Plutarh – razlika između verzija

'''Местрије Плутарх''' (рођен око [[46]]. умро [[127]]) био је [[Античка Грчка|старогрчки]] [[историчар]], [[биограф]] и [[есејист]].

 

Рођен у градићу [[Херонеја]] у грчкој области [[Беотија]], вероватно за време владања римскод цара [[Клаудије|Клаудија]], Плутарх је пропутовао читав медитерански свет, укључујући и две посете [[Рим]]у. Имао је велики број утицајних римских пријатеља, међу њима и [[Сосције Сенецио|Сосција Сенеција]] и [[Фундан]]а, који су обојица били познати [[Римски сенат|Сенатори]], којима је посветио нека од каснијих дела. Највећи део живота провео је у Херонеји, и био је посвећен у мистерије грчког бога [[Аполон]]а. Међутим, његове дужности као старијег од два Аполонова свештеника у пророчишту у [[Делфи]]ма (где је био одговоран за интерпретирање Питијиних прорицања) очигледно му нису узимале много времена – водио је врло активан друштвени и грађански живот и написао велики број списа, од којих многа сачувана до данас.

 

Поред дужности свештеника Делфског храма, Плутарх је био и магистрат Херонеје и често је представљао свој завичај у разним мисијама у страним земљама у својим раним зрелим годинама. Његов пријатељ [[Луције Местрије Флор]], римски [[конзул]], помогао је Плутарху да добије римско грађанско право, а према хроничару из [[10. век]]а, Георгију Синкелу, цар [[Хадријан]] га је именовао у позним годинама за [[прокуратор]]а провинције [[Ахаја|Ахаје]] на Пелопонезу – положај који му је давао право да носи одећу и украсе самог конзула. ([[Суда]], [[Средњи век|средњевоковна]] [[Византија|византијска]] енциклопедија тврди да га је Хадријанов наследник [[Трајан]] именовао за прокуратора [[Илирик]]а, али већина историчара то сматра мало вероватним, јер Илирик није била провинција којом је управљао прокуратор).

 

 

Његов „Живот Александров“ је један од пет преживелих терцијалних извора о македонском освајачу и краљу и он садржи анегдоте и описе догађаја који се нигде другде не јављају. Такође, и његов портрет [[Нума Помпилије|Нуме Помпилија]], другог од седам римских краљева, садржи јединствене информације о раном [[Римски календар|римском календару]].

 

Остатак његових преживелих радова је сакупљен под насловом ''[[Moralia]]'' (слободно преведено као “Обичаји'“). То је еклектичка збирка 78 есеја и преписаних говора, међу којима су: ''О Судбини или врлина Александра Великог'' – важан додатак његовом „животу“ великог војсковође, „О обожавању [[Изида|Изиде]] и [[Озирис]]а'' (кључни извор информација о [[Египат|египаткским]] верским ритуалима), и „О [[Херодот]]овој злонамерности'' (што је можда [[Реторика|реторичка]] вежба, као и беседе о Александровим достигнућима), у којима Плутарх критикује оно што сматра систематском пристрасношћу у Херодотовим делима. Међу радовима су и више филозофске расправе, као што је „О опадању пророчишта“, „О одлагању божанске казне“, „О миру душе“ и лакше теме , као што су „[[Одисеј]] [[Грил]]“, духовити [[дијалог]] између [[Хомер]]овог Одисеја и једне од [[Кирка|Киркиних]] зачараних свиња. „Моралије“ су писане раније док су „Животописи“ настали углавном у последње две деценије Плутарховог живота.

 

Неки приређивачи „Моралија“ укључују и неколико радова за које се данас зна да су „псеудибиографије“: међу њима су „Животи десет беседника“ (биографије [[Десет беседника]] античке [[Атина|Атине]], засноване на „Учењима филозофа“ [[Цецилије из Каласте|Цецилија из Каласте]]) и „О музици“. Један „псеудо-Плутарх“ би могао стајати иза ових различитих списа. Иако ови текстови нису Плутархови и потичу из нешто каснијег периода, она су сва класична по пореклу и имају историјску вредност.

 

Пар занимљивих мањих дела су „Питања“ (''Quaestiones'', једно о мање важним детаљима римских навика и култова, једно о грчким).

 

Плутархови списи су имали огроман утицај на [[Енглеска књижевност|енглеску]] и [[Француска књижевност|француску]] књижевност. [[Виљем Шекспир|Шекспир]] је често цитирао – и обилно парафразирао – преводе неколико Плутархових „Живота“ у својим драмама. [[Ралф Валдо Емерсон]] и [[Трансцедентализам|трансцеденталисти]] су били под великим утицајем „Моралија“ (Емерсон је написао сјајан увод у петотомно издање „Моралија“ у деветнаестом веку). [[Џејмс Бозвел]] је наводио Плутархове мисли о начину писања о животима у свом делу „Живот Самјуела Џонсона“. Његови други обожаваоци били су [[Бен Џонсон]], [[Џон Драјден]], [[Александер Хамилтон]], [[Џон Милтон]] и сер [[Френсис Бекон]], као и тако различите личности као што су били

 

[[Котн Мадер]], [[Роберт Браунинг]] и [[Мишел де Монтењ]] (чији су „Есеји“ инспирацију и идеје црпли из Плутархових „Моралија“).

 

{{wikiquote|en:Plutarch}}

* Плутарх на [[Пројекат Гутенберг]] сајту:

*[http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Plutarch/home.html Плутархова презентација на LacusCurtius] (Енглески превод из XX века већег дела од ''Lives'', ''On the Fortune or Virtue of Alexander'', ''On the Fortune of the Romans'', ''Roman Questions'', и други изводи из ''Moralia'')

 

 

{{Platonisti}}

 

 

[[ar:بلوتارخ]]

[[sv:Plutarkos]]

[[ta:புளூட்டாக்]]

[[tr:Plutarkhos]]

[[uk:Плутарх]]