I Euro 2024 postao poligon za nacionalističke sukobe

Za ceo normalan svet Evropsko prvenstvo u fudbalu je prilika za veliku feštu, promociju sporta, druženje, navijanje, pospešivanje takmičarskog duha, mogućnost prisustva nečemu velikom i bitnom, ali za nas male, napaćene, zadojene nacionalizmom ovo je samo još jedna šansa da se dokažemo u najgorem mogućem svetlu.

Da je to jednom, pa i ‘ajde, ali ono što pojedini navijači Srbije, Hrvatske i Albanije priređuju u Nemačkoj je za svaku osudu, ako ne i za šut kartu sa Eura, pa neka se ljute koliko god žele i hoće.

Počelo je sa pojavom navijača Albanije u uniformama nekadašnje UČK i sa drugim njenim simbolima, kao i zastavama koje promovišu tzv. veliku Albaniju. Onda je usledio srpski odgovor u vidu skandiranja “Kosovo je Srbija”.

Na ulicama Gelzenkirhena, gde je odigrana utakmica prvog kola u kojoj su se sastale reprezentacije Srbije i Engleske, klicalo se predsedniku Rusije Vladimiru Putinu. Ispred jednog lokala došlo je do tuče, a sad da li su tu tuči izazvali navijači Albanije ili Engleske, još se ne zna, ali kamere su zabeležile trenutak kada se sin predsednika Srbije, Danilo Vučić bukvalno otima službenom obezbeđenju ne bi li se umešao u tu tuču. Srbija je tako postala jedina zemlja učesnica ovog prvenstva koja ima sina državnika u društvu huligana. Sada je to i cela Evropa imala prilike da vidi. Srećom, u Gelzerkirhenu nije lako da nestanu snimci sa nadzornih kamera, pa je ovo “junaštvo” najstarijeg deteta Aleksandra Vučića ovekovečeno za vek i vekove.

Zabeležen je i drugarski nastup hrvatskih i albanskih navijača koji su skandirali: “Srbi, ć…. nonen” (nema potrebe ovo da prevodimo). I jedan od kosovskih novinara se okrenuo ka srpskim navijačima i mahao preklopljenim šakama koje bi trebalo da aludiraju na simbol velike Albanije koji su već ranije koristili neki od švajcarskih reprezentativaca poreklom sa Kosova. Verovatno će toga biti i dalje, barem dok se ne završi prvi krug takmičenja.

Neuspjeli navijački huligan

Ni mnoge druge reprezentacije ne mogu da se pohvale sa navijačima, ali ovi “naši”, sa balkanskih prostora su dominantni. Najgore je što nijedna država, odakle dolaze ovakvi ljubitelji sporta i razonode, ne reaguje.

Svi znamo da je predsednik Srbije neuspeli navijački huligan. Godinama je prepričavao svoje lovačke priče sa tribina raznih stadiona sa teritorija bivše SFRJ. Hvalio se kako je znao i da se pobije, ali niko nikada te priče nije potvrdio. Ostala mu je, verovatno, žal za tim tribinama i nekadašnjim šipkama za koje su se kačili pojedine kolovođe navijačkih grupa. Pomenuti sin se iz petnih žila trudi da postane ono što otac nije, ali na svu sreću, pa i njegovu, postoje Kobre, pripadnici njegovog obezbeđenja, koje ga sprečavaju da napravi veće probleme od onih koje smo imali prilike da vidimo.

Zanimljivo je da se sve ovo dešava uglavnom na fudbalskim utakmicama i takmičenjima. Na našim bivšim zajedničkim prostorima godina unazad se igra regionalna ABA liga i odavno nikakvi nacionalistički incidenti se nisu desili. Igra se i regionalna liga u vaterpolu, takođe bez incidenata.

Nekim ljudima je očigledno malo onoliko krvi koje je proliveno ‘90-ih godina prošlog veka. Verovatno zato što njihova krv nikada nije ni puštena, a mržnja u njima je i dalje prisutna. Navijači su, naročito u Srbiji, bila udarna pesnica razarajućeg srpskog nacionalizma. To se do dana današnjeg nije promenilo.

Navijačke tribine kao regrutni centri

Upravo su navijačke tribine bile regrutni centri za upućivanje mladog i svežeg mesa na ratišta širom nekadašnje zajedničke države. Čim se krenulo u nacionalističku retoriku, i to da budemo iskreni ne samo u Srbiji, fudbalski stadioni su postali prirodno tlo za jačanje velikih kvazipatriotskih težnji.

I dok se u mnogim evropskim država pitanje navijačkog huliganizma uspešno rešavalo, na ovim prostorima se nije ni probalo da se uhvati u koštac sa njima. Konkretno u Srbiji nije urađen nijedan korak u primeni zakona kada su navijači u pitanju. Čak je i predsednik Srbije priznao da nema snage za tako nešto.

On, međutim, svoju snagu u velikoj meri crpi upravo od navijača. Mnogo mu bolje ide sa navijačima Crvene zvezde koje ima 100 odsto pod kontrolom tako što je njihove vođe uveo u legalne biznise, a nešto slabije sa onima koji navijaju za Partizan čijim je vođama zapao onaj kriminalni deo poslovanja. Istoga dana kada su se navijači Srbije, Engleske i Albanije potukli u Gelzerkirhenu, u Beogradu su protestovali navijači Partizana, uz vređanje Vučića, tražeći odlazak iz kluba ljudi koje je upravo Vučić postavio na ta rukovodeća mesta.

Uspeh srpskih fudbalskih klubova decenijama unazad je usko povezan sa vladajućom garniturom. Sve dok se politika bude mešala u fudbal, a meša se toliko da bi i UEFA i FIFA konačno mogli da reaguju, imaćemo ovako stanje na tribinama i pored njih. Politika kada naredi da se skandira Putinu, skandiraće se, isto kao i da se kliče srpskom Kosovu. Potrebno je, međutim, podjednako tretirati svaki nacionalistički nastup na terenu i van njega, bez obzira ko ga je izazvao.

Onog trenutka kada fudbal bude drastično kažnjen zbog ponašanja navijača, tada će se stvoriti pretpostavke da države konačno reaguju i preseku sa svojom podrškom i uticajem na huligane. Do tada nam ostaje da se nadamo da ničija glava neće stradati u besmislenim sukobima u okviru nečega što bio trebalo da bude svetkovina.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.