић
Иван Томко Мрнавић (лат. Иоаннес Томцус Марнауитиус, ита. Гиованни Томцо Марнавицх; Шибеник, 1580 – Рим, 1637) је био католички бискуп, теолог, пјесник, књижевник и повјесничар.
| Иван Томко Мрнавић | |
|---|---|
| Биографске информације | |
| Рођење | 7. фебруара 1580. Шибеник (Млетачка Република) |
| Смрт | 1. априла 1637. Рим (Папинска Држава) |
Родио се је у Шибенику, гдје је похађао сјемениште. Био је син Марка Мрнавића, турског цариника на шибеничкој скели, кога су млетачке власти 1602. године прогнале из Шибеника због сумње да ради за Турке. Исте године језуити су Ивана одвели у Рим. Ту је на Илирском колегију завршио студиј теологије и филозофије 1603. године. Вратио се је потом у Шибеник и исте је године заредио се за свећеника. Од 1606. је године шибенским каноником, а ускоро потом и тајником каптола. Док је био у Угарској, упознао се је са својим његовим суграђанином, чанадским бискупом Фаустом Вранчићем.
Вранчић га је 1614. препоручио папи Павлу V. у Риму за преводитеља црквених књига са латинског и са италијанског језика на илирски (славенски) језик. Послије 1622. основана је у Риму Конгрегација за пропаганду вјере (Цонгрегатио де пропаганда фиде) па је сурађивао је на објављивању глагољских црквених књига. Од 1627. је загребачки каноник, због чега је више пута ишао у Загреб.
1630. под покровитељством кардинала Барберинија и цара Фердинанда II Хабзбурга, штампао 22 житија римских светаца „илирске краљевске крви”, међу које је уврстио Светог Саву.
Често је одредиште био Рим у којем је предавао богословље. У Риму је честим становником до 1631. године, јер је ондје тискао или припремао за тискање своја дјела, која је писао на латинском, талијанском и "илирском" (славенском) језику те превео многе илирске књиге на латински језик. У Риму је такођер био чланом тамошњег Завода св. Јеронима.
Од 1631. године је почасни грађанин Рима.
У аугусту 1632. године, одржан је значајни црквени сабор у Трнави, на којем је предсједавао као папски легат Мрнавић. Он је за заслуге стечене на књижевном пољу добио од цара Фердинанда II Хабзбурга титулу босанског бискупа. Тиме му се пружила прилика да путује у Беч, па му је Конгрегација поставила задатак да се побрине за „унапређење павлинских манастира у Угарској и Пољској”. По повратку из Беча задржао се у Загребу, гдје га је бискуп Хасановић поставио за свог викара. По доласку у Загреб, Мрнавић је 15. јануара 1633. године упутио Конгрегацији предлог да се ускочком епископу Симеону Вретањи постави за помоћника Лонгин, „влашки епископ у Липови и Јенопољу”. По његовим речима, Лонгин се прошлог аугуста на сабору у Трнави, обавезао да ће његово свештенство потчинити римској цркви, а он је ту његову изјаву превео на латински и оверио је својим потписом и печатом. Пошто је цар за помоћника већ наименовао Максима Предојевића, Мрнавић је и даље жалио за Лонгином, који би потпуно зависио од њега, чији су сви вјерници војници од заната и који је, најзад, „високога рода”.
Од 1631. до 1635. (1639.) је насловним бискупом Босанске бискупије.
Умро је у Риму 1637. године.
Као повјесничар, многа његова дјела су се носила на патриотским идејама, што бисмо данас обиљежили под прото-југославизмом. Његово дјело Вита Иустиниани има многих неточних података који се оснивају на поставци да је Јустинијан био Славен, јер су Илири били Славени. Други фалсификат који му се приписује је тобожњи псалтериј из 1222. с којим би се доказало да је глагољицу измислио Свети Јероним. Такођер неточно је његово свједочење о папинској були Силвестра II. из 27. марта 1000. која би давала, по Мрнавићу, право краљу Иштвану да самостално именује бискупе и успоставља нове бискупије.
Мрнавић је сматрао да су Иллyрии заправо Славени. Притом је тврдио да је Скендербег био славенског подријетла, што је изазвало реакцију од Франг Бардхија који је заузврат њему 1636. објавио у Венецији своју Скендербегову биографију.
Дјела
уреди- Вита беати Аугустини (на латинском)
- Живот Маргарите блажене дивице, кћери Беле, краља угарскога и хрватскога (на илирском језику, 1613)
- Жалосносказје Криспа Цезара (трагедија на илирском језику, 1614)
- Вита Иустиниани (око 1619)
- Вита Берислави (на латинском, 1620)
- Живот Магдалене од кнезов Жирова (Рим, на илирском језику, 1626)
- Потужење покорника (на илирском језику)
- Вита с. Саббае (на латинском, Рим, 1630–1631)
- Османшћица (драма на илирском језику, 1631)